Декларација за КиМ: Патријарх да се врати у Пећ, Влада да прекине преговоре са терористима

Никада и НИКАДА „државност“ лажног „Косова“ стечена на

геноциду не може добити легитимитет, па ни након хиљаду година. То је само извор и смишљен подстицај нових немилосрдних ратова на Балкану, где актери ове провидне и бесмислене политике неће страдати, већ албански и Српски народ – пише поред осталог у Декларацији за Косово и Метохију коју је Савез удружења расељених КиМ недавно предао патријарху српском Иринеју и државном руководству Србије.

Један од захтева из тог документа је и да се патријарх српски врати у Пећку патријаршију, као и да се прекину преговори са терористима из Приштине.

„Довољни примери да актуелна окупација Косова и Метохије  не може и неће бити трајно решење, јесу чињенице о повратку Јевреја у своју постојбину након хиљадугодишњег прогонства и ослобађању Косова и Метохије од велике турске силе и повратак матици Србији, након 500 година, а исхитреност појединих квази политичара Србије да реше питање квази државе „Косова“ у време њиховог мандата „да се спаси што се спасит може у изгубљеном рату“ није ништа друго до перфидна манипулација издајника на плану одобравања НАТО агресије и легализовања плодова окупације. То није био рат, нити смо га желели, ни узроковали, већ агресија којој смо се достојанствено супротставили“ – стоји у Декларацији кровне асоцијације Срба прогнаних са Косова и Метохије.

У тексту декларације, у који је портал ИН4С имао увид, такође се наводи: „Косово и Метохија су световна и духовна Српска престоница; то је срце и душа свеукупног Српског народа; симбол борбе и заветне мисли која крепи и уздиже; даје истрајност и води у успех. Без Косова и Метохије Српство не постоји. Са тим осећањима нема играња. Што дуже окупација траје, то је одлучност Српског народа са Космета за повратак матици Србији све јача и већа. На дуже гледано најтеже последице окупације КиМ имаће албански народ“.

Један од челника Савеза удружења расељених, Влајко Чукић,казао је за наш портал да је платформом од руководства државе Србије,врха Српске православне цркве, Српске академије наука и уметности и других значајних институција затражено државотворно и одговорно опхођење у односу на проблем Космета.

Захтеви из Декларације

1. Да се ни једна једина реч не сме рећи, ни једно једино дело не сме учинити ако иде на оправдање агресије и окупације Српске територије.

2. Да се ни једна једина реч не сме рећи, ни једно једино дело не сме учинити ако иде у прилог прихватања постојања монструм-државе на територији Србије. Све моралне, законске и историјске норме су на нашој страни. Ми нисмо жртве жељеног рата већ најгрубље и ничим, осим вољом силе, учињене агресије најмоћнијих земаља Запада, тј. НАТО пакта.

3. Да српски политички актери упристоје своје понашање, привилегије и примања, делећи судбину осиромашеног народа, да се уозбиље сходно сложености ситуације у којој се земља налази, те да лакировским понашањем, лажним обећањима и бесмисленим надмудривањем престану да профанишу углед државе Србије и трагедију Српског народа.

4. Да се документовано наступи пред свим државама, које су признале неофашистичку творевину квази државу „Косова“, са захтевом да повуку признање. У противном, са сваком од њих прекинути дипломатске односе или их утужити Међународном суду правде. То је наше најлогичније и најефикасније оружје, којим се владе тих држава терају да размисле и учине процену: да ли је логичније и праведније одржавати односе са старом европском државом, која никада није била агресор, окупатор, колонизатор или са неофашистичком творевином.

5. Да се тражи од Уједињених Нација да делују сходно Повељи ОУН, Резолуцији СБ УН бр. 1244 као и Декларацији ОУН о правима човека, где се, између осталог, каже: „Свако има право на живот, слободу и сигурност личности (чл.3)… Нико не сме бити подвргнут нечувеном и понижавајућем поступку (чл. 5)… Нико не сме бити протеран (чл. 9)… Свако има право да се врати у своју земљу (чл. 13)… Нико не сме бити самовољно лишен своје имовине (чл. 17)… Свако има право на стандард живота који осигурава здравље и благодет његову и његове породице, укључујући храну, одећу, стан, здравствену негу и потребу социјалне службе… у случају губљења средстава за издржавање услед околности независних од његове воље (чл. 25). Све се ове одредбе над нама крше, а нико не проговара!?    

6. Да се код Међународног суда правде покрене одговарајући поступак за надокнаду штете свим прогнаним лицима, због: угроженог живота, изгубљеног места боравка, изгубљеног посла и бројних материјалних добара – оптужбом 19 чланица НАТО пакта, које су самовољно над нама извршиле агресију, супротно Повељи ОУН и другим конвенцијама, доводећи нас до катастрофалног стања, тј. уништења.  (Ако ово ми не тражимо, већ понизно прихватамо прогонство, убиство, физичко и психичко трпљење и понижење, ако ћутимо на неосновано блаћење и етикетирање, сасвим би нормално било да се НАТО државе појаве са захтевом за оштету због трошкова које су имали подарујући нам „милосрдног анђела)“.

7. Да се пониште сви купопродајни уговори сачињени између прогнано-избеглих лица и Албанаца, којима је дефинисана продаја имовине Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији , обзиром да су склапани у крајње ненормалним ситуацијама и методама притиска.

8. Да се за учињене злочине над људима: за убиства, киднаповања и прогнанства; за материјално и духовно уништавање људи; за вандализам који је учињен над културним добрима Србије на Косову и Метохији – урађено у време окупације и након окупације – покрене кривични поступак против руководећег кадра УНМИК-а: Бернарда Кушнера и других, који то нису спречили већ индиферентним понашањем омогућили и подстрекавали.

9. Да се учини преглед извршених злочина на Косову и Метохији пре и после НАТО „интервенција“ и доласка „међународних снага“ за завођење „реда“ и „мира“, те да се исти стално предочава међународној јавности, свим чланицама ОУН, а посебно народу држава НАТО пакта, како би се са стварном истином упознали, након чега би, убеђени смо, они покренули кривичне поступке против одговорних људи из њихових влада, сходно постојећим законима и људским и хришћанским нормама. Верујемо да НАТО бомбе (које и сада делују) нису угушиле дух Слободе и осећај љубави према Истини и Правди код народа који се цивилизованим сматрају.

10. Да се Патријарх Српске православне цркве врати у своју престоницу – у Пећку патријаршију.

11. Да се све  организације: партије, странке, покрети и др, које имају осећај Патриотизма и Родољубља, окупе и УЈЕДИНЕ У ЈЕДНУ ЈЕДИНСТВЕНУ ОРГАНИЗАЦИЈУ: ОТАЏБИНСКИ ФРОНТ (који се може звати и Патриотски или Народни), све до повратка окупиране територије матици Србији.

12. Да се предузму најстрожије мере кривичне одговорности према свим лицима у законодавној и извршној власти Србије која делују супротно Уставу, али и програмима политичких организација којима припадају и датим обећањима народу у изборним кампањама.

13. Да се без одлагања прекину сви преговори са нелегитимном, терористичком тзв. владом Косова.

Позив на мобилност и буђење из летаргије

У Декларацији за КиМ се даље истиче:

„Једини улог где частан човек не иде рачуном, већ срцем – јесте ОТАЏБИНА. Само сложно, достојанствено и принципијелно понашање; само заступањем Истине и Правде може се доћи до часног и моралног решења заједничког живота на Косову и Метохији, свих оних који су тамо живели и желе да живе. Нема решења у тражењу компромиса мимо Истине и Правде. Ми ништа друго не тражимо осим то да нам се врати оно што нам је насилно одузето, што нам сходно људским законима и нормама није смело одузети и угрозити – СЛОБОДА И ОТАЏБИНА!

До овог циља, како се наводи, се не може стићи међусобним свађама и ратовима, као ни тражењем помоћи код доказаних непријатеља који су нас до овога довели. „То је крајње понижавајуће и за Србе и за Албанце. Треба много времена да протекне, као и јавно признање и покајање да учине за грехове и злочине које су нам нанели – да би им се веровало. Ослонац за наш опстанак и независност мора се тражити само, и искључиво, код држава које ничији опстанак не угрожавају, које никога не окупирају, које агресију не чине, као што су: Русија, Кина, Индија и друге државе које имају мудре, храбре и часне државнике, спремне да сваком у очи погледају и истину у лице кажу“.

„Озбиљне међудржавне преговоре (о заштитити државног суверенитета и интегритета, заштити националног идентитета, односно државних, културних, верских, моралних и традиционалних вредности овог народа – не могу обављати којекакви конвертити и фотељероси. Доста са „паметовањем“ о светлој будућности са заборавом прошлости, на уштрб угледа Србије и њене крвљу стечене Слободе и са крвљу очуване територије!“

У Декларацији коју су потписали челници Савеза удружења расељених из Београда и Подгорице се закључује:

„Потребна је општа мобилност и буђење из летаргије, која је обузела многе грађане и институције, почев од обичног човека до Српске академије наука и „изабраних владара“. Свако признавање продукта 24- мартовске агресије 1999.године, тј. признавање квази државе „Косова“ није ништа друго до поистовећивање са најгнуснијим делима и монструмским злочинима које човечанство не памти“.