АХИ­ЛИ­ОН

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (14)

Пише: Бранко Станић

Да про­шле го­ди­не (2005) ни­сам по­се­тио Крф не бих ни знао да се на том остр­ву на­ла­зи култ­но ме­сто по­све­ће­но Ахи­лу, нај­ве­ћем ју­на­ку из Тро­јан­ског ра­та. За Ср­бе, Крф је сим­бол ужа­сног стра­да­ња и вас­кр­са на­ше вој­ске ко­је је за­по­че­ло пре­ла­ском пре­ко Ал­ба­ни­је кра­јем 1915, а за­вр­ши­ло се 1916. г. за вре­ме Пр­вог свет­ског ра­та. Рет­ки су они Ср­би ко­ји су чу­ли, а још ма­ње они ко­ји су по­се­ти­ли Ахи­ли­он. Да­нас је остр­во Крф пре­пла­вље­но ту­ри­сти­ма из це­лог све­та, а Ахи­ли­он је ме­сто ко­је ће ма­ло ко од њих про­пу­сти­ти да по­се­ти. Све­га то­га не би би­ло да ни­је би­ло аустро­у­гар­ске ца­ри­це Ели­за­бе­те и ње­не, и по­ред то­га што је се­де­ла на пре­сто­лу до са­мог ца­ра, ту­жне суд­би­не.

Ели­за­бе­та је ро­ђе­на у ари­сто­крат­ској по­ро­ди­ци и има­ла је све усло­ве да бу­де срећ­на у жи­во­ту. Чак су јој и астро­ло­зи про­ри­ца­ли сјај­ну бу­дућ­ност. Ро­ди­ла се у Мин­хе­ну 24. де­цем­бра 1837. г., баш у не­де­љу, уочи Бо­жи­ћа, а то је ком­би­на­ци­ја ко­ја по њи­ма мно­го обе­ћа­ва. Ње­но пу­но хри­шћан­ско име би­ло је Ели­за­бе­та Ами­ли­ја Ев­ге­ни­ја, али су је у по­ро­ди­ци зва­ли Си­си. Од­ра­ста­ла је уз пу­но љу­ба­ви, без­бри­жно и сло­бод­но, на че­му је по­себ­но ин­си­сти­рао њен отац. У 16-тој го­ди­ни упо­зна­ла је ца­ра Аустри­је, Фран­ца Јо­зе­фа Хаб­збур­шког, се­дам го­ди­на ста­ри­јег мла­ди­ћа.

Царица Сиси

 Иако је аустриј­ски цар тре­бао да се оже­ни ње­ном се­стром, ипак је иза­брао њу оча­ран ле­по­том и љуп­ко­шћу мла­де Си­си. У пу­ној зре­ло­сти би­ла је ви­со­ка 172 цм и те­шка 50 кг. У стру­ку је ме­ри­ла 50 цм. Ње­на буј­на сме­ђа ко­са, ка­да би је пу­сти­ла, до­се­за­ла је до ко­ле­на. Око три са­та днев­но би­ло јој је по­треб­но да се оче­шља. Сма­тра­на је нај­леп­шом же­ном све­та оно­га вре­ме­на.

Ахил

 Да би за­др­жа­ла ле­по­ту ве­жба­ла је сва­ко­днев­но и упра­жња­ва­ла мно­ге спор­то­ве. Би­ла је спор­ти­ста, у пра­вом да­на­шњем сми­слу, од ко­је су стра­хо­ва­ли на мно­гим так­ми­че­њи­ма. Уче­ство­ва­ла ја на коњ­ским тр­ка­ма у Евро­пи и сма­тра­ли су је за јед­ну од нај­бо­љих же­на ло­ва­ца.

Вен­ча­ла се са Фран­цом 1854. г. у Бе­чу и та­ко по­ста­ла ца­ри­ца Аустри­је, дру­ге нај­моћ­ни­је др­жа­ве у Евро­пи по­сле Ру­си­је. Њен брач­ни жи­вот, и по­ред обо­стра­не при­влач­но­сти ко­ја је из­ра­сла у љу­бав, ипак ни­је био што је оче­ки­ва­ла. Већ на­кон не­ко­ли­ко ме­се­ци по­че­ли су да се го­ми­ла­ју пр­ви мрач­ни обла­ци. Цар је ве­ћи део да­на био одсутан, за­у­зет др­жав­ним по­сло­ви­ма. Ње­на све­кр­ва, над­вој­вот­ки­ња Со­фи­ја, би­ла је не­за­до­вољ­на из­бо­ром сво­га си­на. Не­пре­кид­но ју је по­у­ча­ва­ла и ис­ти­ца­ла ње­не ду­жно­сти. Од­у­зи­ма­ла је ње­ну ини­ци­ја­ти­ву и сло­бо­ду. Под та­квим при­ти­ском Си­си је убр­зо по­ка­за­ла пр­ве зна­ке раз­дра­жљи­во­сти и по­ти­ште­но­сти. Би­ла је гнев­на и на стро­ге про­то­ко­ле. Ње­не сва­ђе са све­кр­вом би­ле су че­сте и же­сто­ке. Франц Јо­зеф је из­бе­га­вао да се укљу­чи у рас­пра­ву из­ме­ђу све­кр­ве и сна­хе, од­но­сно мај­ке и су­пру­ге. Си­си се по­ла­ко све ви­ше уда­ља­ва од сво­га му­жа и убр­зо је по­ста­ла озбиљ­но бо­ле­сна.

Да би се опо­ра­ви­ла по­че­ла је да пу­ту­је. Та­ко су по­че­ла пу­то­ва­ња ко­ја су је ис­пу­ња­ва­ла до кра­ја жи­во­та. На јед­ном од њих по­се­ти­ла је Крф, грч­ко остр­во у Јон­ском мо­ру. Би­ла је оча­ра­на ње­го­вом ле­по­том и пи­то­ми­ном.

Сва­ђе у цар­ској по­ро­ди­ци по­ста­ја­ле су све че­шће и же­шће, на­ро­чи­то по­сле Фран­цо­вог по­ра­за у ра­ту про­тив Фран­цу­ске и Ита­ли­је. Под та­квим при­ти­ском Си­си се упу­сти­ла у ван­брач­не афе­ре. Не­вер­ство ју је сил­но по­го­ди­ло и по­но­во се раз­бо­ле­ла. Франц је био спре­ман да се по­ми­ре и све јој опро­сти. Но, она је ви­ше во­ле­ла да пу­ту­је.

Ахил на умору

Ахил на умору – детаљ

И по­ред свих су­ко­ба опет је има­ла сна­жан ути­цај на ца­ра. Сим­па­ти­са­ла је ма­ђар­ски на­род и њи­хо­ву кул­ту­ру. По­сле мно­гих по­ку­ша­ја ус­пе­ла је да на­го­во­ри Фран­ца да Ма­ђар­ску про­гла­си кра­љев­ством и да при­зна двој­ну мо­нар­хи­ју, аустро-угар­ску. У тре­ну­ци­ма ка­да би се ње­но ду­шев­но ста­ње по­пра­ви­ло са рев­но­шћу би пре­у­зи­ма­ла сво­је цар­ске ду­жно­сти, а уче­ство­ва­ла би и у до­бро­твор­ним ак­тив­но­сти­ма.

Пу­то­ва­ња ни­је пре­ки­да­ла. По­но­во се на­шла на Кр­фу. Овог пу­та за­др­жа­ла се три ме­се­ца. У њој је све ви­ше са­зре­ва­ла иде­ја да на том остр­ву јед­но­га да­на на­пра­ви се­би па­ла­ту. Још у мла­до­сти је би­ла до­бар по­зна­ва­лац исто­ри­је, по­себ­но ан­тич­ке. Ка­сни­је је сво­ја са­зна­ња још ви­ше про­ши­ри­ла. Ње­на љу­бав за ста­ром грч­ком ци­ви­ли­за­ци­јом на­гна­ла је да пра­ти ис­ко­па­ва­ња у Тро­ји. Све је ви­ше би­ла за­о­ку­пље­на Ахи­лом ко­ји је за њу био оли­че­ње иде­ал­ног му­шкар­ца ко­јег у ствар­ном жи­во­ту за­пра­во ни­је има­ла. Њен пра­ви муж, цар Франц Јо­зеф, по­вре­ме­но је уле­тао у ван­брач­не афе­ре ко­је њој ни­су сме­та­ле. У ро­ман­ти­чар­ском за­но­су ду­хов­но је би­ла у ве­зи је­ди­но са Ахи­лом.

Ахилион данас

 Го­ди­не 1889. ку­пи­ла је на Кр­фу јед­ну ви­лу на нај­леп­шем де­лу остр­ва са ве­ли­чан­стве­ним по­гле­дом на мо­ре. На истом ме­сту на ко­јем је би­ла ви­ла по­ди­гла је ве­ле­леп­ну па­ла­ту ко­ју је по Ахи­лу на­зва­ла „Ахи­ли­он“. Ис­пу­ни­ла ју је мно­штвом умет­нич­ких пред­ме­та, а на пла­тоу иза па­ла­те пре­ма мо­ру по­ста­ви­ла је ста­туу Ахи­ла од мер­ме­ра.

Унутрашњост палате украшена је предивним сликама на зидовима

Хришћански мотив

И по­ред свих усло­ва да бу­де срећ­на жи­вот јој је био ис­пу­њен тра­ге­ди­ја­ма. Ћер­ка јој је умр­ла у дру­гој го­ди­ни. Син Ру­долф, на­след­ник пре­сто­ла, про­на­ђен је мр­тав са ње­го­вом љу­бав­ни­цом, ћер­ком ма­ђар­ског ди­пло­ма­те. Раз­лог смр­ти ово дво­је мла­дих љу­ди до да­нас је остао не­по­знат. И са­ма ца­ри­ца је тра­гич­но за­вр­ши­ла. Убио ју је 1898. г. је­дан ита­ли­јан­ски рад­ник и анар­хист ко­ме је је­ди­на же­ља би­ла да по­ста­не по­знат уби­ством не­ког из вла­да­ју­ће кла­се.

По­сле ца­ри­чи­не смр­ти Ахи­ли­он се јед­но вре­ме при­ми­рио. Остао је за­тво­рен око 10 го­ди­на, а он­да је не­мач­ки цар, кај­зер Вил­хелм II, им­пре­си­о­ни­ран око­ли­ном и оду­ше­вљен гра­ђе­ви­ном од­лу­чио да га ку­пи. Сме­ста је по­чео но­ву де­ко­ра­ци­ју спо­ља­шњег из­гле­да и учи­нио зна­чај­не пре­прав­ке у це­лој згра­ди. По­чет­ком Пр­вог свет­ског ра­та 1914. г. Вил­хелм II на­пу­стио је Ахи­ли­он и па­ла­та је још јед­ном на­пу­ште­на. А 1916. г. Ахи­ли­он су за­по­се­ли Фран­цу­зи и Ср­би и ко­ри­сти­ли као бол­ни­цу и вој­ни ло­гор.  По окон­ча­њу ра­та па­ла­ту је пре­у­зе­ла грч­ка вла­да. За вре­ме Дру­гог свет­ског ра­та Ита­ли­ја­ни и Нем­ци Ахи­ли­он су ко­ри­сти­ли као бол­ни­цу и вој­ни ло­гор при че­му су на­пра­ви­ли ве­ли­ку ште­ту и опљач­ка­ли згра­ду.

 Као и туристи данас, тако се и царица Сиси некада надахњивала погледом са Ахилиона

 На­кон ра­та Ахи­ли­он је имао мно­ге вла­сни­ке. Да­нас је под окри­љем грч­ке ту­ри­стич­ке ор­га­ни­за­ци­је. Кроз ње­го­ве ка­пи­је у вре­ме се­зо­не про­ла­зе хи­ља­де го­сти­ју и ди­ве се пре­кра­сној гра­ђе­ви­ни ко­ју је пре ви­ше од 100 го­ди­на по­ди­гла ца­ри­ца Си­си. Ни­ко не мо­же за­о­би­ћи ни две ста­туе Ахи­ла, од ко­јих је јед­ну по­ста­вио не­мач­ки цар, а дру­гу аустро­у­гар­ска ца­ри­ца.

Ахилов тријумф