Др Радивоје ПЕТРОВИЋ: Дуг Отаџбине према расељеној деци

Нема нашег човека у белом свету, са којим је искрено попричао потписник ових редова, а да није на тренутак отворио душу и проговорио о својој духовној изгубљености, о осећају да је нешто изгубио, примећујући да „не припадамо ни овде (у расејању), ни тамо (у отаџбини)“. Највећи проблем сваког Србина у дијаспори је – идентитет. Богу хвала, највећи број наших људи је успешан, снашао се и материјално гледано добро живи, али изгледа да за личну и породичну срећу то није довољно.

31.05.2013. Вести, за ФБР приредила Биљана Диковић

др Радивоје Петровић

У ових неколико редова крије се суштина неког будућег државног програма према српском расејању, крије се вапај оних који су већ деценијама, без обзира на однос отаџбине према њима, увек ту када затреба, најчешће да помогну материјално, да помогну морално, да охрабре сународнике, спремни да забораве све болове и увреде које им је та иста отаџбина нанела у прошлости.

Како би се прекинуло ово ново време козметичких односа према заграничним Србима, неопходно је искрено се запитати: Може ли држава која губи свој идентитет да преузме бригу о томе за своје сународнике расејане широм света? Нисмо ли небројено пута констатовали да су често ван Србије већи Срби од самих Срба у Србији?

У тој борби против асимилације и губљења националног идентитета читавих новодолазећих генерација дијаспора не може сама. Истина, политичка емиграција је уназад више од пола века урадила велики посао на том плану: изнедрила је националне организације које су временом оставиле иза себе велелепне храмове, домове, огромна имања која су духовно значајно парче српске земље у туђем свету.

Али данас, када је дошло до смене генерација, за Србе остаје само црквени живот, често без правих националних и других организованих садржаја. А све што су Срби створили у расејању говори о њиховој потреби да очувају идентитет, да сачувају веру, језик, обичаје. Безброј је српских заједница по свету које повремено госте српске уметнике из отаџбине не би ли се духовно обновиле. Све то говори о великој љубави коју Срби, расути широм света, негују према својој отаџбини и великој носталгији коју осећају. Србија на то не сме, као до сада, да буде нема и да, забављена сопственим јадом и бригама, игнорише своје у расејању.

Држава Србија нема само моралну обавезу према својој дијаспори, макар у оној мери како то чине цивилизоване европске и светске државе, које пречесто узимамо за узор у неким другим приликама и ситуацијама. Српска дијаспора данас је готово једина преостала снага српског народа на коју се можемо ослонити, а да нас то не кошта „к’о светог Петра кајгана“.

Уместо шминкања односа према њима, које у последњих неколико година добија саркастичне облике, озбиљност тренутка нам налаже да истински почнемо да уважавамо њене предности: огромно знање, пословно искуство, многобројне контакте и пријатељства широм света. Шта смо већ све могли да постигнемо да смо пословним људима и фирмама нашег порекла дали оно што смо страним инвеститорима.

Нећемо рећи ништа ново ако поново констатујемо да већ дуго српске власти, па и актуелна, немају програм за дијаспору. Бруке и афере у вези са владином Канцеларијом за дијаспору то само потврђују и остављају лош укус у устима свакоме ко је свестан шта је данас за Србију српска дијаспора и колико је, у овим суровим условима глобализације Србија важна за српску дијаспору.

Ствари су много једноставније него што то изгледа са стране… Сваком Србину у расејању прво треба понудити држављанство Србије, а потом подстицајним мерама државе појачати српске школе, учитеље, професоре, гостовање врхунских уметника у српским заједницама по свету, направити програме повратка у матицу и коначно савладати страх да нас наши из света могу угрозити. То је дуг отаџбине према расељеној деци.