У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (СЕДМИ ДЕО)

 Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (8)

Пише: Бранко Станић

ЗА­ЛА­ЗАК СУН­ЦА НА НИ­ЛУ

Ауто­бус се за­у­ста­ви бли­зу оба­ле ре­ке. Аб­дул уста­де и ре­че:

– Ко же­ли мо­же из бро­ди­ћа гле­да­ти за­ла­зак сун­ца на Ни­лу. Ова во­жња ни­је ура­чу­на­та у це­ну да­на­шњег аран­жма­на. Пла­ћа се по­себ­но. Два­де­сет фун­ти по осо­би.

Од­мах сам при­хва­тио. Ни­сам хтео про­пу­сти­ти тај при­зор. Ко зна ка­да ћу сле­де­ћи пут има­ти ова­кву при­ли­ку. Од­мах упи­тах Ве­ру:

– Хо­ћеш ли да иде­мо?

– Не­ћу! Ти иди ако хо­ћеш!

– За­што не­ћеш?

– Ни­је ми до­бро. Имам тем­пе­ра­ту­ру.

– Ја ћу да идем. Имаш ли 20 фун­ти?

Ве­ра ис­ко­па по­след­њих 20 из нов­ча­ни­ка. Има­ла је још не­што не­раз­ме­ње­них евра.

Љи­љи ова во­жња ни­је би­ла при­влач­на. Ми­ри је ве­ро­ват­но би­ло мно­го да за њих три пла­ћа 60 фун­ти. Ов­де има то­ли­ко ме­ста где се чо­ве­ку стал­но из­вла­че па­ре да и не при­ме­ти ко­ли­ко је и кад по­тро­шио.

Ве­ћи део ту­ри­ста је остао у ауто­бу­су. Нас два­де­се­так уђе у бро­дић. Кре­ну­смо ла­га­но уз­вод­но. На де­сној оба­ли је Лук­сор, а на ле­вој су зе­ле­ни па­шња­ци и њи­ве. Ми смо би­ли бли­же овој ле­вој. Ма­да на­ма из­гле­да да је на де­сној, с об­зи­ром на смер кре­та­ња бро­ди­ћа. Љу­ди не­што ра­де у по­љу, а сто­ка па­се бли­зу оба­ле.

Егип­ћа­ни­ма да ни­је Ни­ла по­цр­ка­ли би од гла­ди, а исто та­ко да ни­је би­ло ове ре­ке ни­јед­на ци­ви­ли­за­ци­ја не би по­ни­кла у овом де­лу све­та. Мо­ра­ла би да тра­жи не­ко при­клад­ни­је ме­сто. А ми не би има­ли раз­ло­га да до­ла­зи­мо ов­де, јер не би има­ли шта да ви­ди­мо, до пе­ска и ка­ме­ња. Мо­жда би се са­мо ку­па­ли у Цр­ве­ном мо­ру и не би се због ве­ли­ких вру­ћи­на мно­го одва­ја­ли од оба­ле.

Још пре два и по ми­ле­ни­ју­ма је и Хе­ро­дот, отац исто­ри­је, пи­сао о Ни­лу и о ње­го­вом зна­ча­ју за жи­вот он­да­шњег Егип­та. Сва­ке го­ди­не ова ве­ли­ка ре­ка се из­ли­ва­ла до­но­се­ћи но­ве на­но­се плод­ног му­ља. И то у ле­то, кад му вре­ме ни­је. От­ку­да то да кад све ре­ке опа­да­ју Нил ра­сте, а ка­да оне ра­сту он опа­да. Он је је­ди­на ре­ка ко­ја зи­ми има ма­ње во­де не­го ле­ти. Код ње­га је све су­прот­но од оно­га што чи­не дру­ге ре­ке.

На­рав­но, Хе­ро­дот ни­је мо­гао у пот­пу­но­сти да об­ја­сни овај фе­но­мен, али је дао ту­ма­че­ња не­ких Хе­ле­на ко­ја ни­је при­хва­тао, али их је ипак по­ме­нуо.

Пре­ма јед­ном од тих ту­ма­че­ња го­ди­шњи ве­тро­ви спре­ча­ва­ју да во­да оти­че у мо­ре, па за­то ни­во ра­сте. Али че­сто се де­ша­ва, ка­же Хе­ро­дот, да ти ве­тро­ви не ду­ва­ју, а во­да у Ни­лу ипак ра­сте.

Дру­го ту­ма­че­ње је, по ње­му, још бе­за­зле­ни­је и чуд­но­ва­ти­је од већ по­ме­ну­тог, а ко­је ка­же да Нил из­ви­ре из Оке­а­на, а Оке­ан те­че око це­ле зе­мље.

По тре­ћем ту­ма­че­њу Нил до­би­ја во­ду од ис­то­пље­ног сне­га. Хе­ро­до­ту је и ово би­ло не­при­хва­тљи­во, али му је ипак било ку­ди­ка­мо па­мет­ни­је од прет­ход­на два. Ка­ко је мо­гу­ће да Нил на­ста­је од сне­га кад те­че из нај­то­пли­јих пре­де­ла у мно­го хлад­ни­је кра­је­ве, чу­дио се он. От­куд снег та­мо где ду­ва­ју вру­ћи ве­тро­ви, та­мо где ни ки­ше не­ма, пи­тао се Хе­ро­дот, па за­то да­је сво­је об­ја­шње­ње.

По ње­му, узрок све­му то­ме је сун­це ко­је при­вла­чи во­ду из Ни­ла и из свих оста­лих ре­ка. Да­ље се он упу­шта у на­ив­на об­ја­шње­ња го­во­ре­ћи о па­ри и ве­тро­ви­ма. Но, не тре­ба му за­ме­ри­ти. Он у оно вре­ме ни­је мо­гао зна­ти ка­ко из­гле­да из­во­ри­ште Ни­ла и Је­зер­ска област у цен­трал­ној Афри­ци. За из­во­ри­ште се ни­је зна­ло све до 19. ве­ка. Тек по­сле пу­них 2.400 го­ди­на од вре­ме­на ка­да је Хе­ро­дот пи­сао сво­ју исто­ри­ју от­кри­вен је из­вор Ни­ла и све је по­ста­ло ја­сно. Са­да сви зна­ју да нај­ду­жа ре­ка на све­ту кре­ће из Вик­то­ри­ји­ног је­зе­ра.

 Некада је Нил плавио обале

 Да­нас се Нил не из­ли­ва. Огром­на асу­ан­ска бра­на из­гра­ђе­на се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка спре­ча­ва по­пла­ве, али и за­др­жа­ва сав муљ у ве­штач­ком је­зе­ру На­сер ду­гом 65 ки­ло­ме­та­ра. До­бро је што ви­ше не­ма по­пла­ва, али је за­то муљ жр­тво­ван, јер је и стру­ја, као и хра­на, исто та­ко, пре­ко по­треб­на да­на­шњим Егип­ћа­ни­ма. Ни без ње не би им би­ло оп­стан­ка, ина­че би би­ли при­ну­ђе­ни да жи­ве ско­ро као у она пра­ста­ра вре­ме­на. А у Егип­ту не­ма шта дру­го да се пре­гра­ди сем Нил, ни­ти за ова­кав по­ду­хват има згод­ни­јег ме­ста од Асу­а­на, ско­ро 1.000 ки­ло­ме­та­ра ју­жно од Ка­и­ра.

С једром по Нилу

 Ис­пред на­шег бро­ди­ћа пло­ви­ло је не­ко­ли­ко ча­ма­ца на тро­у­гла­ста је­дра. Убр­зо су оста­ли иза нас.

Аб­дул ми при­ђе и ре­че, ми­сле­ћи на Љи­љу:

– She’s crazy! Она је луц­ка­ста!

– No, she li­kes to jo­ke. Не, она во­ли да се ша­ли.

Во­дич про­ду­жи да­ље и при­дру­жи се ту­ри­сти­ма бли­зу ка­би­не. Јед­но вре­ме је био са њи­ма, а за­тим се пре­ба­ци на сре­ди­ну бро­ди­ћа, се­де на иви­цу и по­че да хла­ди но­ге у Ни­лу. Упи­тах га:

– How many me­ters are the­re from one to ot­her bank? Ко­ли­ко ме­та­ра има од јед­не до дру­ге оба­ле?

– Fo­ur hun­dreds! Че­ти­ри сто­ти­не! – крат­ко од­го­во­ри.

И ни­је та­ко мно­го за нај­ду­жу ре­ку на све­ту ко­ја је до овог ме­ста већ пре­ва­ли­ла ско­ро 6.000 км. Но, без об­зи­ра на та­кав ути­сак ипак се осе­ћа моћ­на во­де­на ма­са.

 Залазак сунца на Нилу

 Кад Аб­дул за­вр­ши са брч­ка­њем упи­тах га мо­гу ли и ја ма­ло да по­ква­сим но­ге.

– Yes, yes! Да, да! – по­твр­ди он.

Од­мах сам за­у­зео ње­го­во ме­сто. Ов­де не­ма кро­ко­ди­ла. Они су ви­ше Асу­а­на.

При­ја­ло ми је осве­же­ње у Ни­лу по­сле то­ли­ке во­жње у ауто­бу­су и та­ба­на­ња по хра­мо­ви­ма и ра­зним ме­сти­ма.

Пло­вид­бу ре­ком смо за­по­че­ли по да­ну, а кад сун­це по­че да се гу­би иза ни­ских кро­шњи не­ког др­ве­ћа и по­не­ке пал­ме бро­дић окре­те низ­вод­но. По­ла­ко смо се при­бли­жа­ва­ли оба­ли на ко­јој је град Лук­сор. Из­над згра­да по­ред оба­ле ви­де­ли су се оста­ци исто­и­ме­ног хра­ма ко­ји ни­смо по­се­ти­ли.

При­ста­ли смо на ме­сто где нас је че­као наш ауто­бус.

Да­на­шњи про­грам је био за­вр­шен. Мо­же­мо на­зад, у Хур­га­ду.

Вра­ти­ли смо се по мр­клом мра­ку.

Би­ло је тач­но 22:30 ка­да се за­у­ста­ви­смо ис­пред хо­те­ла. Ве­че­ра је већ би­ла за­вр­ше­на. Но, Ми­ра ни­је мо­гла оста­ви­ти ње­не ћер­ке глад­не, па за­мо­ли осо­бље ко­је се још увек му­ва­ло по ре­сто­ра­ну да нам ипак не­што да­ју за је­ло.

Египат

 Крај приче У Долини краљева

________
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Бранко Станић – У ДОЛИНИ КРАЉЕВА (ПРВИ ДЕО)
Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ДРУГИ ДЕО)
Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРЕЋИ ДЕО)
Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)
Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПЕТИ ДЕО)
Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ШЕСТИ ДЕО)