ОСТР­ВО ОЦА МЕ­ДИ­ЦИ­НЕ

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (12)

Пише: Бранко Станић

 H

Би­ти на Ро­до­су, а не оти­ћи до Ко­са, остр­ва на ко­ме је ро­ђен Хи­по­крат, отац ме­ди­ци­не, пра­ва је ште­та. Јер та­мо има шта да се ви­ди. На­жа­лост, ор­га­ни­зо­ва­них екс­кур­зи­ја са Ро­до­са не­ма. Мо­же се пу­то­ва­ти је­ди­но ре­дов­ном ли­ни­јом – ка­та­ма­ра­ном, бро­дом са дво­стру­ким тру­пом. Из ро­до­шке лу­ке брод ис­пло­вља­ва сва­ко­га да­на у 8:30. По­сле 2,5 са­та пло­вид­бе сти­же у Кос. И пр­во што се са бро­да ви­ди је твр­ђа­ва из вре­ме­на ви­те­зо­ва.

Тврђава витезова на острву Кос

А остр­во Кос би­ло је на­ста­ње­но још у пра­и­сто­ри­ји. Тра­го­ви људ­ских на­се­о­би­на до­се­жу до 4.000 го­ди­на пре н. е. Нај­ве­ћи про­цват остр­во је до­жи­ве­ло за вре­ме ста­рих Гр­ка. На том остр­ву уте­ме­ље­на је пра­ва ме­ди­ци­на, и то за­хва­љу­ју­ћи јед­ном чо­ве­ку – Хи­по­кра­ту ро­ђе­ном пре ско­ро 2,5 ми­ле­ни­ју­ма, или тач­ни­је 460. год. пре н. е. Још за жи­во­та сте­као је сла­ву оба­ви­је­ну ле­ген­да­ма. Жи­вео је у до­ба Со­кра­та, у вре­ме ка­да су Грч­ку по­тре­сали пе­ло­по­не­ски ра­то­ви. По­ти­че из по­ро­ди­це у ко­јој се ле­кар­ско зва­ње пре­но­си­ло са ко­ле­на на ко­ле­но. Отац Хе­ра­клид је био ле­кар, а та­ко­ђе и де­да, ко­ји се звао Хи­по­крат, по ко­ме је ве­ро­ват­но и до­био име. Тра­ди­ци­ја ле­кар­ског по­зи­ва у по­ро­ди­ци се на­ста­вља пре­ко Хи­по­кра­та и ње­го­вих си­но­ва.

 Хипократ

Ве­о­ма је мно­го пу­то­вао и под­у­ча­вао мла­ђе ле­кар­ском уме­ћу. На­пи­сао је ве­ли­ки број ме­ди­цин­ских спи­са ко­ји су ка­сни­је са­ку­пље­ни и но­се за­јед­нич­ки на­зив “Cor­pus Hi­poc­ra­ti­cum”. Ови спи­си би­ли су при­руч­на би­бли­о­те­ка ле­ка­ра од 4. ве­ка пре н. е. и да­ли су осно­ву за тер­ми­но­ло­ги­ју ко­ја још и да­нас ва­жи. Ме­ђу­тим, те­шко је из­дво­ји­ти оно што при­па­да са­мо ње­ну. По сти­лу пи­са­ња уоча­ва се да има и дру­гих ауто­ра.

Нај­ве­ћа Хи­по­кра­то­ва за­слу­га је уте­ме­ље­ње ме­ди­ци­не као при­род­не на­у­ке, одво­је­не од ре­ли­ги­је, ма­ги­је и ап­стракт­не фи­ло­зо­фи­је. Ње­го­ва ме­ди­ци­на је из­ра­зи­то кли­нич­ка и ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ка. За ње­го­во име ве­за­на су пр­ва, ја­сно де­фи­ни­са­на на­че­ла ети­ке ле­ка­ра. Основ­но на­че­ло при ле­че­њу му је би­ло: „да ко­ри­сти или ба­рем не шко­ди!“ А не­ка од на­че­ла из ње­го­ве чу­ве­не за­кле­тве гла­се:

Сво­је про­пи­се од­ре­ди­ћу по сво­јим си­ла­ма и зна­њу на ко­рист бо­ле­сни­ка и шти­ти­ћу га од све­га што би му мо­гло шко­ди­ти или на­не­ти не­прав­ду.

• Ни­ко­ме не­ћу, ма­кар ме за то и мо­лио, да­ти смр­то­но­сни отров, ни­ти ћу му за ње­га да­ти са­вет. Исто та­ко не­ћу да­ти же­ни сред­ство за по­мет­ну­ће по­ро­да.
• Што у свом по­слу бу­дем са­знао или ви­део, уко­ли­ко се не бу­де сме­ло јав­но зна­ти, пре­ћу­та­ћу и за­др­жа­ти као тај­ну.
• Бу­дем ли одр­жао ову за­кле­тву и не бу­дем ли је пре­кр­шио, нек ми бу­де сре­ћан жи­вот и успе­шна умет­ност, нек стек­нем сла­ву и углед код љу­ди до у да­ле­ка вре­ме­на. Пре­кр­шим ли ову за­кле­тву и за­ку­нем ли се кри­во, нек ме за­де­си про­тив­но.

Хипократов платан, сећање на оца медицине

У тврђави витезова на острву Кос

Некада су се уз ове степенице пели оклопљени витезови, а данас се пентрају разголићени туристи

Историја још није утврдила како су се витезови расхлађивали када упече сунце

Многи витезови оставили су свој траг уклесан у камену

Обилазак је завршен и може се назад

 Хи­по­крат је по­след­ње го­ди­не жи­во­та про­вео у Ла­ри­си. То ни­је спор­но, али је спор­но ко­ли­ко је за­и­ста жи­вео. По јед­ни­ма до­жи­вео је 104 го­ди­не, по дру­ги­ма чак 109. Ипак је нај­и­зве­сни­је да је жи­вео око 83 го­ди­не, ко­ли­ко се у не­ким из­во­ри­ма на­во­ди.

Да­нас на Хи­по­кра­та под­се­ћа пла­тан за ко­јег се ве­ру­је да по­ти­че из ње­го­вог вре­ме­на. Да ли је баш та­ко, ни­је мно­го ни бит­но. Ста­бло је огром­но и ве­о­ма ста­ро. Тру­леж га је до­бро на­че­ла. Под­у­пр­то је ме­тал­ном кон­струк­ци­јом да се не би сру­ши­ло. Ис­под ње­го­ве кро­шње про­ла­зи­ли су мно­ги. Ита­ли­ја­ни си­гур­но. Они су на остр­во до­шли тек по­чет­ком 20. ве­ка. И Тур­ци. Они су на ње­му вла­да­ли од по­чет­ка 16. ве­ка. Ве­ро­ват­но пам­ти и ви­те­зо­ве ко­ји су уз шкри­пу окло­па про­ја­хи­ва­ли на ко­њи­ма. За Ви­зан­тин­це ни­је баш си­гур­но, а за Ри­мља­не по­го­то­во. И та­ко до ста­рих Гр­ка, до њи­хо­ве аго­ре, тр­га, од ко­је су оста­ли са­мо те­ме­љи и по­не­ки стуб ко­ји је тек у ово до­ба ус­пра­вљен. Она за­си­гур­но пам­ти Хи­по­кра­та, али не­ма ко­га да јој за­ле­чи ра­не. Њу су не­по­врат­но раш­че­ре­чи­ли и раз­ву­кли по­то­њи гра­ди­те­љи. Ње­ни ор­га­ни упо­тре­бље­ни су за ожи­вља­ва­ње дру­гих гра­ђе­ви­на. Јед­на од њих је и твр­ђа­ва ви­те­зо­ва.

Агора је добрим делом уравњана, а некада су се ту уздизали храмови посвећени разним божанствима

Агора у рушевинама

Ово је све што је остало од Грка на острву Кос, већи део је пресељен у зидове тврђаве