КОРЕНИ: Ванредно заседање по налогу Мађарске – Војводина – држава у припреми (65)

Скупштина Србије је усвојила “Декларацију о осуди аката против цивилног мађарског становништва у Војводини током 1944. и 1945″, коју су заједно поднели посланици Савеза војвођанских Мађара и посланици Српске напредне странке. За предложену декларацију је гласало 128 посланика, против је било десет, а седам посланика се уздржало.

22.06.2013. Корени.рс, за ФБР приредила Биљана Диковић

Председник Скупштине Небојша Стефановић отворено је признао (свесно или несвесно) да је ванредно заседање Народне скупштине сазвано на захтев Европске уније (односно Мађарске):

“Није реч о ревизији историје. Сви они који су били невино осуђени треба да буду рехабилитовани. Регионална сарадња и помирење су тешки задаци, али то је суштина Европске уније. Постоји потреба да се проблеми из прошлости реше како бисмо могли да идемо у будућност.”

Како видимо, ни Стефановић, нити било ко од СНС-СВМ предлагача, није се запитао откуд се уопште зна ко је “невино осуђен”. Или, ако се доноси таква декларација у којој се тврди да су 1944. године стрељани (погубљени) невини мађарски цивили, тада је јасно да је најновији Закон о рехабилитацији који је, такође, донет под притиском и по захтеву Мађарске, сада сасвим сувишан (непотребан). Односно, они Мађари који су чинили ратне злочине на северу Србије и који су осуђени на смрт на крају Другог светског рата, доношењем овакве декларације потпуно су рехабилитовани. Остаје једино да се њиховим потомцима врати она имовина (уколико су је имали у Србији), која им је након рата одузета.

Тас за одузимање и додавање злочина

Као шеф посланичког клуба мањина у Скупштини Србије и функционер Савеза војвођанских Мађара Балинт Пастор је у јануару 2011. године рекао да “очекује да ће мешовита комисија, коју су формирали Србија и Мађарска ради истраживања злочина над цивилним становништвом у Војводини четрдесетих година прошлог века, за највише две године окончати овај посао, те да ће парламенти двеју земаља потом усвојити заједничку декларацију о међусобном признавању кривице”. Прошле су оне две године које је помињао Балинт Пастор, а мешовита међуакадемијска (српско-мађарска) комисија не само да није свој посао довршила, него је и велико питање да ли ће тај посао икада ваљано завршити. Ту проблеми, очигледно, нису чисто научне природе.

Заправо, поменуту међуакадемијску комисију иницирала је мађарска страна, у намери да своју улогу окупатора и фашистичког завојевача замени улогом невине жртве. Наиме, Мађарима је преко потребно да изврше ревизију своје историје (оне коју су и сами донедавно признавали) и да понуде својој и европској јавности једно другачије виђење мађарске улоге у Другом светском рату. Она слика у којој се Мађарска види као један од највернијих савезника нацистичке Немачке могла би се ублажити само уколико би неко од оних који су се налазили на страни сила победница у Другом светском рату признао да су и над мађарским цивилима вршени слични злочини какве су силе осовине чиниле широм покорене Европе, посебно на Балкану. А једино место на коме су мађарски политичари могли да траже такву врсту “утехе” и “злочиначке уравниловке” јесте Србија или, тачније, северна српска покрајина Војводина.

Наравно, Мађари су сваки потез у оваквом “научном пројекту” испланирали до најситнијег детаља. Знали су да је Србија слаба и да има вазалну владу која нема смелости да самостално води не само спољну већ и унутрашњу политику. С друге стране Мађари су свесни да иза себе имају најмоћнију земљу европске уније – Немачку – чији се интерес на тлу Србије увелико поклапа с интересом Мађарске. У ствари, могло би се рећи да Мађарска у овом случају наступа као “лака коњица” једног страшног удара, који се, у не тако далекој будућности, спрема Србији.

Одустајање од заједничке декларације и заједничке истине

Да бисмо правилно разумели крајње намере мађарске политике према Србији, цитираћемо још нешто што је поменути Балинт Пастор рекао пре две и по године:

“Очекујемо да ова комисија коначно истражи дешавања из четрдесетих година, укључујући и Новосадску рацију и стрељања Мађара крајем 1944. и почетком 1945. године. Војвођански Мађари знају шта се тих година дешавало јер у готово сваком селу у Бачкој постоји масовна гробница где су сахрањени убијени цивили мађарске, немачке и других националности. А наш крајњи циљ је да се тиме жртве рехабилитују и да се ово поглавље наше заједничке прошлости затвори, до чега би дошло уколико би се на крају у парламентима Србије и Мађарске усвојила заједничка декларација о међусобном признавању кривице за злочине над цивилима, извршеним у току Другог светског рата и послератним годинама.”

Из горњих речи млађаног Пастора јасно видимо да су у почетку Мађари имали у плану да парламенти Србије и Мађарске истовремено усвоје “заједничку декларацију”, којом би се признала “међусобна кривица за злочине над цивилима”. То јасно говори да су Мађари у старту ишли на то да некако “избалансирају” злочине и поставе знак једнакости између злочина мађарских фашиста и народноослободилачке војске Југославије. Ипак, у међувремену Мађарска је изменила своју политику, када је схватила да Србија очајнички покушава да добије “датум” за отпочињање преговора о прикључењу Европској унији. Схватили су да једноставно могу да уцене српске политичаре и да добију оно што се у почетку спровођења њиховог плана “злочиначке равнотеже” тешко могло замислити. Наиме, Мађари су увидели да Срби пристају на сваки испостављени захтев чланица ЕУ само да би обезбедили њихов глас за своју неутаживу жељу да буду део тог западног света.

И наравно, било би заиста непромишљено да се таква прилика испусти: Мађарска ће подржати Србију на путу ка ЕУ, али, заузврат тражи да српски парламент изгласа “Декларацију о осуди (српских?) злочина против цивилног мађарског становништва у Војводини током 1944. и 1945″.

А шта је са оном “заједничком декларацијом”, коју је помињао Балинт Пастор, и којом је било предвиђено да мађарски парламент, истовремено кад и српски, призна и осуди своје злочине на северу Србије у току Другог светског рата? Шта је с тим? Е, то сада може да сачека, исто онако како може да сачека и она “истина”, коју и надаље “утврђује” међуакадемска (српско-мађарска) комисија. У ствари, таква научна истина сада је Мађарима непотребна и њихова влада ће највероватније одустати од даљег њеног финансирања. Шта ће им то сада када су Срби своје “злочине” већ признали и осудили; и када су Мађари своје првобитне циљеве у потпуности остварили.

Српски парламент је усвајањем поменуте Декларације створио ново фактичко стање на северу Србије. Потомци и наследници оних мађарских злочинаца који су убијени крајем 1944. године сада немају потребу да доказују да њихови преци нису били злочинци и њихову имовину моћи ће да потражују без икаквих законских сметњи. Број оних мађарских фашиста који су имали имовину у Србији и који су осуђени на смрт крајем Другог светског рата није тало велики да би то у материјалном смислу земљи могло да створи велики проблем. Али, невоља је овде друге природе – људске и моралне – јер Мађарска није хтела да осуди ни Шандора Кепира, капетана мађарске жандармерије који је учествовао у рацији у Новом Саду и околним насељима, од 21. до 23. јануара 1942. када је под лед бачено или на друге начине убијено преко 4.500 Срба, Јевреја и Рома.

“Принц Еуген”: Марш на Србију!

Дакле, Мађарска нема намеру да призна злочине које је њихов “хонвед” починио у “Делвидеку” (“Јужни крајеви”), то јесте, на северу Србије. Од самог почетка лагали су српску страну, како их, наводно, занима да се утврди “коначна” истина о страдању Мађара (и Срба приде) на простору данашње АП Војводине у току Другог светског рата. А у стварности њихов главни циљ је био “прање” мађарске историје и “превођење” мађарских ратних злочинаца на страну жртава; и у томе су, очигледно, великим делом успели.

Такође, треба знати да након лакомисленог изгласавања “Декларације о осуди аката против цивилног мађарског становништва у Војводини током 1944. и 1945″ неминовно следе нове муке за Србију. Потомци немачких “фолксдојчера” сада имају утабану стазу којом ће ускори похрлити пут Србије, да и они траже оно што им “по закону припада”. И тако ће Србија, уз неколико стотина наследника мађарских ратних злочинаца, добити на десетине хиљада захтева за повраћај имовине из Немачке, што ће бити почетак краја Србије, овакве каква она данас још постоји.

Л.Јанићијевић

***
ПОВЕЗАНО:
НА ТЕМУ АГРЕСИВНИХ ПРОМЕНА и потпуних измена и БРИСАЊА ИСТОРИЈСКИХ ЧИЊЕНИЦА О СТРАДАЊУ СРБСКОГ НАРОДА У ПРОШЛОСТИ, ВЕСТИ ДА ТРЕБА ИМАТИ „ДОБРЕ ОДНОСЕ СА ХРВАТСКОМ“ реаговала је твитер питањем ФБ сарадник и члан редакције Светлане Максовић председнику Србије Томиславу Николићу:

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Данас је 72. годишњица од упада мађарског окупатора у Бачку

СТОП ЗАБОРАВУ: “Марш живих” 23.01.2013. – сећање на жртве Новосадске рације 1942

Д. Његован: Шта, између осталог, Срби треба да знају о Мађарима?

Куда иде Србија – Ако се деца не разумеју, научите их мађарски!?

РАДИ РАЗУМЕВАЊА ДАНАШЊЕГ МАЂАРСКОГ НЕОНАЦИЗМА- ЗВЕРСТВА МАЂАРСКИХ ФАШИСТА НА ИСТОЧНОМ ФРОНТУ

Арпад Нађ: НОВИ ПРОЈЕКТАНТИ ВОЈВОЂАНСКЕ ДРЖАВНОСТИ – ПРЕВОЂЕЊЕ СРБА У МАЂАРЕ

ШОКАНТНО ОТКРИЋЕ АКАДЕМИКА ДРАГОЉУБА ЖИВОЈИНОВИЋА

Др Драгољуб Живојиновић – КАЖЊЕНИ СМО ВЕКОМ СОПСТВЕНИХ ЗАБЛУДА

ДА СЕ НЕ ПОНОВИ: БРИСАЊЕ СРБства – војвода ПЕТАР БОЈОВИЋ

МИЛО ЛОМПАР: НЕСТАНАК СРБИЈЕ НИ ДАНАС НИЈЕ ПУКА АКАДЕМСКА ЗАМИСАО

Милорад Екмечић: Срби су за САД народ који у себи носи опасан вирус

…

ЗАБРАЊЕНИ ФИЛМОВИ: Злочине над Србима прекрила тама

 МАРГЕТИЋ: Сисак ’92 – Хрватски специјалци секли гркљане Србима

Ко је др Јуришевић- Лекар који је „лечио“ рањене Србе метком у главу!? (цео фељтон)

РАДИШИЋ: ХАШКА ПРАВДА – СРПСКА ГИЉОТИНА

“Јадовно, српско стратиште у НДХ, први логор за жене и децу у Европи у Другом светском рату”, Б. Живковић

Смиља Аврамов: Бескрајно лутање у тами

4. августа навршава се 17 година од злочиначке операције “Олуја”! Много је крви пало и многа јада смо видели да бисмо заборавили…

НОВАКОВИЋ: Издаја нације- Или зашто је Борис подметнуо Србима „сребренички геноцид“!?

Данас – комеморација за око 40 000 жртава усташког логора смрти Јадовно

Проф. Др. Србољуб Живановић: Поводом посете патријарха Иринеја и Синода СПЦ Хрватској – Нико нема право да даје опроштај Римокатоличкој цркви и Хрватима за учињене злочине и то у име невиних жртава!