Цео век пустошена ратовима и невољама, слуђивана туђинским идеологијама и интересима, обезљуђивана и обезбожавана, она – опет на ветрометном раскршћу – тражи себе, да би се прибрала и разазнала куда јој, и како, ваља закорачити. И у шта се поуздати. И чиме се подичити међу земљама и народима.

Не може у свет са лажовима и преварантима, са подмитљивим чиновницима и дугопрстим привредницима, са распусним народом који и Бога и закон поштује само кад му нема друге. Не може таква даље, али још не налази начина да са себе стресе оно што је изједа и изобличава, сопствено и туђе, што јој сиса крв и не дозвољава јој да ојача и придигне се.

Зато је, у овом часу, Србији потребно твоје поштење. Да, када се пробудиш, кажеш себи: чинићу данас само оно што пристоји честитом човеку. И да увече, пред сан, са задовољством закључиш: говорио сам и поступао поштено, био сам Човек.

Ако хоћеш да промениш свет – каже мудрац – само промени себе и учинио си највише што си могао.

Не осврћи се на горе од себе, ма колико да су привидно успешни и чувени. Не опчињавај никога и не дозволи да те опчине. Не завиди, не сплеткари, не лови у мутном, не чини оно што не желиш да теби учине. Сети се да свако свој крст носи и да ће свако за своја дела полагати рачун. Неко пре, неко касније, али неизбежно. Гледај свој рачун и не мешај се у туђе.

У данашњој изнуреној Србији бити поштен значи не бити клицоноша болести које су је поодавно напале. Здраво крвно зрнце. И што је више таквих, пре ће народ и земља прездравити, па ћемо наћи достојно место међу државама и нацијама.

Ето колико један човек може учинити и колико од њега зависи заједница.

Када дође час да се непоштени стиде уместо да се, као данас, размећу, знаћеш да је Србија оздравила иу њој ћеш се осећати добро.