Проф. др Мило Ломпар говори о својој књизи „Дух самопорицања“.
Трибина Фонда Слободан Јовановић, 29. март 2012. године, Задужбина Илије М. Коларца, Београд.
fondslobjovanovic  30.03.2012.

(део транскрипта)

… За овај тренутак је довољан тај минимални покрет и то минимално препознавање српског становишта јер не видим логику у томе да ми живимо у Србији а да не видимо српско становиште. Ја не кажем да оно мора бити обавезно и да мора припадати свима, али природно ми је да оно мора бити легитимно.

Основну критику моје књиге видим у томе што се жели укинути свест о легитимности српског становишта. Жели се рећи да гледати ствари са српског становишта значи посезати за насиљем. То је кључна идентификација која се врши да би спречила говор о легитимности српског становишта.

То није садашња тенденција. У свом тексту у ком помиње српско становиште из 1934. године Црњански каже: „нама је потребна једна ненасилна али одлучна политика са српског становишта“. Зато што ненасилност јесте такође, поред интегралности, битна чињеница српског становишта. Баш зато што се та врста посматрања ствари често употребљава, ми морамо да се запитамо – зашто је потребно онима који критикују било какву идеју о српској културној политици да споје, идентификују насиље са српским становиштем. Зашто им то треба? Одговор је прилично јасан: да би свако насиље против српских националних права било унапред оправдано. Тек кад идентификујете српско становиште са насилним становиштем ви можете да кажете да је свако насиље од прекрајања српске културне традиције до бомбардовања Србије нешто што може да буде оправдано….