ЕМИР КУСТУРИЦА: НЕ МОГУ ДА БУДЕМ НИКО

21. јун 2013. 10:02
Вести.нет

Губећи обележје припадности својој култури, ви почињете да бивате нико. А глобализација све чини да човек постане нико.

Емир Кустурица

Недељник Руски репортер (13. јуна) је у својој редовној рубрици 7 питања објавио интервју Јулије Вишњевецке са прослављеним српским редитељем Емиром Кустурицом, иначе веома омиљеним у Русији.

Репотерка у уводу подсећа читаоце да је повод за разговор са Кустурициом позоришна представа Време Цигана, коју славни редитељ припрема да постави у Русији по мотивима свог филма из 1988. године.

„Сценска поставка коју је сам редитељ сврстао у жанр панк-рок-опере је од 2007. играна у париском позоришту Опера Бастиља. У Русији ће Време Цигана бити први пут изведено на отварању фестивала Кубана у Краснојарском крају. Специјално за тај спектакл ће на морској обали недалеко од Анапе бити изграђена декорација под отвореним небом. Музику ће изводити група Забрањено пушење (Но Смокинг Оркестар), а у представи ће се појавити и живе гуске.

Одавно већ не снимате филмове о Циганима, а сад сте се вратили тој теми. Да ли сте за њу још сачували интересовање?

— Никад нисам престао да се инетересујем за Цигане, увек су ми биле драге невелике етничке групе које се налазе под притиском и испољавају више талента и снаге од осталих. У детињству сам живео недалеко од циганског насеља и све време сам ишао код њих. Слушао сам музику, живео животом њихове заједнице.

Мој живот је у то време био досадан, ограничен строгим европским правилима. А код мојих циганских рођака владала је пуна слобода, премда је то за њих често имало катастрофалне последице. Јер код њих је правило: што више слободе, то мање новца. У нашем друштву је обратно.

Зашто сте увек одбијали да се сврстате у било коју националну припадност?

— То је било у прошлости. Ја сам Србин. Раније сам заиста из принципијелних разлога за себе говорио да сам Југословен, али би сад то звучало нереално. Како неко може бити Југословен, кад та земља не постоји већ двадесет година?

Моји родитељи су имали мулсиманска имена, али то је отуда што су Срби били принуђени да узимају муслиманска имена у време Осмалијске империје. Дешавало се да у истој породици један део може примити ислам, а други не мора. И једни су помагали другима. У Израелу живе Јевреји и Арапи. Ако пођете у Њујорк, тамо сви људи себе називају Американцима и веома су поносни на то. Чак и у Русији има људи који су поносни зато што су Руси. Сматрам да ми Срби такође заслужујемо да се тако називамо.

Како се то слаже с вашим левичарским погледима, који подразумевају интернционализам?

— Врло логично. Не може се сваки цвет из Русије пресадити да расте у Шпанији. Ако бисмо сви кренули на Волстрит и хтели да постанемо Американци, изгубили бисмо самобитност, уникалност. Не можемо себе идентификовати са небодерима – а са Талмудом можемо, и са Библијом, и са Кураном, можемо такође са савременом уметношћу, с чим год хоћете, али за то је неопходно да будете неко. Не можете бити нико.

А губећи своје порекло, обележје припадности својој култури, ви почињете да бивате нико. Нажалост, то тако проистиче из глобализације, која све чини да човек постане нико. Али ви сте дужни да се против тога буните, да на то не пристајете и то сви, ма ко да су. Не може се бити интернациналиста ако на интернационалну сцену доносите само интернационализам. Јер то је само идеологија.

Али зар баш национално питање није био узрок распада Југославије?

— По мом мишљењу, међународна заједница је створила ситуацију која је отворила врата за национализме. Рат је повољна прилика за то.

Многи од ваших поклоника у Русији су шокирани што волите Никиту Михалкова?

— За мене је он један од најбољих режисера у свету. Одрастао сам са његовим филмовима као што је Роб љубави или његова позната екранизација Чехова. Ништа више нећу рећи. То што ме ви питате, то је политичко становиште у које ја не желим да улазим. Никита није једини руски режисер који ми се свиђа.

Пре неколико година сте примиле православље. Не могу а да вас не питам: шта мислите о случају Pussy Riot?

— А ако ја вас питам шта ви мислите о пет милиона људи које су убили Американци од 1945. године? Ви не желите о томе да говорите. Случај Pussy Riot је пример како Русија настоји да заштити себе уз помоћ конзервативизма. То је добар сиже за драму, то изгледа као испољавање неправедности. Али у човечјем животу се често дешава да је најкорисније за здравље – горко. Већи део јеловника је сладак, али слатка јела шкоде вашем здрављу. Тако је исто и у друштвеном животу: дешава се неретко да, ако упражњавате нешто горко, то помаже вашем организму. Зато ја мислим да и конзервативизам понекад помаже, премда је могуће да изунутра то не примећујете.

Кога то носите на вашој мајици?

— То је Иво Андрић, српски писац, лауреат Нобелове награде за књижевност, аутор романа На Дрини ћуприја, по комe сада снимам филм. Ми градимо град од камена – Каменград, недалеко од мог дрвеног Дрвенграда, али на територији Босне. Сад он није велики…

И не заборавите: горко је боље него слатко!

Руски Репортер
Превод Бранко Ракочевић
Стандард