У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ДРУГИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (3)

Пише: Бранко Станић

КАР­НАК

Иза­ђо­смо из ауто­бу­са.

Ис­пред нас се ука­за­ше зи­ди­не Кар­на­ка, јед­ног од нај­ве­ћих и нај­по­зна­ти­јих хра­мо­ва ста­рог Егип­та.

Аб­дул још јед­ном по­но­ви оно што је ма­ло­пре ре­као у ауто­бу­су:

– We shall see he­re at 12 past 15. Ви­де­ће­мо се ов­де у 12:15 – и још до­да­де: – Aко се не­ко из­гу­би не­ка до­ђе на ово исто ме­сто у за­ка­за­но вре­ме.

Тек сад сам га пот­пу­но схва­тио. Кар­нак ће­мо оби­ла­зи­ти са­ми, без во­ди­ча. Бих ма­ло раз­о­ча­ран тим са­зна­њем. Да оби­ла­зи­мо храм са­ми, а да нам ни­ко ни­шта не ка­же ни ко је, ни кад је шта са­гра­дио, би­ло ми је, да пра­во ка­жем, чуд­но. Са­мо ће­мо без­ве­зе бле­ну­ти у оне сил­не сту­бо­ве и ки­по­ве ни­шта не раз­у­ме­ва­ју­ћи.

Би­ло је тач­но по­ла је­да­на­ест кад се упу­ти­смо ка ула­зу у храм.

Пр­во про­ђо­смо по­ред але­је сфин­ги са ов­но­вим гла­ва­ма. Не­ве­ро­ват­но, све су у ми­крон исте. Ви­ди­мо да су и њи­хо­ви ов­но­ви би­ли пот­пу­но исти као и ови на­ши да­на­шњи, чак и са оном по­ви­је­ном гр­бом из­над но­са. Ни­шта се ни­су про­ме­ни­ли. Та­ко су вер­но ис­кле­са­ни, ако су кле­са­ни. И очу­ва­ни. Са­мо што не бле­је. Ис­под њу­шки су им ма­ли ки­пи­ћи у људ­ском об­лич­ју.

Не­ма во­ди­ча да га пи­там ка­ко је би­ло мо­гу­ће у оно време на­пра­ви­ти ово­ли­ки број пот­пу­но иден­тич­них сфин­ги.

Ми­ра са де­цом се не­где из­гу­би. Мо­ра да су ушли у храм још док смо се Ве­ра и ја с Љи­љом вр­зма­ли око сфин­ги.

Улаз у храм

Улаз је ши­рок и под отво­ре­ним не­бом. Мо­ра да је не­кад из­над био свод, али се вре­ме­ном уру­шио. Са обе стра­не су де­бе­ли зи­до­ви ко­ји ства­ра­ју ути­сак као да се про­ла­зи кроз кра­ћи ход­ник. Ци­гле у зи­ду ми де­лу­ју као да су на­чи­ње­не од бла­та. Пип­нух јед­ну. Под пр­сти­ма осе­тих хра­па­ву по­вр­ши­ну. Ипак је то ка­мен, не­ки оштар пе­шча­ник, ма­да та­ко не из­гле­да из да­љи­не.

Већ сам улаз на­ја­вљу­је ве­ли­чи­ну хра­ма. Ка­кав ли је тек ути­сак мо­рао да оста­ви на он­да­шњег чо­ве­ка ка­да до­ла­зи на ме­сто где бо­ра­ве бо­го­ви.

У оба сме­ра ти­ска­ли су се љу­ди. И они ко­ји ула­зе и они ко­ји из­ла­зе. Ни­је ни чу­до што ни­смо при­ме­ти­ли кад не­ста Ми­ра са де­цом.

Алеја сфинги са овновим главaма

Уну­тар зи­ди­на на­ђо­смо се у огром­ном пре­двор­ју под отво­ре­ним не­бом. Ко зна шта је све на том про­сто­ру не­ка­да би­ло док су фа­ра­о­ни вла­да­ли. Са­да је ту чи­сти­на. Ле­во од ула­за се на­ла­зи је­дан ред сту­бо­ва са де­бе­лим ка­ме­ним бло­ко­ви­ма на њи­ма. Ис­пред јед­ног де­ла су исти она­кви ов­но­ви као на ула­зу. Иза сту­бо­ва је не­ки по­лу­сру­ше­ни зид. А пра­во на­пред је јед­на огром­на ста­туа са пре­кр­ште­ним ру­ка­ма пре­ко гру­ди. На сто­па­ли­ма јој сто­ји јед­на ма­ња жен­ска фи­гу­ра са гла­вом у ви­си­ни ње­них ко­ле­на.

Од­мах ни­же ове ста­туе је дру­ги улаз. Ле­во од ула­за је зид у ру­ше­ви­на­ма.

Ни­смо се ду­го за­др­жа­ли у овом пр­вом, углав­ном, пра­зном де­лу. Про­шли смо кроз дру­гу ка­пи­ју и на­шли се у про­сто­ри­ји са огром­ним сту­бо­ви­ма. Ако ни­су де­бљи од оних у Апо­ло­новом хра­му у Ди­ди­ми, та­њи ни­су. До­ду­ше ни­су та­ко фи­но об­ра­ђе­ни као Апо­ло­но­ви, али је сва­ки иша­ран хи­је­ро­гли­фи­ма и ра­зним ре­ље­фи­ма.

И ова про­сто­ри­ја је исто та­ко, као и прет­ход­на, под отво­ре­ним не­бом.

Пред улазом у дворану са стубовима

Кроз сре­ди­ну, иду­ћи од ка­пи­је, или ула­за, ни­сам си­гу­ран ка­ко га баш зо­ву, сту­бо­ви су ма­ло раз­мак­ну­ти чи­не­ћи ход­ник ко­ји ди­рект­но во­ди у на­ред­ни део хра­ма. А сту­бо­ве, иако су по­ста­вље­ни у пра­вил­ном ша­хов­ском рас­по­ре­ду, те­шко је пре­бро­ја­ти. Има их по­при­лич­но. За бро­ја­ње би тре­ба­ло одво­ји­ти ма­ло ви­ше вре­ме­на, а ми има­мо ма­ње од два са­та за цео храм.

Иза сту­бо­ва са ле­ве стра­не ход­ни­ка су ру­ше­ви­не. Ови де­сно су сви очу­ва­ни. У њи­хо­вој сен­ци је при­јат­на хла­до­ви­на, ма­да ни на­по­љу тог да­на ни­је би­ла баш не­сно­сна вру­ћи­на.

Ка­да се чо­век на­ђе из­ме­ђу ово­ли­ких сту­бо­ва тек он­да схва­ти ко­ли­ко је ма­ли, а бо­го­ви ве­ли­ки и све­моћ­ни. Ве­ро­ват­ни су вла­да­ри зна­ли ка­ко гран­ди­о­зни хра­мо­ви де­лу­ју на пси­ху обичног чо­ве­ка, па је то мо­гао би­ти је­дан од раз­ло­га да их гра­де што мо­гу ве­ћим. Та­ко је лак­ше вла­да­ти на­ро­дом и по­и­сто­ве­ти­ти се са са­мим Бо­гом.

Човек је мали, а богови су велики

Уну­тар хра­ма на ви­ше ме­ста би­ле су гру­пе ту­ри­ста оку­пље­них око сво­јих во­ди­ча ко­ји су им не­што об­ја­шња­ва­ли. При­ђох да чу­јем шта им при­ча­ју кад на­шег ниг­де не­ма. Баш сам био бак­суз. Где год бих при­шао сва­ки во­дич је при­чао на фран­цу­ском, ни је­дан да се огла­си на ен­гле­ском.

На пар ме­ста би­ли су па­нои са крат­ким на­пи­си­ма где су по­ми­ња­не ди­на­сти­је и вла­да­ри и оно што су они на­пра­ви­ли. Али и то је би­ло шту­ро.

У храму доминирају стубови

Историја исписана хијероглифима

На из­ла­зу из але­је сту­бо­ва до­че­ка нас обе­лиск, а ма­ло да­ље још је­дан. Од под­нож­ја до вр­ха био је иша­ран хи­је­ро­гли­фи­ма. Та­ко су оштри и ја­сни као да су ју­че ис­кле­са­ни. Ово је тре­ћи део хра­ма. Мно­го је ве­ћи не­го пр­ва два, али је у ру­ше­ви­на­ма. Ве­ро­ват­но се мно­го то­га кроз ве­ко­ве, ка­ко је ко­ме тре­ба­ло, раз­вла­чи­ло и упо­тре­бља­ва­ло као гра­ђе­вин­ски ма­те­ри­јал за не­ке дру­ге објек­те.

Стубови из разних династија

Та­ман смо се про­ву­кли кроз је­дан про­лаз кад иза јед­ног по­лу­сру­ше­ног зи­да, као са­бласт, ис­ко­чи је­дан Егип­ћа­нин у ду­гој ха­љи­ни. У тај крај се ма­ње за­ла­зи­ло, а он као да је че­као у за­се­ди да не­ко на­и­ђе. При­ча не­што, али га не раз­у­мем баш нај­бо­ље шта хо­ће.

И док сам га та­ко у не­ра­зу­ме­ва­њу гле­дао он узе мо­ју ша­ку и ста­ви је на не­ки од хи­је­ро­гли­фа на зи­ду, а за­тим на че­ло. Та­ко ура­ди три пу­та. Исти ри­ту­ал по­но­ви још јед­ном, али уме­сто на че­ло ша­ку ста­ви на ср­це.

И са Ве­ром по­но­ви исту пред­ста­ву.

– It is for good luck! То је за до­бру сре­ћу! – ре­че.

То сам га раз­у­мео.

– Kiss! По­љу­би­те се! – и по­ка­за пр­стом на ме­не и Ве­ру, а по­том по­ка­за три пр­ста.

То је зна­чи­ло да нас дво­је тре­ба да се по­љу­би­мо и то три пу­та пред овим не­знан­цем, а не зна­мо за­што. То је као не­ка ма­ги­ја за сре­ћу. То­ли­ко смо га раз­у­ме­ли.

Обелиск и стубови

Збу­ње­но смо га гле­да­ли. Што би се сад пред не­ким не­по­зна­тим ти­пом у Егип­ту љу­би­ли и то три пу­та. Би­ло нам је то све по­ма­ло глу­па­во. Он по­ку­ша да нас при­бли­жи при­ти­ску­ју­ћи ша­ка­ма на­ше плећ­ке.

До­бро, ајд’ да се и из­љу­би­мо кад смо већ за­по­че­ли сав тај цир­кус. По­љу­би­смо смо се три пу­та.

Чим и то оба­ви­смо Егип­ћа­нин за­тра­жи бак­шиш. Ве­ру из мо­мен­та др­пи жи­вац.

– За ово да ти пла­тим!? Ма ‘ај­де бе­жи! – ре­че на срп­ском за­бо­ра­вља­ју­ћи да он не­ма пој­ма шта при­ча. Ни­је се се­ти­ла да му то ка­же на ен­гле­ском, то­ли­ко јој ско­чио при­ти­сак.

Пинџем

Ја је на­го­во­рих да му ипак дâ не­ку фун­ту. Шта ће љу­ди. Ов­де је си­ро­ма­штво ве­ли­ко. До­ви­ја­ју се на раз­не на­чи­не да до­ђу до не­ке фун­ти­це. Ве­ра се ма­ло одо­бро­во­љи и из­ва­ди нов­ча­ник из та­шне. По­че да од­бро­ја­ва не­ку сит­ни­ну. Егип­ћа­нин је био не­за­до­во­љан ви­де­ћи шта Ве­ра на­ме­ра­ва да из­ва­ди из нов­ча­ни­ка. За­то по­ка­за пр­стом на дру­гу ве­ћу, ин­си­сти­ра­ју­ћи да му дâ баш ту нов­ча­ни­цу.

– Марш та­мо, до­ста ти је и ово! – на­рав­но и ово му скре­са на срп­ском. Сре­ћом он ни­шта ни­је раз­у­мео, са­мо је ви­део њен љу­тит по­глед, ина­че би ма­ги­ја мо­гла има­ти ма­њи ефе­кат.

Ве­ра му тут­ну у ру­ку оно што је на­у­ми­ла и окре­те ле­ђа.

– Ци­ган­шту­ре, са­мо да ти узму па­ре! – дро­би­ла је да­ље уда­ља­ва­ју­ћи се од тог ме­ста.

Два пера и Анкх – Египатски крст,

симбол вечности

___________

Повезани текстови:

Бранко Станић – У ДОЛИНИ КРАЉЕВА (ПРВИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРЕЋИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПЕТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ШЕСТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (СЕДМИ ДЕО)