Срђан Воларевић: Реч Александра Вучића

Зар је могуће да он не увиђа колико је деце изложио страдањима и несрећама својим чињењем, и не само деце са Косова и Метохије!?

07.05.2013.standard.rs, Србин.инфо, за ФБР приредила Биљана Диковић

Оног часа када се обелоданило да је отпали радикал Александар Вучић указао на себе као главног виновника непојамне издаје, његовом детету су почели да прете убиством. И он се због тога жалио новинарима: „Син ми плаче и хоће да се убије због претњи које добија на фејсбуку! И зато сам ја крив!“

Извесно је да ова морално потонула персона и уштројене воље и не увиђа моћ речи и њихову способност преношења свих садржаја људске душе.

Зар је могуће да он не увиђа колико је друге деце изложио још оштријим страдањима и несрећама својим велеиздајничким чињењем, и не само деце са Косова и Метохије!? Зар је могуће да он није у стању да сагледа колике су размере и докле генерацијски досежу стравичне последице тог његовог непочинства!?

Зар је могуће да он није свестан тла земље која му је дала и живот и свест и увид у трајање и њега и његовог личног потомства!? Зар је могуће да су му очи остале везане пред највишом светињом оних који су га изабрали да их представља као народни вођ!?

Зло када се размаше, а издаја је за нас Србе највиши вид зла, сетимо се Јуде Искариотског и 30 сребрњака а успут и Вука Бранковића, дакле, када се зло размаше оно је у стању и обману да произведе само да би могло да траје. Тако нам се овај несретник и кукавни слуга кнеза таме обратио речима, да прикрије свој гнус: „Бандитска Србија неће победити!“

Као добар полазник Сорошевих кампова, тиме нам је показао да је ступио у духовни брак са Соњом Лихт и високо подигао барјак саможивости и барјак губитка свести о припадању свом роду. Тако је устоличио себе као вођу бесчасника и неморалних протува.

Најмање да овим питањима се ослобађају сваке одговорности у овом страшном паду Србије и туњави и поводљиви и климави Томислав Николић и онај кловн и мешина несварене хране и задригли држач микрофона Ивица Дачић и све и један министар испод његових скута.

Сви одреда представљају лигу носилаца цревножелудачног духа, духа саможивости, безобзирности, ништитеља живота и непријатеља српских светиња. Али Александар Вучић је у свему главни, од њега се вуку сви конци.

Само се сетимо како му је наложено да дође у Брисел, па је као послушна пудлица доскакутао до оне несретно ружне Великобританке – што је значило да се без њега ништа не може спровести у Србији.

Не треба нама да сведочи ни један једини члан те наопаке владе, и ово је довољно да схватимо да је он онај који утерује страх у кости министарске и да не преза ни од најпрљавих трикова уцене међу њима.

Од свог самољубља, своје гордости, од чистог властољубља, од служења злу овај пропали радикал ништа од свега тога није у стању да сагледа. А како би тек онда могао да разуме шта говори и шта чини!

Његов жал и његов страх пред новинарима, над животом свог сина, најречитија је потврда његовог разумевања Србије и Срба. У зло сведене свести он и није у стању да схвати да је тим речима о свом сину, сина уздигао изнад Србије, да је заправо свог сина позвао да буде његов адут за његово самовлашће и да се он поставља као неприкосновени господар Србије и Срба.

Да је несагледива дубина тог његовог моралног пада не треба нам расуђивање о достојању државника или народног вође – у својој бешчасности он је посегнуо за својим сином да би себе оправдао у свом наопаком пословању. И шта рећи о таквој персони, када је у стању и да после свега каже: „Зар сам ја крив што му прете?“ Да није можда снег на северном полу за то крив или фока у зоолошком врту у Београду?

Па се и у томе види колика је његова безобзирност и према рођеном сину – јер пред њиме пере руке од најпоганијег чина који може да почини један народни вођ, чина израженог у речи издаја. Да неће можда цвеће да доносе његовом сину зато што је издао Србију или да га часте баклавама!?

Или да му поданички служе због неке своје ситне и врло краткорочне користи као што оцу његовом дају верност чланови и симпатизери његове странке.

Мучно је свако даље расуђивање о овом јавном иступу отпалог радикала Александра Вучића, колико је он захвалан као пример страшног пада и суноврата оног дела Србије који се намножио и пијано и дрогирано разбашкарио по новинама, на телевизијама, у филмовима, књижевности… укупном животу Србије и Срба.

Мучно је када се освренемо на све године од 5. октобра како је много тога уништитељског разастрто као одбрана нашег духа и наших живота – и овај нам отпали радикал сада преставља круну са одсецањем Косова и Метохије.

(Текст Срђана Воларевића, послан 23. априла, пливао је интернетом 11 дана да би у инбоксу „Новог Стандарда“ завршио у ноћи уочи Ускрса, остављајући нас у недоумици да ли је чудо што је толико времена стизао или што је на своју адресу ипак стигао.)