На данашњи дан: Почео здружени напад ОВК, албанске армије и НАТО на караулу „Кошаре“ на Косову

уторак, 09. април 2013. НСПМ

На данашњи дан 1999. године (био је Велики Петак) са територије Албаније артиљеријом је нападнута караула Војске Југославије „Кошаре“, у првом у низу безуспешних покушаја терористичке такозване Ослободилачке војске Косова – да, уз учешће јединица албанске армије и ваздушну подршку НАТО, изведе копнену инвазију на Србију (СРЈ).

***

Битка на Кошарама

Извор: http://sr.wikipedia.org/

Битка на Кошарама
Време: 9. април–10. јун 1999. Локација: Косово и Метохија, Србија, СР Југославија Резултат: Одлучна Победа Југославије
Сукобљене стране
Војска Југославије	Ослободилачка војска Косова Војска Републике Албаније НАТО
Заповедници
Небојша Павковић Владимир Лазаревић Божидар Делић Љубинко Ђурковић	Агим Рамадани † Салим Ђекај † Рамуш Харадинај Весли Кларк
Јачина
~2.000 Војника ВЈ 125. Моторизована Бригада 63. Падобранска Бригада 549. Моторизована Бригада Делови Приштинског Корпуса ВЈ Руски Добровољци	~6.000 Бораца Припадника ОВК Припадници Војске Албаније Страни Плаћеници НАТО Авијација
Губици
60+ мртвих (1 руски добровољац[1]) 150+ рањених 1 уништено Борбено Возило	150+ мртвих 300+ рањених 5 уништених Тенкова

Битка на Кошарама или Пакао Кошара (алб. Beteja e Kosharës), била је битка између припадника Војске Југославије и припадника Ослободилачке војске Косова, подржаване регуларном Војском Албаније и НАТО авијацијом. Битка се водила око граничног прелаза Раша Кошарес на граници СР Југославије и Албаније између 9. априла и 10. јуна 1999, током НАТО бомбардовања СРЈ.

Циљ напада са албанске стране (Операција стрела^[2]) била је копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Такође, још један циљ је био и заузимање ширег подручја Метохије током тог напада.^[3][4] После тешких борби ВЈ успела је да порази нападача и спречи њихов улазак на КиМ. Припадници ОВК успели су да заузму караулу Кошаре због артиљеријске подршке Војске Албаније, подршке НАТО авијације и малог броја војника ВЈ на томе подручју који су морали да се повуку, али су поражени у њиховом плану копнене инвазије на том правцу упркос подршци коју су имали.

Албански и НАТО планови

План НАТО савеза и Албанаца је био да се поразе јединице ВЈ на пограничном прелазу Кошаре како би се омогућио улазак припадника ОВК на Косово и Метохију и припадника регуларне Војске Албаније и како би се откриле јединице ВЈ и натерале на отворену битку, омогућивши НАТО авијацији да их бомбардује, пошто НАТО није имао успеха у уништавању копнених јединица ВЈ. План је био такође да се освоји Метохија и нанесе тежак пораз ВЈ. Та инвазија је оповргнула веровање да током НАТО агресије није дошло до копненог рата.

Припремање

Пре почетка бомбардовања СРЈ од стране НАТО-а 24. марта 1999, долазило је до спорадичних али крвавих размена ватре између југословенских и албанских граничара потпомогнутих припадницима ОВК, углавном пошто су југословенски граничари спречавали илегални улазак товара оружја за ОВК на КиМ. Током офанзиве српских снага безбедности крајем 1998. разбијена је ОВК на територији Косова и Метохије чији су припадници у мањим групама прелазили на територију Р. Албаније и попуњени новим људством враћали се на територију СРЈ. После пропадања преговора у Рамбујеу, али и пре тога, трајало је припремање за копнени улазак на КиМ. Дана, 24. марта 1999. почело је бомбардовање Савезне Републике Југославије са циљем да се отера ВЈ са подручја КиМ. НАТО авиони су жестоко гађали положаје ВЈ на граничном прелазу између СРЈ и Албаније. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца стигли су у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера Апача, док су колоне албанских избеглица напуштале КиМ. Било је изолованих оружаних инцидената од када је кренуло бомбардовање али тек 9. априла ОВК је кренула у офанзиву на КиМ преко карауле Кошаре, због повољног терена за нападача. Како су положаји ОВК и Албанске војске били на већој надморској висини од положаја ВЈ а сама караула на изузетно неповољном месту ова локација је одабрана као један од праваца продора.

Албански планови

ОВК и НАТО планирали су изненадан напад кроз караулу Кошаре и продор ка Метохији. Планирали су да заузму Ђаковицу и пресеку линије ВЈ између Ђаковице и Призрена. Њихов финални план је био да заузму читаву Метохију и натерају ВЈ да се отворено сукоби са њима тако да би се откриле снаге ВЈ и омогућило НАТО авијацији да их бомбардује.

Офанзива

На православни Велики петак, 9. априла 1999, у 03.00 почела је масовна артиљериска ватра са албанске стране у правцу карауле Кошаре. Ватра је била отворена од стране регуларне Војске Албаније према пограничним положајима ВЈ. У нападу су употребљавани топови, хаубице и минобацачи и ватру су координисали јако добро обучени припадници француске Легије странаца. Албанци су нападали у три правца, први је био према врху Раша Кошарес, други је био према караули Кошаре и трећи према врху Маје Главе. Током артиљеријског бомбардовања, отприлике 1.500 припадника ОВК је непримећено пришло граници. Тада је на првој линији било само мање од 200 припадника ВЈ. Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача. После подне је ОВК заузео врх Раша Кошарес и одмах прешао у дефанзивну тактику. То му је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до тог врха.

Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19.00 припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и велике телевизијске екипе, као амерички Си-Ен-Ен и британски Би-Би-Си, су одмах пренеле да је велики број припадника ОВК ушао у напуштену караулу.

Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле. Те позиције су биле лакше за одбрану. Током следећег дана су стигла и појачања за Војску Југославије у људству и у артиљеријском оруђу. Једна група припадника ОВК се налазила изнад позиција ВЈ да би ометала и пресецала комуникације, и успела је да уништи једно борбено возило.

Током ноћи, ОВК је напао позиције ВЈ на врху Опљазу, покушавајући да сломи отпор војника ВЈ, али сви напади су одбијени уз велике губитке, иако су имали подршку албанске артиљерије.

Следећих дана ОВК је покушавао да сломи отпор друге одбрамбене линије ВЈ али ни ти напади нису имали успеха. ВЈ је довела специјалце као и ратне ветеране из прошлих југословенских ратова као и неколико артиљеријских оруђа.

Реорганизација положаја Војске Југославије и контранапад

Албанска артиљерија наставила је да бомбардује позиције ВЈ са Маја Главе и Раша Кошареса. Команда ВЈ је одлучила да уради изненадни контранапад. На дан 14. априла војници ВЈ кренули су у напад на Маја Главу. Растојање између два противничка рова није било веће од 50 метара. ВЈ није успела комплетно да заузме Маја Главу, али је прекинула албанско артиљеријско деловање са тог врха. На Маја Глави фронт је стабилизован до краја рата, без икаквих промена на линијама.

Током априла на Раша Кошаресу није било никаквих промена на линијама фронта и обе стране су трпеле значајне губитке. Војници ВЈ од артиљеријског деловања, а Албанци од неуспелих јуриша да сломе одбрамбену линију ВЈ.

Мај на Кошарама

Мај је кренуо са неуспелим нападом ВЈ да поврати караулу Кошаре, заустављена је тешком артиљериском ватром. На дан 6. маја, ВЈ је урадила контранапад на позиције ОВК на Раша Кошарес како би зауставила артиљеријско деловање. Следила је крвава битка са великим губицима са обе стране али ВЈ није заузела Раша Кошарес. На дан 10. маја, команда ВЈ је послала два тенка Т-55 да помогну офанзиву на Раша Кошарес, када су тенкови прошли преко терена који је био готово непроходан за борбена возила, успели су да заузму мање од 100 метара територије, али је ОВК још увек држао Раша Кошарес. Током ноћи између 10. и 11. маја НАТО авијација је бацила касетне бомбе на војнике ВЈ који су нападали ОВК позиције испод Раша Кошареса, убивши 8 војника и једнога официра а ранивши преко 40. То је омогућило ОВКу да одбије снаге ВЈ са те позиције на почетну.

Током средине маја водиле су се велике битке на врх Мрчај који је заузет од стране ВЈ, а ОВК је претрпела велике губитке. ОВК после великих губитака морала је да се повуче са тих положаја и ВЈ је заузевши тај положај узела тактичку предност на терену за координацију артиљериске ватре. Тај успех ВЈ је дозволио стабилизовање терена и задржавање нападача ван линија одбране. Крвава битка на Кошарима трајала је све до 10. јуна без великих промена.

Губици

Битка на Кошарама је узела многе животе са обе стране. Званичне информације говоре о више од 60 страдалих војника ВЈ на подручју карауле Кошаре, међу којима и руски добровољац Булах Глебович. Званични губици ОВК су око 150 мртвих али сматра се да их је било много више. Осамдесет одсто мртвих ОВК потичу са Косова и Метохије, мада се не зна тачно колико је било из Албаније и Македоније. Званичне информације говоре о три страна држављанина погинула на Кошарама. Два НАТО војника, Француз Арнод Пјер (1971) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961) као и Мурад Мухамед Алија из Алжира. Током битке је уништено и 5 албанских тенкова, и тенковска офанзива је сломљена.

Крај

Косовски рат је трајао до 10. јуна 1999. године када је потписан Кумановски споразум и Војска Југославије и српска полиција се повукла заједно са војницима који су учествовали у бици на Кошарама. НАТО је ушао на Косово под именом КФОР као мировна снага, док је ОВК (бар формално) разоружан.

Референце

Извори

	Портал Сукоби на територији СФРЈ
	Портал Историја

• Милован Дрецун Документарац
• Ко је преварио Генерала? Мирослав Лазански Политика
• Đorđe Jevtic – Terorizam i rat na Kosmetu
• Рат на Косову и Метохији
• Napadi na aerodrome u Tuzli i Tirani
• http://www.milosevic-trial.org/trial/2002-02-14S.htm
• [1]

***

Кошаре – Маја глава 14.04.1999. – Милован Дрецун Други косовски бој

извор:  „Дан Ветерана – Видовдан“,
ФБ Ненад Станић

14.04.1999. Батуша, Маја глава, Кошаре – Космет

Из Батуше крећемо у једној групи. Има нас 30 – 40, углавном добровољаца. Понављамо цео успон од предходног дана. Са нама је и Милован Дрецун са својим камерманом Томом. Мислим, бићемо на телевизији, можда нас неко и препозна. Долазимо на једно узвишење одакле се, лево од нас, види караула Морина, а право испред брдо Маја глава. Ту правимо паузу. Двогледом осматрамо и уочавамо нашу осматрачницу. Знамо да је непријатељ ту у још неолисталој, али густој шуми. Крећемо се пинц стазом размакнути у колони по један. Спорадична пуцњава је све ближе, појачана артиљеријским и минобацачким плотунима.

Наше кретање је притајено. Што смо били ближи, прикрадање је било теже и доста спорије. Пазили смо да не будемо откривени. Кретали смо се у размацима од којих се 10 – 20 метара ишло, по неколико минута чекало и све тако. У једном тренутку, док смо чекали, лево од нас укосо, јекнуло је пар артиљеријских детонација. Тада сам приметио да је Дрецуну, који је био на једној кривини испред мене, пролетео гелер тик поред главе и забио се у земљу. Видео сам Дрецуна да је ископао гелер и чуо како каже камерману да га сними за срећу. Иако је још био дан , видљивост није била већа од 50 м. Због све веће опасности да будемо откривени сишли смо са стазе. Пар стотина метара ишли смо кроз шуму. Вратили смо се поново на стазу којом смо даље ходали „на прстима“.

Ја сам био у другом делу колоне која је прошла леву кривину, после које је следио правац и десна кривина. Ту се налазила цела колона коју сам могао видети испред мене. Пошто је стаза закопана и под нагибом, били смо под обалом једног већег брежуљка. Изненада, веома близу, зачули су се панични шиптарски гласови. Били смо „намирисани“.

По нама су пуцали рафално и насумице. Уочавањем њихових светлећих метака знали смо одакле долази паљба. Један светлећи метак прошао ми је на 20 цм поред главе. Неколико наших људи из задњег дела колоне, пошто су били на самој средини стазе, спустило се испод стазе тражећи заклон иза стабала. Одговорили смо у познатим правцима, а од наше паљбе настала је неописива бука. Ја сам „истресао“ један оквир тик поред увета мог друга, добровољца Горана Јелића. Мало је негодовао пошто сам му уздрмао бубну опну. После десетак „ватрених“ минута схватили смо да је наша паљба одгурнула непријатеља од нас. Пошто смо избегли заседу почели смо освајање брежуљка. Попели смо се уз обалу стазе и наставили уз брдо, раштркани од дрвета до дрвета. У једном тренутку осврнуо сам се и видео камермана Тому, на око два метра иза мене, који је све време снимао. Дао сам му знак да се сагне и наставио даље. Убрзо смо заузели тај брежуљак, али даље нисмо наставили јер се баш ту развила линија фронта.

Нашао сам се лежећи поред команданта потпуковника Ђурковића. Пошто смо били и даље под ватром он ми је рекао да се померим од њега да нас метак не би „поклопио“ обојицу. Он је моторолом давао кординате и наређења нашој артиљерији која нам је убрзо дала подршку. Пошто је непријатељ био на неких 150 – 200 метара, он је навиговао и ретификовао по непријатељу, артиљеријом по 50 метара у свим правцима.

Укопавање није било могуће због тврдоће терена, па смо за грудобране користили камење, и у том делу терена ретка стабла. Пред сам мрак неколико наших људи је је отпратило Дрецуна и његовог камермана до Батуше. Спуштањем мрака смањивала се видљивост и температура, па смо били приморани да се утопљавамо јер смо све време били у лежећем положају. Горан и ја, прикупили смо нешто лишћа и борових гранчица на које смо легли један поред другог, прекривши се шаторским крилом да би нам било колико – толико топлије.

Тотални мрак, хладноћа и немогућност спавања због сталног опреза од непријатељске и наше артиљеријске паљбе, чинили су ту ноћ најдужу у мом животу. Прибијао сам се уз Јелића и он уз мене, да би нам било топлије. Могли су се чути извиђачки авиони НАТО, који су надлетали цео терен. Успео сам да заспим 15 минута, али из петнаест пута. То вече смо изгубили два војника приликом пробијања по десној страни. Знам да је једном од њих метак пресекао артерију на нози и да је убрзо искрварио. Чули смо његове јауке када је био погођен. Ја сам у први мах мислио да је терориста, али сам се на несрећу преварио.

Добровољац Ненад.

Преузето из књиге „Други косовски бој“ Милован Дрецун.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ: Кошаре – Маја глава 14.04.1999.

Како је упорност једне мајке приморала судске институције Србије да донесу прву пресуду за убиство наших војника на Кошарама!

Тајна акција српских авиона Г-4 у рату против НАТО!