У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ШЕСТИ ДЕО)

 Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (7)

Пише: Бранко Станић

ДО­ЛИ­НА КРА­ЉЕ­ВА

Ова до­ли­на ни­је као и сва­ка дру­га до­ли­на. Ни у јед­ној дру­гој ни­је бо­ра­ви­ло то­ли­ко кра­ље­ва као у овој. Ви­ше не­ма ни јед­ног. Све су их про­на­шли или пљач­ка­ши или ар­хе­о­ло­зи.

Ни­кад ми ни­је би­ло ја­сно за­што су то­ли­ки фа­ра­о­ни на­ва­ли­ли баш у ову до­ли­ну. Има у Егип­ту и дру­гих до­ли­на, мо­жда и леп­ших од ове. А они су за­пе­ли да се скра­се баш на овом ме­сту. Као да ни­су раз­ми­шља­ли, што их ви­ше бу­де у до­ли­ни, пљач­ка­ши ће их све лак­ше про­на­ла­зи­ти.

Би­ти са­хра­њен у до­ли­ни кра­ље­ва као да је би­ла не­ка по­себ­на по­част или не­ка­ква мо­да тог вре­ме­на. То­ком ду­гог пе­ри­о­да сво­је ци­ви­ли­за­ци­је фа­ра­о­ни су са­хра­њи­ва­ни на мно­гим ме­сти­ма, али из не­ког, са­мо њи­ма зна­ног раз­ло­га, по­себ­но су во­ле­ли ово ов­де.

Ни­су са­мо кра­ље­ви има­ли сво­ју до­ли­ну. И кра­љи­це су има­ле сво­ју, али на дру­гој стра­ни пла­ни­не.

А пла­ни­на на ле­вој оба­ли Ни­ла не­ка­да је би­ла окру­же­на мно­штвом хра­мо­ва.

Ви­де­ти то све у јед­ном да­ну, по­го­то­во у ово до­ба го­ди­не ка­да је још и ча­сов­ник по­ме­рен па ра­но па­да мрак, про­сто је не­мо­гу­ће, јер то­ли­ко то­га ту има.

Наш ауто­бус се за­у­ста­ви пред са­мим ула­зом у до­ли­ну. Ис­пред нас је би­ла ку­ћи­ца по­ред ко­је је би­ла рам­па. Иза рам­пе цр­нео се ши­ро­ки ас­фалт ко­ји је бла­го ви­ју­гао из­ме­ђу ли­ти­ца ко­је су до­брим де­лом би­ле у сен­ци, јер је већ би­ло ка­сно по­под­не. Вр­хо­ви пла­ни­не жу­ти­ли су се на сун­цу као да су од зла­та. Мо­жда је и то је­дан од раз­ло­га што су фа­ра­о­ни ода­бра­ли баш ово ме­сто. Да веч­но по­чи­ва­ју у злат­ној пла­ни­ни.

 У долини краљева

 Док је Аб­дул за­вр­ша­вао не­ке фор­мал­но­сти око ула­за ми смо по­за­у­зи­ма­ли ме­ста у во­зи­ћу пар­ки­ра­ном бли­зу ку­ћи­це. Во­жња по­тра­ја. Са стра­не, док смо про­ла­зи­ли, ви­де­ли смо ула­зе у пар гроб­ни­ца. Сви су би­ли бе­то­ни­ра­ни и ја­сно уоч­љи­ви. Не­ма ви­ше по­тре­бе за скри­ва­њем.

Пут се на­гло про­ши­ри и из­би­смо на не­ки пла­то. Во­зић на­пра­ви по­лу­круг и за­у­ста­ви се.

Аб­дул нам ре­че да ће­мо пр­во по­гле­да­ти гроб­ни­цу Рам­зе­са VI. Ушли смо у пре­двор­је где нас до­че­ка при­јат­на све­жи­на. Зи­до­ви су би­ли це­лом ви­си­ном и ду­жи­ном за­ста­кље­ни да ра­до­зна­ли ту­ри­сти не би зно­ја­вим и ма­сним пр­сти­ма раз­ма­зи­ва­ли по пре­див­но обо­је­ном ре­ље­фу и хи­је­ро­гли­фи­ма.

King’s Valley – Долина краљева

 – У по­чет­ку су фа­ра­о­ни пра­ви­ли пи­ра­ми­де. А ка­да би умр­ли сво бла­го ко­је су за жи­во­та на­ку­пи­ли сме­шта­но је за­јед­но са њи­ма у гроб­ни­це – по­чео је да нам при­ча Аб­дул. – Ме­ђу­тим, још у њи­хо­во вре­ме бла­го у пи­ра­ми­да­ма је би­ло ме­та мно­гих пљач­ка­ша. Би­ле су ви­дљи­ве и ни­је их би­ло по­треб­но тра­жи­ти. Са­мо је тре­ба­ло про­на­ћи улаз. Но, ни­је то би­ло баш та­ко ла­ко. Ула­зи су би­ли скри­ве­ни и за­тр­па­ни то­на­ма ка­ме­на. И по­ред то­ли­ких ме­ра да ни­ко не про­ва­ли у пи­ра­ми­де, ипак је сва­ка про­ва­ље­на, а бла­го по­кра­де­но и раз­не­то.

– Да би се за­шти­ти­ли од пљач­ка­ша – на­ста­вио је да­ље при­чу цр­но­пу­ти во­дич – фа­ра­о­ни су по­тра­жи­ли скро­ви­та ме­ста. И на­шли су их ов­де, у овој пла­ни­ни. Пре­ста­ли су са град­њом пи­ра­ми­да и по­че­ли су сво­је гроб­ни­це да пра­ве у утро­би пла­ни­не. Про­ко­па­ли би ход­ник ду­бо­ко кроз сте­ну, а на ње­го­вом кра­ју на­пра­ви­ли би јед­ну или ви­ше ода­ја, као и у пи­ра­ми­да­ма. Све оста­ло је би­ло као и ра­ни­је. Фа­ра­он је по­чи­вао са сво­јим бла­гом. Улаз је за­тр­пан та­ко да се ни­је зна­ло где се на­ла­зи. Али ни ов­де се вла­да­ри ни­су мо­гли са­кри­ти. Пљач­ка­ши су их опет про­на­ла­зи­ли.

Аб­ду­ла смо па­жљи­во слу­ша­ли. Ово је да­нас би­ло пр­ви пут да нам то­ли­ко ду­го при­ча.

– Ов­де где се на­ла­зи­мо је гроб­ни­ца Рам­зе­са VI, си­на Рам­зе­са III. Он је вла­дар из XX ди­на­сти­је. Вла­дао је од 1144. до 1136. го­ди­не пре но­ве ере… – за­по­че при­чу и о фа­ра­о­ну. – Био је ја­ко бо­гат па је угра­дио и кли­ма уре­ђа­је – на­ша­ли се на кра­ју Аб­дул. – А са­да и са­ми мо­же­те све ово ма­ло по­гле­да­ти.

Ход­ник под бла­гим на­ги­бом иде на­ни­же. До­вољ­но је ви­со­ко и ши­ро­ко да не мо­ра­мо да се са­ги­ње­мо.

Са­мо што кре­ну­смо кад сев­ну блиц.

Знао сам од ра­ни­је да је на ова­квим ме­сти­ма за­бра­ње­но сни­ма­ње. Чу­ва­ри су од­мах ре­а­го­ва­ли. Сме­ста су од­у­зе­ли апа­рат не­по­слу­шном ту­ри­сти. Вра­ти­ће му на по­врат­ку.

Спу­сти­ли смо се до са­мог ме­ста где је не­ка­да ста­јао сар­ко­фаг. На­рав­но, ни од ње­га, а ни од бла­га, не­ма ни тра­га.

Ка­да смо се вра­ти­ли Аб­дул нам ре­че да ће­мо ви­де­ти још јед­ну гроб­ни­цу, гроб­ни­цу Ме­ренп­та­ха.

– То је вла­дар из XIX ди­на­сти­је. Он је оти­шао нај­да­ље, 45 ме­та­ра у ду­би­ну. А ово је гроб­ни­ца Ту­тан­ка­мо­на! – ре­че Аб­дул она­ко уз­гред, док смо про­ла­зи­ли по­ред јед­ног бе­тон­ског ула­за ко­ји ни­чим ни­је им­пре­си­о­ни­рао.

 У наручју снажног Абдула, пред улазом у гробницу фараона Меренптаха

 Не­ве­ро­ват­но, Ту­тан­ка­мо­но­ва гроб­ни­ца је на дну са­ме до­ли­ни, на рав­ном де­лу. Ни­је уоп­ште уко­па­на у сте­ну, као оста­ле, већ се на­ла­зи, та­ко­ре­ћи, ис­под са­мог пу­та, а оста­ла је го­то­во не­так­ну­та. Ма­да је и у њу не­ко ушао, али из не­ког раз­ло­га ско­ро да ни­шта ни­је од­нео.

Гроб­ни­цу је 1922. го­ди­не от­крио Ха­у­ард Кар­тер, чувени енглески археолог и египтолог. Пре то­га су, ко­ли­ко се се­ћам, шест го­ди­на без­у­спе­шно ко­па­ли по до­ли­ни. И сед­ме го­ди­не вра­ти­ли су се та­мо где су ко­па­ли оне пр­ве ка­да су за­по­че­ли са ра­до­ви­ма. Од­лу­чи­ли су, ако не от­кри­ју ни­шта пре­ки­да­ју тра­га­ње. И са­мо што су за­ко­па­ли на­ле­те­ли су на вра­та. Са­че­ка­ли су сле­де­ћи дан и отво­ри­ли их. Би­ли су за­па­ње­ни оним што су ви­де­ли. То­ли­ко бла­га на јед­ном ме­сту ни­ко пре њих ни­је от­крио. Све дра­го­це­но­сти су пре­не­те у Ка­и­ро и сме­ште­не у Му­зеј.

Ха­у­ард Кар­тер, човек који је пронашао Тутанкамона

 По­сле крат­ког вре­ме­на, је­дан за дру­гим, по­мр­ли су сви ко­ји су ушли у гроб­ни­цу. Ово је под­гре­ја­ло при­чу о про­клет­ству фа­ра­о­на. Да ће сва­ко ко уђе у њи­хо­ву гроб­ни­цу умре­ти. Си­гур­но је и то, по­ред скри­ве­них ула­за, био је­дан од си­сте­ма за­шти­те ко­ји су из­ми­сли­ли еги­пат­ски вла­да­ри да од­вра­те пљач­ка­ше да про­дру у њи­хо­ве гроб­ни­це. Али њих ни­је мо­гло ни­шта за­др­жа­ти, па ни проклетство фа­ра­о­на.

Узрок смр­ти ис­тра­жи­ва­ча оба­ви­јен је ве­лом ми­сте­ри­је. Они ра­ци­о­нал­ни­ји ка­жу да су узрок смр­ти бак­те­ри­је за­те­че­не у гроб­ни­ци, а они ма­што­ви­ти­ји су ипак ви­ше би­ли за­гре­ја­ни за ми­стич­но про­клет­ство.

Та­ко се при­ча­ло.

Но, Ха­у­ард Кар­тер је умро тек 1939. То су из­гле­да сви за­бо­ра­ви­ли, или им се ни­је укла­па­ло у те­о­ри­ју, па су ту чи­ње­ни­цу пре­ћут­ки­ва­ли. Кар­тер је­сте био бо­ле­шљив, али је по­жи­вео још чи­та­вих 17 го­ди­на по­сле от­кри­ћа гроб­ни­це.

Ту­тан­ка­мон је био нај­бе­зна­чај­ни­ји вла­дар у це­лој еги­пат­ској исто­ри­ји, а по­стао је нај­чу­ве­ни­ји за­хва­љу­ју­ћи бла­гу ко­је је оста­ло иза ње­га. Шта су све има­ли дру­ги фа­ра­о­ни, ко­ји су би­ли и ве­ћи и сил­ни­ји од Ту­тан­ка­мо­на, те­шко је за­ми­сли­ти. Он је­два да је до­жи­вео 19 го­ди­на. Ње­го­ва по­смрт­на ма­ска од чи­стог зла­та је не­што нај­леп­ше што је чо­век ика­да на­пра­вио од свог по­сто­ја­ња.

Улаз у Ме­ренп­та­хо­ву гроб­ни­цу је од­мах ви­ше Ту­тан­ка­мо­но­ве. Чим кро­чи­смо у ход­ник за­пах­ну нас уста­јао ва­здух. Уну­тра је чак мал­чи­це и то­пли­је не­го што је на­по­љу. Не­ма оне при­јат­не све­жи­не као у гроб­ни­ци Рам­зе­са VI.

Сте­пе­ни­це се стр­мо спу­шта­ју у ду­би­ну. Ход­ник је ши­рок, а свод ви­сок. Иде­мо ко­мот­но. Без са­ги­ња­ња.

Ма­ло смо се раз­ву­кли. Аб­дул је сма­трао да је са­свим до­вољ­но оно што је до­тле ис­при­чао па нас ни­је ни оку­пљао да нам не­што по­себ­но ка­же.

Ми­ра са де­цом је про­сто стр­ча­ла низ сте­пе­ни­це. Ни ја ни­сам си­ла­зио мно­го спо­ри­је. Оста­ли су би­ли да­ле­ко иза нас.

Скица Меренптахове гробнице

Сти­гли смо до са­мог под­нож­ја. На­ђо­смо се у ве­ли­кој ода­ји. У сре­ди­ни ње ста­јао је ка­ме­ни сар­ко­фаг иша­ран ра­зним ре­ли­ги­о­зним мо­ти­ви­ма и хи­је­ро­гли­фи­ма. Иза зи­да на кра­ју ход­ни­ка се­део је на ка­ме­ну је­дан бе­ду­ин са бе­лим тур­ба­ном на гла­ви.

Ми­ра га упи­та:

– One pho­to? Јед­ну фо­то­гра­фи­ју? – и по­ка­за ру­ком да шкљоц­не.

Бе­ду­ин хи­тро по­ско­чи, па вир­ну иза зи­да на­ви­ше. Кад ви­де да не­ма ни­ког од ње­го­вих ру­ком по­ка­за да по­жу­ри.

И ја га исто упи­тах. Он са­мо клим­ну гла­вом.

Од­мах смо шкљоц­ну­ли. Бли­це­ви сев­ну­ше и ода­ја се на тре­ну­так ис­пу­ни пла­ви­ча­стом све­тло­шћу.

Бе­ду­ин при­ђе Ми­ри ис­пру­же­не ру­ке тра­же­ћи бак­шиш. Она му да­де не­ку сит­ни­ну. Ја сам био на дру­гој стра­ни ода­је иза сар­ко­фа­га па од ме­не ни­шта ни­је ни тра­жио. А и да је тра­жио у џе­пу ни­сам имао ни јед­не фун­те да бих му не­што мо­гао да­ти.

Пр­ви ту­ри­сти су већ по­че­ли да при­сти­жу.

Ни­смо се ду­го за­др­жа­ли. Об­и­шли смо за­гу­шљи­ву ода­ју и вра­ти­ли се го­ре.

Mеренптахов саркофаг

 У оно вре­ме на­пра­ви­ти оно­ли­ку гроб­ни­цу ни­је би­ло ни ма­ло ла­ко. Про­бу­ши­ти пла­ни­ну та­ко ду­бо­ко са ала­том ко­ји су они има­ли био је пра­ви гра­ђе­вин­ски по­ду­хват. А због те­ско­бе ни­је ни мно­го љу­ди мо­гло исто­вре­ме­но ра­ди­ти. Ко би га знао, мо­жда су ра­ди­ли и да­њу и но­ћу у ужа­сној пра­ши­ни и то­пло­ти.

Имао сам на­ме­ру да уђем и у Ту­тан­ка­мо­но­ву гроб­ни­цу, кад сам већ ту. Бедуин на ула­зу ре­че да раз­гле­да­ње ко­шта 40 фун­ти. Од­у­стао сам од на­ме­ре. Но­вац је био код Ве­ре, а да је сад ју­рим ни­је има­ло сми­сла. Иона­ко у Ту­тан­ка­мо­но­вој гроб­ни­ци не­ма шта да се ви­ди, осим зи­до­ва у не­ко­ли­ко те­сних ода­ја, ра­чу­на­ју­ћи и ход­ни­чић. Све је већ дав­но из­не­то из ње.

______________

Повезани текстови:

Бранко Станић – У ДОЛИНИ КРАЉЕВА (ПРВИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ДРУГИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРЕЋИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПЕТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (СЕДМИ ДЕО)