ХЕЈ ПРОБУДИ СЕ !

Пише: Стефан Симић

Зар не видиш једно мртво море? Успавано, незаинтересовано, празно. Тек понекад неко зуцне о промени а да ли неко нешто заиста мења?

Погледај њихова лица, погледај њихове погледе, ужас. Зар не видиш очај? Зар не видиш празнину? Шта можеш од њих да очекујеш? Чему можеш да се надаш? Преплашени су, препаднути, преварени, погашени…

Уморени већ у двадестој. Одустали већ у тридесетој. Заборављени и од себе и од других већ у четрдесетој. Мртви одавно. За кога живе ти људи? Коме жртвују своју младост? За шта трампе своје снове?

Погледај их! Као банда разбијена на хиљаду делова, као чудовиште од хиљаду глава које не може да се састави. Као чудовиште које једе само себе. Шта можеш од њих да очекујеш? На кога можеш да се ослониш?

Опијају се, убијају, дрогирају, завлаче, намештају, подсмвају, лажу. А да ли се боре? Да ли сносе било какву одговорност за друштво и свет у коме живе? Нису ништа направили а већ размишљају како све да сруше и разбију. Нису ништа дали а све би узели. Нису ништа родили а већ би да убију?

Јадници!

А преко пута њих седе бизнисмени, капиталисти, маркетинг стручњаци, политичка и друга господа. Све сама елита! Самозадовољно причају како су се снашли и нуде нам лекције о успеху. Како здрав човек може да се снађе у болесном друштву? У свету где се профитира на несрећи и лажима?

Бедници!

Верујем у промену. Верујем и даље иако ме реалност демантује свакога дана. Сањам боље али са ким то да остварим? Пружам руку али рукујем се са самим собом! Немаш саговорнике, немаш сапатнике, немаш пријатеље. Све је пригушено, притајено, прилагођено. Нема бунта, нема ероса, нема поезије…

Да ли су ти људи уопште нормални? Како пристају на све то? Како пристају да буду заведени? Како могу да затворе очи пред бедом и да гледају своја посла? Зар овај свет није њихов посао? Зар нисмо упућени једни на друге, повезани међусобно чврстим линијама људскости?
Зар нисмо земљаци? Зар нисмо људи?

Шта значи лична срећа у несрећном свету? Шта значи победа где су сви поражени? Да ли профитирање на туђој несрећи и сналажење у свеопштем сивилу, или обрачун са неправдом и злом? Супростављање илузијама којих је све више? Борба за боље сутра?

Не преостаје нам ништа друго него да будемо људи. Својим светлим примерима да будимо наду и веру једни другима у ново сутра. Људском топлином против свеопштег мрака. Загрљени против усамљености. Заљубљени против себичности. Људскошћу против апокалипсе!

Све остало је препуштање смртоносној литици која је све мрачнија и дубља…