Можда беше време и за свечану кнежеву вечеру, господо посланици

Пише: Милош Кордић
Извор: Интермагазин

И коначно је усвојено! Усвојен Извештај… Усвојен Споразум… Народни посланици Народне скупштине Србије вредно су радили. До касних вечерњих часова. Кад ноћ над Београдом беше топла, чиста; права априлска. И у ту касну ноћ народни су посланици гласали. И изгласали – Извештај о раду наших преговарача и Споразум Београда и Приштине о томе како ће се то даље сређивати и уређивати са Косовом. А кад је у питању српски народ. И остала питања, наравно.

У ствари, народни посланици су изгласали Споразум који Србији отвара  пут ка толико жуђеном датуму. Јер датум је нама – све! Па бисмо могли, да нам је до тога, да, као у стара времена кад смо нешто слично узвикивали, да узвикнемо: Сви смо ми датум! Споразум отвара пут ка, вероватно, вечном решењу питања опстанка Срба на Косову и Метохији,
Срба на северу Косова (оних који се усуде да остану).

Споразум отвара пут ка толико неопходном помирењу између Срба и Албанаца са Косова и Метохије. И то после толико векова кроз које нису успели да се помире. И то после братства и јединиства, којим се чинило све како би успело, да бар некако… Али, ништа! Е, да се српски генерал Јован Белимарковић сетио, кад је ослобађао Врање и постављао границу код Бујановца (и данас је тамо гранична некаква кућица, ако се сећам), понео било какав споразум… Где би и њима и нама био крај! Али ће сада зато овај Споразум… Са којим Албанци нису баш задовољни. Али, боље ишта него
ништа, што вели српска народна, а прихватили они.

А кад је Споразум усвојен – беше петак. А њега празноверни избегавају. Јер петак је турски светак. Јер петак некад зна да буде и црни петак. Јер петак је некима и посни дан. Поготово је посни онима који ионако немају шта да једу. Па им пост петком и не пада тако тешко.

А посланика јуче у Скупштини, и оних који чине владајућу већину и оних који су у опозицији, као ретко кад. У расправу уводи премијер: друге нам није било него да парафирамо, да прихватимо. Па смо добили и много више  него што нам је претходно понуђено. И посланици дискутују, образлажу, хвале споразум, оспоравају га, критикују. Једни се пале, горе, пламте. Други држе предавања о историји, о међународном праву, о косовској митологији. Јер нико други на свету не живи у својој митологији, осим Срба. И нико други нема прошлости, осим Срба. Сви су на своје данашње просторе стигли из будућности. Само Срби приспеше из прошлости. А то не ваља – неопходно је бити у будућности и гледати искључиво у будућност.

То значи да ћемо морати да мењамо државне празнике чији су славни датуми у нашој прошлости. Какве победе, какви устанци, Турци, Аустроугари, Немци… какви бакрачи! Заборави. Као Французи и Немци што су заборавили. Французи данас немају три чисте шта то беше Француска револуција. Немцима не пада на памет да се сете шта им оно беше Фирер.

А наши посланици реплицирају један другој, једна другом… Посланици се и вређају. Вређају једни другима председнике, странке, партије, лиге, покрете. Спомињу се деведесете, ратови. Спомињу се устави, изручивања. Па што они то нису решили кад су они били ови, односно на власти? Они који су говорили да је Косово своја држава, да су важни људи а не териториј, држе предавања и опомињу како су они били у праву. Другим речима, ликују! Ови им кажу да су и они били на власти, па што нису…

Слушајући их, дође човеку тешко. Дође му да се запита да ли они уопште знају шта је на дневном реду. Знају ли они о чему расправљају? И оно што је најтужније: знају ли они о коме расправљају? О Србима са севера Косова? О Србима са подручја целог Косова и Метохије? Или само о ономе што су у Бриселу парафирали Београд и Приштина? Да ли је признато Косово? Да ли је изборено најбоље од онога што је могло да се избори?

Слушајући их, поједине, човек мора да се запита да ли су они чули за шездесете, седамдесете године на подручју бивше Југославије, за Устав из 1974. године, за тровање у студентској мензи, за штрајк рудара… И за много чега другог? Јер њима су искључиви кривци Срби. За све. И свагде. Свуда. У свему што се дешавало, веле, последњих двадесет и
нешто година.

Слушајући неке од њих, човек мора да им пожели да никад ни један од њих не буде присиљен да бежи из своје куће, свог стана. Да никад нигде не остави дечје фотографије, играчке, књиге, све, цео живот. А ко је за то крив? Е, то је питање свих питања. А одговора ниоткуд. Живот из картонске кутије нужног смештаја изгледа сасвим другачије.

У Приштини кажу да је Београд признао Косово. Што значи да је Србија признала Косово. Београд, у коме се говори Косово и Метохија, кога под тим именом нема нигде у документима, каже да су парафом спасени Срби на Косову. Посебно Срби на северу Косова. Осим оних чија су имена на потерницама код Тачијевих безбедносних органа.

Седница траје. Поједини посланици вичу, галаме, реплицирају. А народ је у питању. Народ чека, нада се. Иако народ одавно зна да нада не умире више последња. Ако наде уопште више и има за онај доле српски народ? Шта заиста народ, кога је две стотине хиљада прогнано са Косова и Метохије, да очекује, слушајући своје посланике?

Е, сад, било како било, народни посланици Народне скупштине Србије већином су гласова усвојили Споразум о…

Међутим, можда би било добро да се запитамо: да ли Срби са Косова и Метохије заслужују много више од било чијег парафа, од било каквог гласања о својој судбини, од било каквог референдума? Уколико га буде? И ко то хоће и мене да ували па ја да одлучујем о судбини Срба у Грачаници, Штрпцу… Кад нисам био у стању ни о својој…

А можда синоћ, пре гласања, беше и време за свечану кнежеву вечеру, господо посланици!?
Јер петак некоме зна да буде и црни петак. Зна, а можда и не мора.

Дао Бог да не мора, што казао народ.