КО­ЛОС СА РО­ДО­СА

ЈЕД­НО ОД СЕ­ДАМ СВЕТ­СКИХ ЧУ­ДА

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (9)

Пише: Бранко Станић

Ако да­нас не­ко оче­ку­је да ви­ди ово свет­ско чу­до, би­ће раз­о­ча­ран. Чу­да ви­ше не­ма. Од моћ­ног Ко­ло­са не­ма ни нај­ма­њег тра­га. Не зна се по­у­зда­но чак ни ме­сто на ко­ме је ста­јао.

Чу­да не би ни би­ло да ни­је би­ло по­хлеп­ног Де­ме­три­ја, ма­ке­дон­ског кра­ља, ко­ји је хтео да по­ко­ри и при­гра­би богатство гра­да Ро­до­са на исто­и­ме­ном остр­ву у Егеј­ском мо­ру. Из­вр­шио је оп­са­ду гра­да (305. год. пре н. е.), али у свом на­у­му ни­је ус­пео. Го­ди­ну да­на се уза­луд­но об­ру­ша­вао са оп­сад­не спра­ве на зи­ди­не гра­да, а из ње­ног до­њег де­ла раз­би­јао зи­до­ве. Ста­нов­ни­штво се упор­но бра­ни­ло и од­бра­ни­ло. Де­ме­триј се са вој­ском ко­нач­но по­ву­као.

Ги­гантс­ка на­пра­ва, ко­ја је то­ли­ко ја­да и стра­ха на­не­ла ста­нов­ни­штву, оста­ла је пред гра­дом. Њи­ма ни­је би­ла по­треб­на. Да је оста­ве, ни­је би­ло па­мет­но. Опет би је не­ко мо­гао упо­тре­би­ти у на­па­ду на град. И од­лу­чи­ли су да гво­жђе, ко­јим је спра­ва би­ла око­ва­на и учвр­шће­на, про­да­ју и до­би­је­ни но­вац упо­тре­бе за по­ди­за­ње три­јум­фал­не ста­туе њи­хо­вом ве­ли­ком бо­гу – бо­гу Сун­ца, Хе­ли­о­су, за­штит­ни­ку гра­да. Ве­ро­ва­ли су да их је он и ово­га пу­та за­шти­тио и са­чу­вао од не­при­ја­те­ља. Же­ле­ли су та­ко да му се оду­же и ука­жу по­што­ва­ње.

Колос са Родоса

 Рад је по­ве­рен Ха­ре­су из Лин­до­са, ко­ји је на ста­туи ра­дио 12 го­ди­на (304. до 292. пре н. е.). Брон­за­ни де­ло­ви су из­ли­ва­ни на ли­цу ме­ста. Ра­до­ви су спо­ро од­ми­ца­ли. Ха­рес је па­дао у оча­ја­ње. Чи­ни­ло му се да рад ни­ка­да не­ће при­ве­сти кра­ју. Ста­туа се по­ла­ко уз­ди­за­ла. Ка­да су при­чвр­шће­ни по­след­њи брон­за­ни де­ло­ви, сви су би­ли за­ди­вље­ни Ко­ло­сом. Над­ви­си­вао је све прет­ход­не. Гла­ва са зра­ка­стим вен­цем као да је до­се­за­ла не­бо. И гра­ди­тељ­ски и умет­нич­ки пре­ва­зи­ла­зио је прет­ход­на де­ла. За­то је и по­стао јед­но од се­дам чу­да ан­тич­ког све­та.

Но, ни­је до­жи­вео да му се ду­го чу­де и ужи­ва­ју у ње­го­вој ле­по­ти. У јед­ном стра­шном зе­мљо­тре­су, 65 го­ди­на ка­сни­је (227. пре н. е.), Ко­лос се по­ло­мио у ко­ле­ни­ма и сру­шио. Иако је ле­жао на зе­мљи, љу­ди су се и да­ље ди­ви­ли ње­го­вим џи­нов­ским раз­ме­ра­ма. Ста­нов­ни­ци, у стра­ху од про­клет­ства, ни­су га по­но­во по­ди­гли и ње­го­ви оста­ци су ле­жа­ли де­вет ве­ко­ва на го­ми­ли. И ка­да су Ара­пи (653. год. н. е.) опљач­ка­ли Ро­дос, про­да­ли су пар­чад ста­туе јед­ном је­вреј­ском тр­гов­цу. По пре­да­њу, би­ло је по­треб­но 900 ка­ми­ла за пре­нос ње­го­вих оста­та­ка.

Да­нас ни­ко по­у­зда­но не зна ка­ко је Ко­лос, за­и­ста, из­гле­дао, као ни ме­сто где је ста­јао. При­ли­ком ис­ко­па­ва­ња на Ро­до­су про­на­ђен је ре­љеф ко­ји је пред­ста­вљао Хе­ли­о­са. На осно­ву ње­га ре­кон­стру­и­сан је из­глед Ко­ло­са. Пре­ма јед­ном опи­су, ста­јао је над ула­зом у лу­ку, до­зво­ља­ва­ју­ћи бро­до­ви­ма да про­ђу из­ме­ђу ње­го­вих ра­ши­ре­них но­гу. Да­нас је го­то­во си­гур­но да је ста­јао на су­вом и да је ме­сто, нај­ве­ро­ват­ни­је, би­ло окру­же­но Хе­ли­о­со­вим хра­мом, бли­зу дво­ра­не Ве­ли­ких мај­сто­ра у Ста­ром гра­ду – твр­ђа­ви. По не­ким про­ра­чу­ни­ма сма­тра се да је био ви­сок из­ме­ђу 30 и 35 ме­та­ра.

На ме­сту за ко­је се ве­ру­је да су би­ле Ко­ло­со­ве сто­пе, да­нас се на по­сто­љу на­ла­зе брон­за­не ста­туе је­ле­на и ко­шу­те, у при­род­ној ве­ли­чи­ни. До­че­ку­ју и ис­пра­ћа­ју бро­до­ве, ко­ји ула­зе и из­ла­зе из лу­ке Ман­дра­ки на Ро­до­су. И оне су по­диг­ну­те у знак за­хвал­но­сти. На­и­ме, ка­да су се у не­ко вре­ме на остр­ву на­мно­жи­ле зми­је, до­ве­ли су је­ле­на и ко­шу­ту. Они су их сво­јим ко­пи­та­ма по­у­би­ја­ли и спа­си­ли ста­нов­ни­ке на­па­сти.

А што се ти­че Ко­ло­са, те­шко је по­ве­ро­ва­ти да је у оно вре­ме би­ло мо­гу­ће из­ли­ти то­ли­ко брон­зе. Али, да ни­је та­ко, не би ни би­ло чу­до, и то свет­ско.

  Јелен и кошута на улазу у луку Мандраки на Родосу

Верује се да је овде било то чудо