ОСТР­ВО ВИ­ТЕ­ЗО­ВА

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (10)

Пише: Бранко Станић

 Ро­дос је био остр­во мно­гих, а, јед­но вре­ме, био је чак и остр­во ви­те­зо­ва. По­ред ста­рих Гр­ка, они су оста­ви­ли нај­у­пе­ча­тљи­ви­ји траг свог бо­рав­ка на остр­ву. Од грч­ких гра­ђе­ви­на мо­гу се ви­де­ти, углав­ном, те­ме­љи, а њи­хо­ве су чи­та­ве, као да су ју­че на­пу­сти­ли остр­во. И кад се чо­век на­ђе уну­тар зи­ди­на има осе­ћај да ће сва­ког тре­нут­ка иза не­ког угла чу­ти зве­ку коњ­ских пот­ко­ви­ца и угле­да­ти ви­те­за у окло­пу. 

Ви­те­зо­ви не би ни до­шли на Ро­дос да Са­ла­дин, 1187, ни­је осво­јио Је­ру­са­лим. Мо­ра­ли су та­да да се пре­се­ле на се­вер, а ка­сни­је још да­ље, док 1306. го­ди­не ни­су  ку­пи­ли Ро­дос од Ђе­но­вља­на. Ло­кал­но ста­нов­ни­штво ни­је би­ло оча­ра­но њи­хо­вим до­ла­ском. Но, њи­хов от­пор ви­те­зо­ви су ко­нач­но сло­ми­ли 1309. и ту оста­ли две­ста го­ди­на.

А све је, за­пра­во, по­че­ло још кра­јем 11. ве­ка ка­да су у Је­ру­са­ли­му тр­гов­ци из Ита­ли­је, стал­но на­ста­ње­ни у све­тој зе­мљи, осно­ва­ли Ред као до­бро­твор­но брат­ство. На­ме­ра им је би­ла да се бри­ну о хри­шћан­ским хо­до­ча­сни­ци­ма ко­ји пу­ту­ју на све­та ме­ста. Вре­ме­ном, Ред је оја­чао, а на­ро­чи­то је сте­као моћ ка­да су кр­ста­ши за­у­зе­ли Је­ру­са­лим. По­чет­ком 12. ве­ка Ред је пре­ра­стао у Ви­те­шки ред на вој­ној осно­ви под вла­шћу и ауто­ри­те­том цр­кве Св. Јо­ва­на. А на­ме­ра но­вог Ре­да би­ла је да се ство­ри ба­сти­он про­тив ши­ре­ња исла­ма. И та­ко, ви­те­зо­ви у на­ме­ри да за­у­ста­ве ислам, са­ми су се на­шли на се­ве­ру, на Ро­до­су. Ње­го­ви ста­нов­ни­ци, про­ти­ви­ли су се то­ме без раз­ло­га, јер ни слу­ти­ти ни­су мо­гли да ће под њи­хо­вом упра­вом до­жи­ве­ти нај­сјај­ни­ји пе­ри­од у сво­јој исто­ри­ји.

Уну­тра­шња ор­га­ни­за­ци­ја Ре­да би­ла је стро­го ре­гу­ли­са­на. По­сто­ја­ле су три кла­се: ви­те­зо­ви, ка­пе­ла­ни и бол­ни­ча­ри. Ви­те­зо­ви су увек би­ли пле­ме­ни­тог по­ре­кла и др­жа­ли су нај­ви­ше по­ло­жа­је у упра­ви и вој­сци. Ни­кад их ни­је би­ло ви­ше од 600. Ка­пе­ла­ни су има­ли је­ди­но ре­ли­ги­о­зне ду­жно­сти. Бол­ни­ча­ри ни­су би­ли пле­ме­ни­ти и за­у­зи­ма­ли су нај­ни­же по­ло­жа­је. Сви чла­но­ви Ре­да би­ли су свр­ста­ни у се­дам гру­па пре­ма је­зи­ци­ма ко­је го­во­ре, а до­ла­зи­ли су из Про­ван­се, Овер­ња, Фран­цу­ске, Ита­ли­је, Ен­гле­ске, Не­мач­ке и Шпа­ни­је. Сва­ка гру­па има­ла је во­ђу и свој део гра­да. Све гру­пе би­ле су пот­чи­ње­не Ве­ли­ком мај­сто­ру,  док је ду­хов­ни во­ђа био па­па у Ри­му.

Витез са Родоса, сувенир

Би­ла је то пре­те­ча ује­ди­ње­не Евро­пе. Ви­те­зо­ви су об­но­ви­ли и оја­ча­ли, и још ви­ше про­ши­ри­ли ви­зан­тиј­ске зи­до­ве. Учи­ни­ли су Ро­дос сво­јом пре­сто­ни­цом. Опет је кре­ну­ла тр­го­ви­на. Остр­во се раз­ви­ло у ва­жан стра­те­гиј­ски и еко­ном­ски цен­тар, и би­ло ве­за из­ме­ђу ис­то­ка и за­па­да.

Оста­ло би то та­ко ко зна до­кле да се Тур­ци, у свом ши­ре­њу, ни­су на­ме­ри­ли на остр­во. Ви­ше пу­та су на­па­да­ли и увек би­ли од­би­је­ни, а он­да 1522. у по­ход је кре­нуо и Су­леј­ман Ве­ли­чан­стве­ни. По­кре­нуо је 400 бро­до­ва. На остр­во се ис­кр­ца­ло 200.000 вој­ни­ка. У твр­ђа­ви их је че­ка­ло све­га 6.000. бра­ни­те­ља. Ме­се­ци­ма су одо­ле­ва­ли. Сул­тан, раз­о­ча­ран не­у­спе­си­ма, чак је раз­ми­шљао да се по­ву­че. Ме­ђу­тим, из­да­ја Ве­ли­ког кан­це­ла­ра пре­о­кре­ну­ла је си­ту­а­ци­ју у ко­рист Ту­ра­ка. Ви­те­зо­ви су до­сто­јан­стве­но на­пу­сти­ли остр­во и оти­шли на Мал­ту. Са њи­ма је кре­ну­ло и 4-5.000 Гр­ка. Пу­них 390 го­ди­на Тур­ци су би­ли је­ди­ни го­спо­да­ри остр­ва, све до ита­ли­јан­ске оку­па­ци­је 1912. Да­нас је Ро­дос по­но­во под грч­ком упра­вом.

У ста­ром гра­ду – твр­ђа­ви и да­ље жи­ве љу­ди. Град има број­не ули­це и још број­ни­је про­дав­ни­це. Баш сам се пи­тао, док сам бо­ра­вио та­мо, где се де­ну­ше окло­пи ви­те­зо­ва. Ви­део сам их са­мо пар на ули­ци. Ни­сам си­гу­ран да су би­ли ори­ги­нал­ни. Тра­гао сам за му­зе­јом у ко­ме бих их ви­део. У оним ко­је сам на­шао, ни­је их би­ло. Чак сам пи­тао и на­шег во­ди­ча. Ре­че да их не­ма. Ве­ро­ват­но су их све од­не­ли на Мал­ту, за­кљу­чи­смо за­јед­но. А он­да у по­врат­ку, у ави­о­ну, чух од чо­ве­ка ко­ји та­мо до­ла­зи ви­ше од 20 го­ди­на, да му­зеј са окло­пи­ма по­сто­ји, али да то ње­га не ин­те­ре­су­је. Ни­ка­да ни­је ни био та­мо. Он на Ро­дос до­ла­зи да се од­мо­ри, а не да се мо­та ко­је­ку­да, па и по му­зе­ји­ма.

А што се ти­че ви­те­зо­ва, ни­је ни чу­до што су не­ста­ли. У оним окло­пи­ма, на вре­лом ро­до­шком сун­цу, пе­кли су се као да су у фу­ру­ни.

 Некада су овде били „паркирани“ коњи, а данас су мотоцикли