Кратка анализа Споразума: зашто Срби ништа не добијају и зашто Србија признаје независност Косовa

„Уз „интелигенцију“ и политичари су узрок што вам је држава у нимало задовољавајућем стању. Крајње је време да се томе стане на крај и да се помете то ђубре које највише понижава ваш народ да би га затим и уништило. Не дозвољавајте више да вам политичари-странчари сматрају отаџбину кравом око које се ценкају попут Цигана“ – Арчибалд Рајс, Чујте Срби, чувајте се себе

26.04.2013. блог nenaduzelac, за ФБР уредник Биљана Диковић

Дана 19. априла, на преговорима у Бриселу, две стране, Београд и Приштина, договорили су Споразум тј. „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“. Из Споразума се види да је то нормализација односа између две државе од којих једна прихвата или имлицитно признаје независност другу у целокупним њеним границама. Наравно, акти имлицитног признавања започели су још са влашћу Бориса Тадића и Демократске странке, али се завршавају влашћу Томислава Николића, Александра Вучића и Ивице Дачића.

Највећи проблем преговора била је тачка 14. у којој је Приштина тражила да јој се омогући приступање Уједињеним нацијама. Међутим, пошто би то за српску јавност значило експлицитно признавање Косова, наши преговарачи – Ивица Дачић и Александар Вучић – заједно са Кетрин Ештон и Хашимом Тачијем, морали су пронаћи модус којим би се Приштини „нешто дало“, а што српска јавност не би препознала као експлицитно признавање Косова. То „нешто“ је фамозна тачка 14.

У тачки 14. стоји: „ни једна страна неће блокирати нити подстицати друге да блокирају напредак другој страни на њеном путу ка европским интеграцијама”. Ђаво се крије у малим детаљима, каже пословица. Српски званичници су прогласили „победу“ онемогућавањем да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама и тако, наводно, спречили признање самопроглашене државе, али фарса избија на видело онога тренутка када схватимо принцип функционисања Европске уније. Нормативним актима саме Европске унијепредвиђено је да чланице ЕУ могу бити само државе које су овладале са 100 процентним међународно-правним легитимитетом. О томе се између осталог говори и у Мастрихтском споразуму о стварању ЕУ, који је потписан 7. фебруара 1992. године, а ступио на снагу 1. новембра 1993. године. Конкретно, члан 1. односи се директно на Повељу УН и завршни акт Хелсиншке конференције о безбедности и сарадњи из 1975. године, која одређује норме и принципе државног суверенитета и територијалне целовитости земље и њеног чланства у УН. Дакле, принципи ЕУ захтеваће од Србије да након „А“ каже и „Б“ све у складу са тачком 14. Споразума којег је потписала, а којом се обавезала да неће спречавати улазак Косова у ЕУ. Дакле, и тачком 14. Србија признаје Косово, а временом ће Косову морати да обезбеди потпуни међународно – правни легитимитет. Да ли увиђате поквареност и перфидност наших политичара док причају о столици у Уједињеним нацијама ? Није за џабе Хашим Тачи након преговора изјавио да ће Косово врло брзо бити део Уједињених нација. Што је најбитније, овом тачком се Србија обавезује да не подстиче друге државе да спрече улазак Косова у европске интеграције, а онда, касније, и у друге међународне организације, чиме Србија одузима право и Русији да спречи улазак Косова у УН.

Пошто смо схватили да и тачком 14. Споразума Србија признаје независност Косова и да ћемо истом, временом, омогућити потпуни међународно-правни легитимитет, сада ћемо видети и да у осталим деловима Споразума Србија имплицитно признаје Косово, а Срби са Косова ништа не добијају у суштини.

Прва тачка Споразума предвиђа оснивање Заједнице српских општина. Тачка 2. Споразума говори о томе да Заједница „може бити укинута само одлуком општина које су у њеном саставу. Гаранције за Заједницу су важећи закони и Уставни закон.“ Косовска Влада наредних година ова овлашћења може укинути уставним променама, а што се тиче Уставног закона (вероватно

се мисли на Уставни закон Србије), како ће држава Србија да се у Уставном закону односи према Косову када Споразумом није добила никаква права ? – и када ће временом признати потпуни међународно-правни легитимитет Косова ? Друго, који су то „важећи закони“ ? Закони Косова!

Даље се у тачки 4. каже да ће „заједница имати пуни надзор (енглеска верзија: full overview) у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања.“ У овој реченици се види сва перфидност својствена само језуитима: full overview – значи апсолутно никаква овлашћења и надлежности, нема никаквих „извршних функција“ за Србе; њоме ће руководити Приштина, а Срби ће имати само УВИД или НАДЗОР над ониме што Приштина ради у Заједници у областима економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног развоја. Дакле, ни у овим областима неће имати надлежност да руководе сами, већ само надзор, а да не говоримо што то значи да Срби неће имати у оквиру правосуђа, на пример, чак ни надзор, а да не причамо о било каквој надлежности. Треба констатовати да „увид“ па чак и „надзор“, уз  појачање изразом „пун“, није исто што и „извршна функција“ или „аутономија“, а што победнички саопштавају наши државни функционери. Срби овим Споразумом нису добили ништа више од онога што им већ гарантује Устав тзв. Републике Косово. Нема никакве аутономије, а заузврат Република Србија имлицитно признаје независност Косова и отвара пут ка потпуном међународно-правном легитимитету Косова.

У тачки 7. наводи се да ће „полиција бити јединствена и то ће бити косовска полиција. Читава полиција са севера Косова треба да буде интегрисана у оквире косовске полиције“.

Можда преговарачки тимови планирају да у техничком дијалогу разраде ове детаље. Друго, командири полиције на северу су постојали и раније, само ће сада бити потпуно под контролом Приштине, надлежношћу косовских закона и Устава. Србије више нема!

Да ствар буде још гора наши властодршци су тражили гаранције за безбедност Срба на Косову од НАТО-а и победнички саопштили да је НАТО то прихватио. Међутим, лицемерје западних званичника, а наивност или свесна подмуклост наших властодржаца долазе до изражаја у изјави генералног секретара НАТО-а, фон Расмусена, да се „НАТО обавезао да ће обезбедити примену Споразума“. Дакле, ако Срби са севера Косова не желе да прихвате Споразум и живот у независном Косову, НАТО ће их силом натерати на то. О каквим гаранцијама безбедности за Србе причају ?

Није јасно то што Влада Србије исказује већи респект према правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ, а у преговорима Србије са Европском унијом простор за деловање Руске федерације и Кине, као оних који желе да штите интересе Србије по овом питању, је веома сужен.

Да закључим: Србија је овим Споразумом добила само могућност да добије Датум за некакве преговоре за улазак у Европску унију у којој су врата после Хрватске затворена на дуго времена. Србија овим Споразумом губи Косово и могућност да га икада више врати. Срби на Косову не добијају ништа, они чак губе, губе институције Србије које, како-тако, али, функционишу на северу Косова и биће потпуно интегрисани у оквире косовског правног система и потпуно ће зависити од приштинских власти и Хашима Тачија. Једини добитник овде је тзв. Република Косово која је добила имлицитно признање, а временом (слично као и у Републици Српској) „надлежности“ Срба ће укинути, а Срба ће се решити. Добиће временом потпуни међународно-правни легитимитет и постаће део Уједињених нација и других међународних организација. Србија ће заувек изгубити Косово.

„Док се освесте неће се побунити, док се не побуне неће се освестити“ – Орвел