СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ: ДАТУМ ОДЛУКЕ ИЛИ ТРТ, МРТ, ЖИВОТ ИЛИ СМРТ

Дужност нам је да схватимо да је нашим вођима понуђен поклон од тог света, да се покажемо ко смо и од чега смо: или ћемо бити гњиде или људи…

01.04.2013. Нови Стандард, за ФБР приредила Биљана Диковић

Примиче се датум велике одлуке. И већ сам тај наркотизирано надуван став казује о присили, о лажи и подлости онога ко га је нама Србима разастро као облик нашег знања за њих. Уверења сам, сада и овде, да они ни помена нису достојни са своје нечасности и непочинстава, па све и да су целокупне легије њихових светаца уз њих.

Нисам уверења да је то судбоносан датум, како су то наши умови прихватили и из пуних плућа узели да декламују. То може бити за гомилу папира који су тамо негде у Бриселу, Вашингтону или у ко зна ком мрачном буџаку тог њиховог света потписани. Може бити, јер се по природном следу низаних реченица у поглављу трајања тог непомињаног света то поглавље приводи крају, крају који би тај свет да потврди. Али шта да радимо ми са нама самима? Да ли су ти њихови папири, на њиховом језику у ма чему слика и прилика наших живота, нашег трајања, нашег знања за нас саме?

Дакле, то је њихов датум и та њихова иницијатива вредна је онолико колико је ми усвојимо. А и ако је усвојимо, то је вредно колико и кошава од пре месец дана – јер суштински са нама нема ништа, ништа осим њиховог силеџијства и бешчашћа. Као што са нама нема ништа ни овај наслов који је превод Лазе Костића стиха оног њиховог чувеног, славног и величанственог драмског писца Вилијема Шекспира. Али само њиховог. И тај датум тек што је нова потврда тога да ми и они нисмо од истог света, а поглавито што датум као издвојен степеник носи основну поруку терористичког насиља, без икаквих права за нашу страну. Па чак и да сам припадник жутих, или ових ништа мање жутих, или да сам од оних који шмрчу бели прах, ја све и да се упињем из петиних жила, не могу бити део тог света. Из сасвим простог разлога – јер по пореклу, по бићу, по поимању, по расуђивању, по словесности, по све и једном свом чиниоцу нисам део њих. Начином како се људи купују и продају могу они и да умноже Наташу Кандић, Соњу Бисерко, Соњу Лихт, Жарка Кораћа, Вука Драшковића, Теофила Панчића, Николу Самарџића… до завидне цифре за један милионски град, или за нову државу на тлу Србије, али ни ови на тезги за куповину и продају не могу постати део тог њиховог света. Из простог разлога: као што нилски коњ не успева у Дунаву, тако ни тај купопородајни сој не може да се оваплоти ни у једној њиховој реци, осим поред пијачних тезги где се одбацује труло воће и поврће.

О ПАКЛУ, А НЕ О ВИТЕЗОВИМА

Тог света највиши домет код нас садржи се у томе што смо затровани њиховим расуђивањем и више нисмо у стању ни живот да именујемо како му приличи. Као на пример, за једно од одсуднијих бојишта у рату тог света против нас Срба 1999. године, усталило се да скоро сви одреда причамо о „паклу Кошара“. И већ тим именовањем блатимо и унижавамо све што је наше српско – јер тамо су се усправили наши витезови, наши јунаци, цвет и сила нашег српског рода који су се испречили пред стихијом паклених непојамника, са циљем да украду што њихово није. И ту, на том месту по имену Кошаре, ти наши витезови, као свети ратници, бранили су наше највише светиње на Косову и Метохији. Али то не сме да се казује, да се зна, па зато с њиховим отровом у души кажемо „пакао Кошаре“, чиме се одстрањује свака могућност стварног увида у то шта се тамо дешавало и нагласак ставља на нешто изопачено, подземно, зло, од казне дато, где се није узвисила врлина него се гола глава спасавала. А из великог низа као крајња последица тог отрова гласи: на Косову и Метохији нема никаквих српских светиња, као што ни Срби немају ни витезове ни јунаке. (Зашто би их онда испоручивали Хагу?) А обашка што избијањем светиња из свести српске, избија се основни услов народног обједињавања, духовног јединства, и затирање оне снаге у духу која народ окупља и саставља око истих токова живота и, у ванредним приликама, око истог циља. И када се то одстрани, народ се лакше разбија на саможиве, похлепне, самољубиве, безобзирне јединке од којих се највише може саставити бесловесна хорда, лако поткупљива и још лакше усмеравана.

Према томе, од тог света тај датум треба схватити као још једну тешку заблуду која нас залуђује претпоставком да ће после њега све бити другачије, да ће се много тога од њих изменити у нашу корист. Тај свет показао се, и пре Турака на тлу српских земаља, да негује једну неизменљиву константу, различите снаге, од прилика до прилика, у односу према нама Србима. Исто онако као што се Тевтонац у својој гордости ни за јоту није изменио у последњих 200 година, не видим разлога да ће се данас понашати другачије. Змија ће увек гмизати, мада наши народни вођи верују да ће на врби родити грожђе, да вране певају као славуји, а да је Београд на обалама Сене. Тевтонац је одувек тежио да гњеца Србина, а по могућству да га утепа у 100 душа за једну његову душу. И то је историјска константа. То исто важи и за оне кракатих ногу са острва, као и за оне чије су пилоте спасавали први и најјуначнији борци против есес Тевтонаца… то је историјска константа, далекосежних, свеобухватних и темељних путева и остварења.

НА ПУТУ НАШИХ СВЕТИХ ОТАЦА

Нека ми неко каже: каква је данас улога Дома омладине у Београду? Или улога разних кампова, форума, симпозијума, друштава са туђинским насловима, разних канцеларија са плавом заставом и жутим звездицама, разних НВО установа, новинара на дугме… што ни Коминтерна на располагању није имала када је кренула да обезличи и разводни и обљутави и за 21. век припреми Србе.

Тај датум који је пред нама једнак је свим датумима што нам долазе из тог ни мало нам наклоњеног света, одувек. И зато што су га они одабрали, зато што је њима тако важан и драгоцен, са доличним презиром одбацимо га, као што су то урадили и наши оци 27. марта 1941. године. Њима није требало много да се објашњава шта је тадањи нови светски поредак, шта је нови човек за 20. век, шта су инвестиције, пензиони фонд, буџет… тандарамандара. Они су и без празноглавих празнословаца и тупаџија и млатислама напросто знали да нису део тог света – и рашта би се у њ трпали, као што ови данашњи наши народни вођи хоће да нас утрпају у тај свет с којим ми делимо искључиво и само њихове санкције, њихова бомбардовања, њихова ратовања, отимања наше земље, њихове монструозне ратне злочине, пету колону, немаштину, привредни суноврат, пљачкашке банке, унакажено судство, уништено школство, растурену инфраструтуру, болестан информативних систем, осакаћену пољопривреду, масу младих и веома здравих и радно способних стручњака свих професија (да ли ико данас зна колико је пацијената преминуло у, на пример, болници Светог Саве у Београду зато што није имало одговарајућу терапију јер због санкција нису имали потребне лекова у време трајања тих истих санкција, што нам је дар од тог света)…

Зато нам је дужност да схватимо да је нашим народним вођима понуђен поклон од тог света, да се покажемо ко смо и од чега смо: или ћемо бити гњиде, вашке и гмизавци, или ћемо бити људи. Ако ћемо бити ово прво, онда треба да се поклопимо шерпама Вука Драшковића и да се помиримо с тиме да смо окинули у чабар и да се не пишемо међу честите потомке својих отаца, а ако ћемо бити људи, онда се усправимо и не дајмо нашим народним вођима да нас утрпају у тај најмање наш свет. Ми имамо далеко важнија посла од гурања да се уденемо тамо где нам није место. Морамо повратити свој живот у своје токове, почев од Косова и Метохије, па надаље. Чекају нас важна и животно пресудна посла, на путу наших светих отаца.