НА­КИТ

ЈЕ­ЛЕ­НЕ ТРО­ЈАН­СКЕ

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (13)

Пише: Бранко Станић

 Да ни­је би­ло Френ­ка Кал­вер­та, ен­гле­ског кон­зу­ла у Ча­нак Ка­леу, ве­ли­ко је пи­та­ње шта би Хајн­рих Шли­ман, не­мач­ки би­зни­смен, иш­че­пр­као у Тур­ској. Кал­верт га је упу­тио на пра­ви траг, на бр­до Хи­сар­лик, на ко­јем је он за­по­чео проб­на ис­ко­па­ва­ња, док су дру­ги тра­га­ли за Тро­јом на са­свим дру­гим ме­сти­ма. Он је пр­ви на­слу­тио да на том бр­ду не­што мо­же би­ти и са­ве­то­вао је Шли­ма­на да се ма­не ко­па­ња по Пи­нар­ба­ши­ју. Ни Шли­ман ни Кал­верт ни­су би­ли пра­ви ар­хе­о­ло­зи, али обо­ји­цу је за­ни­ма­ла  древ­на про­шлост.

Хајнрих Шлиман

 Све је по­че­ло од де­чач­ких сно­ва ма­лог Хајн­ри­ха. Још од нај­ра­ни­јих да­на био је оп­чи­њен Хо­ме­ро­вом Или­ја­дом и ми­том о Тро­ји. Без ре­зер­ве је ве­ро­вао у све ју­на­ке и до­га­ђа­је опи­са­не у епу. Дав­на­шњи рат је при­хва­тио као исто­риј­ску чи­ње­ни­цу и за­ре­као се да ће јед­но­га да­на баш он от­кри­ти Тро­ју.

Да би оства­рио свој на­ум на­у­чио је шест је­зи­ка ка­ко би што бо­ље раз­у­мео Или­ја­ду. Али то ни­је би­ло до­вољ­но. Мо­рао се и обо­га­ти­ти, јер ар­хе­о­ло­шка ис­ко­па­ва­ња зах­те­ва­ју мно­го нов­ца и по пра­ви­ла тра­ју ви­ше го­ди­на.

И тек 1870. го­ди­не, по­сле су­сре­та са Френ­ком Кал­вер­том, Шли­ман се на­шао на пра­вом ме­сту, на Хи­сар­ли­ку. Већ је био за­шао у 48-му го­ди­ну жи­во­та. Тек та­да је имао до­вољ­но но­ва­ца и вре­ме­на да се по­све­ти сво­јој де­чач­кој оп­се­си­ји ко­ја га је др­жа­ла све до зре­лог до­ба. У ме­ђу­вре­ме­ну је об­и­шао ско­ро по­ла све­та. На­у­чио је још 6-7 је­зи­ка. На­пу­стио је по­сао и на­ста­нио се у Ати­ни. Раз­вео се од пр­ве же­не Ру­ски­ње са ко­јом је имао тро­је де­це и оже­нио Гр­ки­њом, мла­дом и ле­пом де­вој­ком.

Шли­ман је ан­га­жо­вао рад­ни­ке и од­мах се ба­цио на ис­ко­па­ва­ња иако ни­је имао до­зво­лу тур­ских вла­сти. Ве­ро­вао је да ће они за­бо­ра­ви­ти ње­го­ву др­скост ка­да ви­де бла­го и ве­ли­ке гра­ђе­ви­не. Без ика­квог зна­ња о ар­хе­о­ло­ги­ји за­по­чео је ко­па­ње ду­бо­ких ка­на­ла у прав­ци­ма се­вер–југ и ис­ток–за­пад. При том је ра­зо­рио све кул­тур­не сло­је­ве. Је­ди­на ствар ко­ју је тра­жио би­ло је При­ја­мо­во бла­го. Због не­спо­ра­зу­ма са пра­вим вла­сни­ци­ма зе­мље пре­ки­нуо је ра­до­ве и на­пу­стио Тур­ску.

На­ред­не го­ди­не обез­бе­дио је до­зво­лу и на­ста­вио ис­ко­па­ва­ња. Све до ма­ја 1873. го­ди­не ни­шта се зна­чај­но ни­је до­го­ди­ло. И тог ју­тра, док је са сво­јом младом же­ном Со­фи­јом, ста­јао бли­зу ис­ко­па­ног ка­на­ла, из­не­на­да је при­ме­тио не­ке ме­тал­не пред­ме­те ис­под зи­да. Рад­ни­ке је сме­ста рас­пу­стио и по­слао ку­ћи го­во­ре­ћи да му је ро­ђен­дан и да тог да­на не­ће ра­ди­ти. Си­шао је у ка­нал и по­чео но­жем да пот­ко­па­ва зид. Иза ба­кар­них, из­ро­ни­ли су злат­ни пред­ме­ти. Би­ло је то бла­го за ко­јим је то­ли­ко тра­гао. Све су од­не­ли у ба­ра­ку и от­кри­ће др­жа­ли у тај­но­сти.

 Софија као Јелена Тројанска

 Тур­ски пред­став­ник, ко­ји је над­гле­дао ра­до­ве, сум­њао је да Шли­ман не­што кри­је. У на­ред­них не­ко­ли­ко да­на уз по­моћ Кал­вер­та бла­го и дру­ги пред­ме­ти су про­кри­јум­ча­ре­ни из зе­мље. Ка­да је Тур­ска са­зна­ла по­ве­ла је пар­ни­цу про­тив Шли­ма­на у атин­ском су­ду. Бла­го ни­је вра­тио, али је огло­бљен са 10.000 фра­на­ка. Ис­пла­тио је 50.000 ка­ко би из­гла­дио од­но­се са тур­ском вла­шћу. Све му је опро­ште­но и опет је до­био до­зво­лу за рад.

Шли­ман је на­ста­вио ко­па­ње, али овог пу­та, за­хва­љу­ју­ћи ње­го­вом све ве­ћем ис­ку­ству и на­уч­ни­ци­ма ко­ји су се при­кљу­чи­ли ис­ко­па­ва­њи­ма, окренуo се пра­вим ар­хе­о­ло­шким ис­тра­жи­ва­њи­ма. Но, ви­ше ни­је от­крио ни­ка­кво бла­го, сем још не­ко­ли­ко мин­ђу­ша и на­ру­кви­ца.

 Да ли је Шлиман заиста нешто пронашао испод ових зидана?

Знао је он и да потури, па да после као „пронађе“

 Док је био у спо­ру са Тур­ском вр­шио је ис­ко­па­ва­ња у Ми­ке­ни у ко­јој је, на­вод­но, от­крио Ага­мем­но­но­ву злат­ну ма­ску. На­уч­на јав­ност сум­ња у ње­ну ве­ро­до­стој­ност. Мно­ги су уве­ре­ни да је на­лаз по­ту­рио, а ако је аутен­ти­чан он­да га је до­ра­ђи­вао из са­мо ње­му зна­них раз­ло­га.

Данас у Троји доминира камење и понека печена цигла

Бла­го из Тро­је пр­ви пут јав­но је би­ло из­ло­же­но у му­зе­ју у Ен­гле­ској. У Бер­лин је пре­не­то 1881. го­ди­не. Све до Дру­гог свет­ског ра­та на­ла­зи­ло се у бер­лин­ском му­зе­ју. За вре­ме ра­та, за­јед­но са дру­гим дра­го­це­но­сти­ма, би­ло је скри­ве­но у јед­ном про­тив­а­ви­он­ском скло­ни­шту. У то­ку за­вр­шних опе­ра­ци­ја Цр­ве­не ар­ми­је на Бер­лин у ма­ју 1945. го­ди­не Ру­си су от­кри­ли скри­ве­но бла­го и до­шли у ње­гов по­сед. По­себ­ним во­зом по­сла­ли су га у Мо­скву. Со­вјет­ски Са­вез је твр­дио да су бла­го и дру­ге дра­го­це­но­сти за­пле­ни­ли као ком­пен­за­ци­ју за њи­хо­ва умет­нич­ка де­ла ко­ја су Нем­ци по­ку­пи­ли за вре­ме истог ра­та.

Све до 1995. го­ди­не би­ла је тај­на где се на­ла­зи бла­го. Исте го­ди­не Ру­ска фе­де­ра­ци­ја је од­лу­чи­ла да га из­не­се на ви­де­ло и при­ка­же у Мо­скви. По­ја­ва тро­јан­ског бла­га по­че­ла је спо­ром ко­ме оно при­па­да. Ру­ска фе­де­ра­ци­ја је ис­ти­ца­ла да бла­го тре­ба да оста­не у ње­ном по­се­ду као прав­ном на­след­ни­ку Со­вјет­ског Са­ве­за. С дру­ге стра­не Не­мач­ка је твр­ди­ла да је Шли­ман бла­го по­да­рио не­мач­ком на­ро­ду. Тур­ска је ин­си­сти­ра­ла да се бла­го мо­ра вра­ти­ти пра­вом на­след­ни­ку, јер је про­кри­јум­ча­ре­но из Тро­је. Чак су и Гр­ци, као по­том­ци Аха­ја­ца, сма­тра­ли да све те драгоцености  при­па­да­ју њи­ма.

Ако је то за­и­ста би­ло При­ја­мо­во бла­го, што је Шли­ман увек твр­дио, он­да је на­кит из те ко­лек­ци­је мо­ра­ла но­си­ти ни­ко дру­го до прелепа Је­ле­на Тро­јан­ска – же­на због ко­је се и во­дио же­сток и кр­вав рат пу­них 10 го­ди­на пре ви­ше од три ми­ле­ни­ју­ма.