Биљана Диковић

Проф. др Каплан БУРОВИЋ: КОКТЕЛ АЛБАНСКЕ КРВИ (есеј)


Проф. др Каплан БУРОВИЋ: КОКТЕЛ АЛБАНСКЕ КРВИ (есеј)

Поштовани читаоци СРБског ФБРепортера, изузетна нам је част да у круг наших сарадника уписујемо и овог изузетног човека, академика проф. др Каплана Буровића. Већ смо објављивали његове текстове, али смо их преузимали са других сајтова.
После есеја, за оне верујемо малобројне, је кратка биографија академика Буровића.

20.03.2013. за ФБР приредила уредник Биљана Диковић

prof.dr Kaplan Burovic

КОКТЕЛ АЛБАНСКЕ КРВИ
(есеј)

Пише: Проф. др Каплан БУРОВИЋ, академик

 

Албанци познају сасвим добро француског етнографа, геолога и путописца Ами Буе (Ami Boué, 1794-1881), који је пропутовао уздуж и попреко Албанију. Писали су о њему написе, па су га увели и у њихову енциклопедију FJALORI ENCIKLOPEDIK SHQIPTAR, Тирана 1985, стр. 122, кол. II, где кажу:  „Његова главна дела са интересом за албанска питања су LA TURQUIE D’EUROPE (Париз, 1840) у 4 тома и RECUEIL D’ITINERAIRES DANS LA TURQUIE D’EUROPE (Беч, 1854). Представља податке за поллитичку и економску историју Албаније, и за одлике материјалне и душевне културе (друштвена организација, стан, одећа; моралне одлике и др.) Иако даје неке дискутабилне процене, подаци аутора имају познавалачку историјску вредност.“

У наставку албански академици говоре о његовом доприносу у области геологије, о депозитирањима кретака, палеогена и неогена, па да је између осталог писао и о извору ктрана у Селеници (Албанија), за термоминералне воде Дебра (Македонија) и Fushë Kruje (Албанија), као и за гипсе Влоре (Албанија).

Како се зна, Дебар се налази у Републици Македонији, али га ови албански академици и  „интернационалисти“ третирају као свој, албански град, што чине и са осталим градовима екс-Југославије, посебно нашим Косметом. Али не и са грчким градовима и покрајинама.

У једном од тих дела Ами Буе је писао и ово о Албанцима:

 

“У суштини ови Арбанаси нису ништа друго него раса бастарда, помешана много са српском крвљу, као што су помешани Грко-Албанци у Епиру. Они су дошли на места одакле су емигрирали Срби, напустивши их 1690. и 1737. Њихови фисови или племена…многобројна су…и сва потичу од мешаних алијанса албано-српских”.1)
Ови Албанци, не само у њиховој енциклопедији, већ ни у написима, којима су га третирали, не спомињу ово. Апсолутно нигде. Следствено нису му за ово ни пребацили ниједну реч, камоли и да су га сатанизирали, као што су сатанизирали Toма Марнавића зато што је рекао за Скендербега да је Србин, да не говоримо за сатанизирање Владана Ђорђевића и посебно Каплана Буровића, који им је нехотице стао на жуљ, обелодањујући неке за њих непожељне научне истине. Једноставно су прешли преко тога ћутке. А мислимо да су речи “раса бастарда” Ами Буе много теже од речи “Србин” Тома Марнавића.

Ами Буе треба да је срећан што није ни Словен, камоли и Србин, јер би му за те речи ови албански „комунисти” извадили не само очи, ве ни га и на живо одрали, па и непеченог појели. А срећан треба да нуде и што није доспео да упозна и ове нове Албанце, који – бусајући се у прса и за пролетерски интернационализам – претендирају за себе да су чисте немешане крви, и то плаве.2)

Скоро један век после овог Француза, године 1935, оснивач и вођа неоалбанизма (neoshqiptarizmi) Bранко Мерџани (Merxhani) пише:

 

“Aлбанц нису чисти и етнички немешани, јер у својим жилама имају словенске крви, грчке, турске, арабске, черкеске, италијанске, француске, немачке и друге”.3)

 

Албански буржуји му не рекоше ништа, понајмање да га било како персекутирају, камоли и да га сатанизирају. Знајући да овај оснивач неоалбанизма пише истину, али и да милитира за албански националистички просперитет, они су му то само прекрили са ћутњом.

И док су они ћутали и тада и сада, албански “комунисти”, под заставом Енвера Хоџе, а у име њиховог “пролетерског интернационализма”, извадише те његове речи из архиве, отресоше му прашину и паучину, па га и мртвог осудише, прибише га на стуб срама као издајника албанског народа.

Треба знати да овај Бранко Мерџани није био Албанац. Он је био Влах, али се као и сви други Власи Албаније национално није чуо жив, па је и милитирао за ствар албанског национализма, да би тако привредио себи залогај хлеба. Истовремено, како видите из његове изјаве, под маском неоалбанизма он је милитирао и за историјску истину о Албанцима, као и многи други Власи и невласи, па и наши Словени, којима је судбина одредила да живе на територији данашње Албаније, под власти Албанаца.

Албанци су тада (1935) и сада (1982) знали сасвим добро да Бранко Мерџани није Албанац, већ Влах. Ипак му то нису споменули ни тада ни сада, јер име ВЛАХ је у Албанији било (и јесте!) ТАБУ, забрањено. Они су све Власе, који по хрватској WIKIPEDIJI сачињавају у Албанији ништа мање већ 302.000 становника, регистириали као Албанце и усиљено радили и раде на томе да их асимилирају4). Осуђивање Бранка Мерџанија као Влаха, пробудило би код осталих Влаха национална осећања и свест, што ни албански буржуји, па ни „комунисти“ нису имали рачуна да изазову.

Али ето, и један „Албанац“ је признао коктел албанске крви. Други Албанци (Без наводника!), настављају да се бусају у прса да су чисте, неизмешане крви. У исто време они нам се бусају у прса и за „пролетерски интернационализам” и свакако осуђују расизам, али само код других народа, јер за свој народ претедирају да су савршени, сасвим беспрекорни интернационалисти. Међу њима, више но ма ко други, управо ipsissimus Eнвер Хоџа!

Код нас, у Југославији, не само комунисти, већ и најобичнији националисти, не само под заставом Титовог комунизма”, већ и актуелно, сада – кад нам се и Титови „комунисти“ бусају у прса за аникомунизам, не само усмено, већ и писмено, преко њихових књига, признају јавно да наша, српска крв, није баш чиста, јер смо је ту и тамо, милом и силом, измешали са пролазницима преко наших територија. Колико за пример видите дело мр. Живка Б. Марковића КАРАЂОРЂЕВА СРБИЈА, Берн 2006.

На свету нема народа чисте крви. И највећи народи на свету, са својом вековном државом, измешали су се. Посебно су се измешали мали народи, који су +ивели у симбиози са другим народима, као и они који су били окупирани и своју државу су створили касно, као што је то конкрено случај са Албанцима, који још нису прославили ни 100-годишњицу своје независности.

Са друге стране, претендирање за чисту крв, како то чини Енвер Хоџа и његови следбеници, није само једна ноторна лаж, неистина, већ и чисти расизам.

Базирајући се на ову документирану чињеницу, на јасно видљиву мешавину крви код ових Албанаца, па и на њихову спољашњу разлику (Нарочито између Албанаца Југа и Севера Албаније!)5), светски су научници извели закључак да су Албанци мешавина остатака разноразних постојећих народа Балкана, па и оних који су прохујали кроз Балкан и више их нигде нема. То је једна од теза о пореклу ових Албанаца, коју је прихватио и заступа код нас академик, проф. др Mилутин Гарашанин6), aли која не одговара истини, јер – ма колико били измешани Албанци, ипак је постојао један гро, једно језго, субстрат, које је носилац гена и свих других одлика овог народа, којим су они надвладали придошлице, остатке других народа, па их и асимилирали, албанизирали. Ствар ова која се мање-више збила, како рекосмо, и са осталим народима Балкана и света, како малим, тако и највећим.

Затвор у Бурељу,

Албанија, године 1982.*)

 

________________

1) BOUE, Ami: RECUEIL D’ITINERAIRES DANS LA TURQUIE D’EUROPE,- Beč, 1854, str. 68.

2) HOXHA, Enver: RREZIKU ANGLO-AMERIKAN PËR SHQIPËRINË, Tirana, 1982, str. 90.

3) MERXHANI, Branko: list ILLYRIA, Tirana, 24.VIII.1935, str. 5.

4) Опширније о овоме видите моје дело DENIGRIME ANTI ARUMUNE (ANTIVLAŠKADENIGRIRANJA), Ženeva, 2009.

5) Razlika između Albanaca Juga, tzv. Toske i Ljabi, sa Albancima Severa, Gege, tako je velika ne samo u izgledu njihovom, već i u jeziku, nošnji, običajima i karakteru, da su neki gotovo s pravom rekli da imamo posla sa dva različita naroda. Posebno, ako uzmemo za dva različita naroda Srbe sa Hrvatima, Bosancima, Makedoncima, Crnogorcima, pa i sa Bugarima. Ako su oni različiti narodi, utoliko su pre dva različita naroda albanski Toski-Ljabi sa Gegima.

6) SRPSKA AKADEMIJA NAUKA I UMETNOSTI: LES ILLYRIENS ET LES ALBANAIS, Beograd, 1988.

*) Приликом припремања овог есеја за штампу, придодата су му сазнања о Албанцима, која је време донело. Погрешно, заборавио са да овај есеј енесем у прво издање мог дела КО СУ АЛБАНЦИ?, објављено године 2007. у Улцињу, али је унето у друго издање, које је у процесу штампања.

————

ЗА ОНЕ МАЛОБРОЈНЕ КОЈИ НЕ ЗНАЈУ, КО ЈЕ АКАДЕМИК ПРОФ. ДР КАПЛАН БУРОВИЋ:

 

***

Академик проф. др Каплан Буровић рођен је 1934. године у Улцињу (Црна Гора). Ту је завршио седмогодишњу школу, а вишу гимназију у Београду. Дипломирао је у Скопљу, на албанологији, и – по други пут – у Тирани, на Факултету албанског језика и књижевности. Почео је да ради као главни и одговорни уредник београдског листа Искра, затим као дописник многих органа штампе, међу којима су: цетињски часопис Сусрети, подгорички Омладински лист, загребачки Полет, скопски листови Трудбеник, Флака е влазнимит (Пламен братства), приштински часопис Јета е ре (Нови живот), лист Јединство, а у последње време: београдски лист Таблоид и И-н Сербске, српске електронске новине Истина (Беч), сајтови Корени, Глас дијаспоре, француска ревија Lettre internationale, енглеска ревија The voice of truth, црногорска ревија Српски глас Боке, па и Светигора, македонски листови Вест и Битолски бвесник. Он је познат и као оснивач ревије Ylberi (Дуга) и годишњака Улцињ. Једно је време радио и као професор језика и књижевности у Тетову (Македонија), затим у Љушње (Албанија).

Већи део живота провео је по затворима као дисидентни књижевник, кажњен за агитацију и непријатељску пропаганду: у Југославији две године (плус разорена породица!), а у Албанији 43 године (плус масакрирана деца!). Тамо се обрео после југословенског затвора, као политички емигрант. Албанци Енвера Хоџе су га одрали десет пута на живо у дословном смислу речи, тражећи од њега да порекне југословенску (српско-црногорску) националност и држављанство, па и своја друштвено-политичка убеђења; разорили му другу породицу, масакрирали кћерку Душанку и ухапсили сина Душана, коме исто тако разарају породицу. Убили су му и унука у утроби синовљеве невесте. Убили су му и супруга најстарије сестре, па и њеног сина. Њихова злочиначка рука стиже и преко границе, у Црну Гору, где му убијају и оца, па и мужа друге сестре. Више пута су покушали да и њега лично физички ликвидирају.

Још у затворским ћелијама слободољубиви Албанци су га прогласили за Манделу Албаније, па и за своју савест, за хероја и мартира, за генија и рушиоца лажних идола, за преставника политичке и идеолошке диверсије, за дисидента бр. 1.

По изласку из албанског затвора пребегао је у Швајцарску, где су га прогањали и прогањају Албанци свих застава зато што је демаскирао и демаскира енверизам, велико-албански шовинизам и расизам, нарочито путем своје приватне ревије Ylberi и у посебним издањима.

Академик Буровић је познат као публициста, књижевник и научник, балканолог и албанолог. Он је стриктно научним аргументима доказао да Албанци нису на Балкану ни аутохтони, нити следбеници Илира. Његове албанолошке тезе су већ усвојене од стране многих научних институција, универзитета и академија наука. Универзитет у Њујорку га прогласио за famous dissident and historian, а француски медији за grand homme, qui a sacrifié sa vie pour la recherche. Македонска академија наука и уметности увела је његове албанолошке тезе у своју Енциклопедију Македоније.
Стално га позивају на научне скупове, симпозијуме и конгресе, па и на катедре универзитета, где је одржао више предавања из области албанологије. Нека његова албанолошка открића увели су у своје програме још 1969. године неки од професора Универзитета у Тирани, а многи су млади албански научници прихватили и његове албанолошке тезе.

Као књижевник, почео је да пише на свом матерњем српском језику и наставио на свим језицима света које је успео да савлада, почев од руског и француског, па све до латинског, енглеског, италијанског, македонског, албанског, бугарског и влашког. Једно време Албанци су га увели и у свој службени програм савремене књижевности за школе свих категорија и универзитете. Прогласили су га и за Почасног члана своје Академије наука и уметности, понудили су му и положај председника Академије наука Албаније, као и кандидатуру за посланика у Албанском парламенту. У његовом Улцињу су му понудили положај председника општине, па да му и добровољним прилозима изграде вилу на обали мора. Иако на овом свету нема ни колибу (швајцарске му власти дају кору хлеба, колико да преживи!), све је то одбио са изјавом да политику оставља другима, пошто жели да се бави само књижевним и научним стварањем.

И поред бесомучне борбе која се води против њега, сатанизирања и персекутирања, и поред свих настојања да му саботирају стварање, до сада је (претежно приватно!) објавио преко стотину књига и све их раздао на поклон. Онима који хоће да их објаве поклања ауторско право својих дела, значи – не тражи им хонорар. Албанска мафија, где год јој допадну у руке те књиге, спаљује их. Дана 1. јула 2009. спаљен му је усред Тиране целокупни тираж четири најновија издања. Албански академици су тражили од својих власти да забране улазак у Албанију не само његовим књигама, већ и њему, док су га албански екстремни националисти прогласили за personna non grata и ван граница Албаније, па су и од швајцарских власти тражили да му скину статус политичког емигранта и да га отерају. Неколико пута су извршили на њега и атентате, па и усред Женеве, где живи. Преко Интернета спевали су му и опело, па су – исто тако преко Интернета – позвали и своје јунаке да пођу у Женеву и да га убију.

Актуелно Академик Буровић је најперсекутиранији стваралац на свету. Против њега се бори ништа мање него пет држава, које га злостављају свакако, па му оспоравају и основна људска права. Фактички, против њега је проглашен светски рат, зато што се непоколебљиво бори за научну истину и што уметнички убедљиво разобличава издају ствари напредног човечанства од стране лидера и клика тзв. социјалистичких држава. Својом поемом Бојана (Дубровник 1952.) он је постао дисидент Бр. 1 Југославије и Албаније, па и Балкана, и Европе, и читавог света. Као такав, он има посебне заслуге не само за књижевност свих балканских народа, већ и за европску и светску.

***

Радован Б. Милић, аутор Књиге Светски рат против једног човека – Академик Буровић дисидент бр1.

———–

СПОНА

Одликован професор Каплан Буровић – Истина и окове топи

Српски витез01. јануар 2013.

Културно историјски центар Српска Круна из Крагујевца, уручио је на измаку 2012. још једно изузетно вредно одликовање које се додељује само заслужним особама.

Орденом Златне значке Српске Круне и плакетом Српског Витеза одликован је човек који ни у најстрашнијем периоду свог живота није клонуо духом. Проф. др. Каплан Буровић академик из Женеве, после вишедеценијског тамновањја у брозовско – енверовско комунистичким казаматима и немерљивом доприносу за ширење истине кроз књижевно стваралаштво о српском народу и српској земљи, којој и сам припада, увршћен је у ред Српских Витезова. Овај чин је живи доказ, да снага истине може и окове вишедеценијске неправде истопити.

Признање му је 1. децембра. 2012 године, на свечаности у Аранђеловцу уручио Ђуро Милекић носилац Ордена Ђурђевданског крста, редовни члан Удружења Књижевника Србије и члан Матице Српске из Новог Сада. Тако је ово вредно признање, друго по реду ове године, отишло истакнутим личностима који живе и стварају у Дијаспори. У Швајцарску – професору др. Каплану Буровићу и у Словенију – Радовану Б. Милићу.

4 replies »

  1. Ja stvarno još nisam video ni čuo da je neko od Srba vodio borbu protiv Albanaca, ni fizičku ni verbalnu a pogotovu ovakvu kao ovaj profesor. Ako je tako kako ovde piše, onda ovom čoveku treba podići spomenik za života na centru Slavije, umesto onog probisveta što se zajedno sa Svetozarom Markovićem borio za albansku republiku na srpskoj teritoriji.

    Свиђа ми се

  2. У времену када су Срби и Србија на прагу нестанка са међународне политичке сцене, признајем само три Србина. Та три Србина, рођени као муслимани, једини су на бранику борбе за србско етничко биће. Један је Адем Мујовић, обичан човек из народа, који чува и штити нејаку Милицу Ђорђевић као једино српско дете у Призрену. Други је Проф.др. Каплан Буровић, најпознатији и најпризнатији албанолог у научном свету, који разоткрива најбоље скројене фалцификате о албанској аутохтоности веће неколико деценија. И трећи је Емир Кустурица, најпознатији филмски радник, који настоји да својим Дрвенградом парира америчком Холивуду. Сва тројица су мета свих србомрзаца света. Нажалост, колико их нападају србомрсци са свих страна, још толико лете убојите стреле од многих Срба из Србије и света. Некаје том српском олошу на част, а овим људима Бог да је у помоћ.

    Свиђа ми се