У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПРВИ ДЕО)

Фељтон: НА ПРАГУ ИСТОРИЈЕ (2)

Пише: Бранко Станић

Не­де­ља, 28. сеп­тем­бар 2003. го­ди­не

НА ПУ­ТУ ЗА ЛУК­СОР

Те­ле­фон за­зво­ни баш кад смо и на­ру­чи­ли бу­ђе­ње.

Бр­зо се спре­ми­смо и кре­ну­смо.

На ре­цеп­ци­ји су нас че­ка­ли ланч па­ке­ти, а ис­пред хо­те­ла ауто­бус. Од­мах смо се­ли и кре­ну­ли. На из­ла­зу из гра­да фор­ми­ра се ко­ло­на од не­ких се­дам-осам ауто­бу­са. Ишли су пре­ма ју­гу, као и онај ком­би прек­си­ноћ на са­фа­ри­ју.

Од ра­ни­је сам знао да се Лук­сор на­ла­зи на са­мој оба­ли Ни­ла, око 300 ки­ло­ме­та­ра ју­го­за­пад­но од Хур­га­де.  Би­ће то ду­га во­жња кроз пу­сти­њу.

Ни­смо про­шли ни ком­плекс хо­те­ла кад ауто­бус ста­де.

– Re­gi­na Style! – ре­че во­дич и по­ка­за ру­ком пре­ма из­ла­зу.

Не раз­у­ме­мо га баш шта хо­ће, али по­ми­ња­ње име­на хо­те­ла и ма­ха­ње ру­ком би тре­ба­ло да зна­чи да ње­го­ви го­сти тре­ба да иза­ђу на­по­ље.

Ми ма­ло оте­го­смо са из­ла­ском, јер ни­смо би­ли баш пот­пу­но си­гур­ни да тре­ба да иза­ђе­мо. А ни­је нам ни би­ло ја­сно за­што је­ди­но ми мо­ра­мо на­по­ље. Во­дич нас је не­стр­пљи­во ру­ком по­жу­ри­вао и ми убр­за­смо ко­рак. Ја за сва­ки слу­чај по­не­сох тор­бу ако се из не­ког раз­ло­га не бу­де­мо вра­ти­ли на­зад у ауто­бус.

На­по­љу схва­ти­смо во­ди­ча да тре­ба да пре­ђе­мо у дру­ги ауто­бус, а за­што, не бих мо­гао ре­ћи.

– Ууу, остао ми је ше­шир у ауто­бу­су! – ус­па­ни­че­но уз­вик­ну Ве­ра и ухва­ти се за гла­ву.

Жур­но се вра­ти на­зад и кад се по­ја­ви са ше­ши­ром у ру­ци тад се Љи­ља се­ти:

– А где је мо­ја ке­са? – па­нич­но уз­вик­ну и она.

Ве­ра се још јед­ном вра­ти у ауто­бус и узе и за­бо­ра­вље­ну ке­су.

За­у­зе­смо ме­ста у дру­гом ауто­бу­су и од­мах кре­то­смо.

Пут је до­бар, ас­фалт­ни. По­сле не­ког вре­ме­на скре­то­смо ле­во, а по мом ра­чу­ну тре­ба­ли смо де­сно, пре­ма ју­го­за­па­ду.

До­ђо­смо до не­ког ве­ли­ког огра­ђе­ног пунк­та. На сре­ди­ни је би­ла ка­пи­ја. Уну­тра са ле­ве стра­не би­ла је при­зем­на згра­ди­ца ис­пред ко­је се му­ва­ла не­ко­ли­ци­на стра­жа­ра.

Кад про­ђо­смо кроз ка­пи­ју је­дан од стра­жа­ра за­пи­са и наш ауто­бус.

Цео пункт ли­чи на огро­ман пар­кинг са пе­ро­ни­ма. Већ је пар­ки­ра­но не­ко­ли­ко де­се­ти­на ауто­бу­са, а при­сти­же их још. Из­гле­да да се ов­де сви оку­пља­ју ода­кле ће за­јед­но да кре­ну. Ни­ко нам ни­шта не го­во­ри. Мир­но се­ди­мо и че­ка­мо. Не­ки­ма до­са­ди да се­де па иза­ђо­ше на­по­ље. Иза­ђох и ја да ма­ло про­тег­нем но­ге.

Из­гле­да да су сви при­сти­гли. Ауто­бу­си, је­дан по је­дан, по­че­ше да из­ла­зе фор­ми­ра­ју­ћи ду­гу ко­ло­ну. Са­да смо кре­ну­ли у пра­вом сме­ру, пре­ма ју­го­за­па­ду. Иза нас, са ле­ве стра­не пу­та, оста нат­кри­ве­но осма­трач­ко гне­здо. Би­ло је на са­мом углу где су се су­да­ри­ла два ду­га зи­да под пра­вим углом. Не бих знао ре­ћи ко су осма­тра­чи. Вој­ска, по­ли­ци­ја или не­ко тре­ћи. Но без об­зи­ра ко су, би­ли су на­о­ру­жа­ни ми­тра­ље­зи­ма чи­је су це­ви пре­те­ћи гле­да­ле пре­ко бе­ло окре­че­ног за­штит­ног зи­да.

До са­да у Егип­ту ни­смо ви­де­ли лош пут, не ра­чу­на­ју­ћи оно пар­че на са­фа­ри­ју, што је и нор­мал­но. Јер, ка­кав би то са­фа­ри био ако би се во­зи­ли са­мо ас­фал­том.

И ова де­о­ни­ца је до­бра.

Нео­сет­но се уву­ко­смо ме­ђу го­ло сте­ње. Из­гле­да као да је из­ни­кло из пе­ска.

Не­ко вре­ме сам по­сма­трао јед­но­ли­чан пеј­заж кроз про­зор, па се ма­ло успа­вах. Кад се про­бу­дих па­де ми на па­мет да по­гле­дам шта су у хо­те­лу уба­ци­ли у ланч па­кет. По­ди­гох по­кло­пац на ку­ти­ји. Уну­тра је би­ла ду­гу­ља­ста зе­мич­ка са не­ким су­хо­ме­сна­тим про­из­во­дом. До зе­мич­ке је ста­јао со­кић у бри­ку, за­тим сир у фо­ли­ји као не­ка­да­шња на­ша “Зден­ка” и не­ки де­серт по­пут ки­фли­це. Са­свим до­вољ­но да се не пре­црк­не од гла­ди до руч­ка.

Са мо­је ле­ве стра­не сун­це је ма­ло при­пе­кло кроз про­зор па на­ву­кох за­ве­су да ми не сме­та док је­дем.

За­мо­тах зе­мич­ку у сал­ве­ту, па­жљи­во во­де­ћи ра­чу­на да је не до­дир­нем пр­сти­ма, и по­чех по­ла­ко је­сти. Ус­пут сам зе­мич­ку за­ли­вао со­ком пи­јуц­ка­ју­ћи кроз пла­стич­ну цев­чи­цу.

Око нас је и да­ље сву­да пе­сак и сте­ње. Ас­фалт­ни пут је бла­го ви­ју­гао из­ме­ђу сте­ња пре­ко пе­шча­не рав­ни­це. Не­ма ни по­тре­бе да се ло­ма­та пре­ко ка­ме­ња, јер се сва­ко бр­до мо­же ла­ко за­о­би­ћи.

На пар ме­ста се ука­за по не­ки жбу­но­ли­ки бо­кор не­ког ома­ле­ног ра­сти­ња. Ли­чи на на­шу ме­тлу, али ни из­да­ле­ка ни­је то­ли­ко ви­со­ко. Ко би ре­као да из су­вог пе­ска мо­же не­што да ник­не, али, ето, ипак ник­не. Си­гур­но да ко­рен од­не­куд из ду­би­не цр­пи вла­гу, јер ко би га ина­че ов­де за­ли­вао кад ниг­де у бли­зи­ни не­ма во­де. На јед­ном ме­сту угле­дах чи­та­ву ко­ло­ни­ју овог ра­сти­ња, раз­ме­ште­ног ни бли­зу ни да­ле­ко јед­но од дру­гог, да се ме­ђу­соб­но не би угро­жа­ва­ли. Ипак је ов­де во­да рет­ка по­ја­ва што и биљ­ке на не­ки на­чин зна­ју. За­то се ре­ђе и раз­ме­шта­ју да би сва­ки бо­кор имао до­вољ­но дра­го­це­не теч­но­сти за жи­вот.

Кроз пустињу и стење

На јед­ном ме­сту ви­дех и пар жбу­ни­ћа истог ра­сти­ња пот­пу­но осу­ше­ног и пра­шња­вог.

Ве­ра се про­бу­ди из дре­ме­жа. По­че да се му­ва тра­же­ћи тор­бу ис­под се­ди­шта па кад је на­ђе из­ва­ди њен ланч па­кет. И она би, из­гле­да, не­што да по­је­де. Отво­ри ку­ти­ју па до­хва­ти ње­ну зе­мич­ку го­лим пр­сти­ма и по­че да жва­ће.

– Је­си ли ти нор­мал­на, шта си све до са­да овог ју­тра пи­па­ла ру­ка­ма и сад та­ко је­деш?

– Шта има ве­зе!

– Ка­ко не­ма ве­зе!? – ре­кох па ућу­тах. Би­ло је бе­сми­сле­но с њом да­ље рас­пра­вља­ти о то­ме кад је та­ко ре­кла већ на стар­ту.

Од­ма­кли смо при­лич­но кад се кон­вој ауто­бу­са за­у­ста­ви ис­пред јед­ног ре­сто­ра­на у пу­сти­њи да ма­ло пре­дах­не­мо. Са дру­ге стра­не пу­та жу­те­ли су се сте­но­ви­ти бре­жуљ­ци по­ред ко­јих је би­ла за­у­ста­вље­на не­пре­глед­на ко­ло­на ра­зних во­зи­ла.

Део колоне возила на одморишту

Узех од Ве­ре 20 фун­ти и иза­ђох на­по­ље. Она оста да се­ди у ауто­бу­су.

При­шао сам јед­ној те­зги ко­ја је ста­ја­ла на­по­љу. Ис­пред ме­не су се ти­ска­ли ту­ри­сти. Сви би да не­што ку­пе. Ја хо­ћу са­мо во­ду. Не­ма­ју бо­це од јед­ног ли­тра, већ са­мо од по­ла. Ко­шта­ју три фун­те. То је при­лич­но ску­по. Кад до­ђох на ред узех две бо­це и да­дох шест фун­ти. За те па­ре у Хур­га­ди бих ку­пио три. И то не од по­ла, већ од це­лог ли­тра.

От­пих ма­ло, тек да по­ква­сим гр­ло.

Ве­ра још дре­ма на се­ди­шту. Ни­је ми ја­сно за­што не из­ла­зи. Ни­је ваљ­да до­шла у Еги­пат да би се­де­ла у ауто­бу­су. То је мо­гла и у Шап­цу.

Про­цу­њах ма­ло око ре­сто­ра­на. И ов­де се мо­гу ку­пи­ти ра­зно-ра­зни су­ве­ни­ри као и у Хур­га­ди.

Је­дан оста­ре­ли бе­ду­ин, нео­бри­јан и упа­лих обра­за, до­вео је ка­ми­лу ако би не­ко од ту­ри­ста по­же­лео да се сли­ка на њој или по­ред ње, све­јед­но. Ле­жи на пе­ску, не бе­ду­ин не­го ка­ми­ла, и ле­њо не­што пре­ба­цу­је с јед­не стра­не уста на дру­гу.

Од­не­куд ба­ну Љи­ља. Хте­ла би да се сли­ка.

– Ко­ли­ко? – упи­та бе­ду­и­на на срп­ском и по­ка­за ру­ком као да бро­ји па­ре.

Овај од­го­во­ри. Не ве­ру­јем да је на ен­гле­ском знао да ка­же мно­го ви­ше од ове број­ке ко­ли­ко тра­жи фун­ти за сли­ка­ње. Пре­ве­дох Љи­љи ње­го­ву це­ну.

Љи­ља се­де на ка­ми­лу. Шкљоц­нух ње­ним апа­ра­том. Она из­ва­ди нов­ча­ник. И док је пре­би­ра­ла по па­ра­ма тра­же­ћи нов­ча­ни­цу ко­јом ће да пла­ти сли­ка­ње бе­ду­ин упра­ви су­во­ња­ви прст у јед­ну, још ве­ћу не­го што је за­це­нио.

– До­ста ти је! Ово­ли­ко си тра­жио! – ре­че Љи­ља и гур­ну му па­ре у ру­ку.

Ауто­бу­си су још ста­ја­ли на пар­кин­гу. Уско­ро би тре­ба­ли да кре­ну. Ис­ко­ри­стих још ма­ло пре­о­ста­лог вре­ме­на за раз­гле­да­ње око­ли­не. По­но­во сам оти­шао иза ауто­бу­са кад од пу­та угле­дах ка­ко уко­со иду две си­шућ­не бе­ду­ин­ке. Јед­на је у пот­пу­но цр­ној оде­ћи. Ма­ра­ма јој по­кри­ва гла­ву и спу­шта се низ ра­ме­на и ле­ђа, а ши­ро­ка ха­љи­на ско­ро да се мо­та по пе­ску. На дру­гој је би­ла цр­ве­на ха­љи­на са круп­ним ра­зно­бој­ним цве­то­ви­ма. И на њој је исто цр­на ма­ра­ма, или ка­ко ли је већ зо­ву, ду­га ско­ро као и са­ма ха­љи­на.

Пр­ва про­ђе, мал­те­не, тик по­ред ме­не. У пр­ви мах ми се учи­ни да је то она же­на од пре две ве­че­ри у бе­ду­ин­ском се­лу. И овој је ли­це би­ло из­бра­зда­но ду­бо­ким бо­ра­ма. Дру­га је би­ла ја­ко мла­да. Ско­ро да ни­је ни сти­гла да по­ста­не пра­ва де­вој­ка.

Хте­дох да се вра­тим у ауто­бус. Сва­ког тре­нут­ка би тре­ба­ли да кре­не­мо кад од­не­куд ба­ну Љи­ља. Хте­ла би да се сли­ка са ма­лом бе­ду­ин­ком.

– Не­ма­мо вре­ме­на. Ауто­бус са­мо што ни­је кре­нуо – ре­кох жур­но.

– Хај­де, кад те мо­лим!

– До­бро, са­мо бр­зо!

Узех њен апа­рат и чим их ухва­тих у ви­зир од­мах шкљоц­нух. Љи­ља отво­ри нов­ча­ник. Из­ва­ди нов­ча­ни­цу од 50 фун­ти и да­де је де­вој­чи­ци. Она је ћут­ке сме­ста узе. То су за њи­хо­ве при­ли­ке ве­ли­ке па­ре. Ов­де је ме­сеч­на пла­та 200-300 фун­ти, рет­ко ко мо­же да за­ра­ди ви­ше.

– Жао ми је де­те­та! – ко­мен­та­ри­са­ла је Љи­ља свој не­се­би­чан гест.

Не ве­ру­јем да је ова ма­ла бе­ду­ин­ка ика­да до­би­ла ова­ко ве­ли­ку нов­ча­ни­цу. За сли­ка­ње ту­ри­сти обич­но да­ју пар фун­ти. Пе­де­сет је, ве­ру­јем, пра­ва рет­кост.

Девојчица бедуинка

Иако ауто­бус са­мо што ни­је кре­нуо ни­сам мо­гао про­пу­сти­ти при­ли­ку, а да и ја не на­пра­вим је­дан сни­мак. Те­шко да ћу ова­кву шан­су има­ти до кра­ја на­шег бо­рав­ка у Егип­ту.

По­ка­зао сам шта же­лим и де­вој­чи­ца од­мах из­ве­жба­но ста­де. Ни­је јој то, си­гур­но, би­ло пр­ви пут да се та­ко сли­ка. Зна­ла је ка­ко се то ра­ди и ка­ко да за­у­зме по­зу, као пра­ви про­фе­си­о­на­лац.

Из­ва­дих но­вац из џе­па. Из­бро­јах са­мо че­ти­ри фун­те. Где ли су оста­ле па­ре. Ни­сам имао вре­ме­на да пре­ту­рам по џе­по­ви­ма, ма­да се не се­ћам да сам ско­ро све по­тро­шио.

Је­дан де­чак од се­дам-осам го­ди­на кад угле­да но­вац при­ђе, па и он ис­пру­жи ру­ку. Ни­шта ни­је го­во­рио. Са­мо је по­ди­гао гла­ву и мо­ле­ћи­во ме гле­дао у очи не би ли и ње­му не­што дао. Ни де­вој­чи­ца ни­је про­збо­ри­ла ни јед­ну је­ди­ну реч от­ка­ко се по­ја­ви­ла.

Шта сад да ра­дим кад не­мам ви­ше но­ва­ца. У мо­мен­ту од­лу­чих и де­вој­чи­ци да­дох три фун­те, а де­ча­ку јед­ну.

На­ста­ви­ли смо во­жњу. Пеј­заж се по­че ме­ња­ти. Упра­во смо про­шли кроз не­ка­кво ра­сти­ње. Пр­во од ју­трос, не ра­чу­на­ју­ћи оне жбу­ни­ће ко­ји су дав­но оста­ли иза нас. Пре­по­зна­јем пал­ме. Ви­дим и не­ко ни­ско др­ве­ће. Ту је и пра­во жбу­ње.

До­тле су ауто­бу­си ишли у ко­ло­ни на при­стој­ном ра­сто­ја­њу је­дан од дру­гог. Не знам због че­га, наш во­зач на­јед­ном по­че да пре­ти­че ауто­бус ис­пред нас. Ве­ро­ват­но му се учи­ни­ло да ње­гов ко­ле­га на­пред пре­ви­ше ки­ла­ви, па је на­ме­рио да га пре­тек­не. При­ти­снуо је на гас и баш кад је сти­гао до по­ло­ви­не, дру­ги ауто­бус, по­за­ди, за­ле­те се да оби­ђе нас. Мо­жда се и во­за­чу у ње­му учи­ни­ло исто, да наш во­зач ис­пред ње­га гња­ви. На­ђо­смо се у сен­дви­чу из­ме­ђу два ауто­бу­са у пу­ној бр­зи­ни. Наш во­зач ма­ло при­ко­чи и про­пу­сти ауто­бус са ле­ве стра­не. Овај, за­љу­љав­ши се зад­њим кра­јем, про­ле­те по­ред нас стре­ло­ви­том бр­зи­ном. Ми ко­ји смо би­ли буд­ни, сле­ди­смо се у се­кун­ди на пу­стињ­ском сун­цу. Не би вре­ме­на ни да се упла­ши­мо. Са­мо оста­смо без да­ха. Све се де­си у тре­ну. Сре­ћа што пут би ши­рок да при­хва­ти сва три ауто­бу­са на пар.

Ко­ло­на се по­но­во ус­по­ста­ви. Ауто­бу­си су опет ишли је­дан за дру­гим. Наш во­зач ни­је од­у­стао од пређашње на­ме­ре. По­но­во до­да­де гас и мир­но оби­ђе ауто­бус ис­пред нас.

На­и­ђо­смо и на де­о­ни­цу пу­та ко­ју пра­ти же­ле­знич­ка пру­га.

Ис­пред нас се ис­пре­чи још је­дан кон­трол­ни пункт.

Сва­ко, хтео не хтео, мо­рао је на овом ме­сту успо­ри­ти во­жњу, јер су из ас­фал­та у ши­ро­ком по­ја­су штр­ча­ла за­ту­па­ста ме­тал­на ис­пуп­че­ња ква­драт­ног пре­се­ка, по­пут ма­лих за­ру­бље­них пи­ра­ми­да. Ду­жи­не стра­ни­ца су би­ле нај­ма­ње че­ти­ри-пет сан­ти­ме­та­ра, а ви­си­на око два. Та­ман то­ли­ко да се бр­зи­на оба­ве­зно мо­ра сма­њи­ти и са во­зи­лом ла­га­но пре­ћи пре­ко тих ме­тал­них кли­но­ва.

Ушли смо у не­ко на­се­ље. Ле­во и де­сно су  че­тво­ро­спрат­не згра­де. Раз­ба­ца­не су по пе­ску без ика­квог ре­да, по­пут ку­ти­ја од ши­би­ца. Све де­лу­ју јад­но, пра­шња­во и за­пу­ште­но. Мо­ра да је ту не­ко гра­ди­ли­ште, ма­да у бли­зи­ни ни­ко­га не ви­ди­мо. Си­гур­но су не­где да­ље.

На ис­кра­ју на­се­ља штр­че и два во­до­тор­ња. Мо­же би­ти да су и не­што дру­го, али на њих ми нај­ви­ше ли­че.

Са­да као да про­ла­зи­мо по­ред ко­ри­та не­ке пре­са­хле ре­ке.

Уђо­смо у по­јас буј­не ве­ге­та­ци­је. Ни­је ни на­лик оној пу­сто­ши ко­ја оста­де иза нас. Зе­ле­не се огром­не план­та­же за­се­ја­не не­ким кул­ту­ра­ма. Из­над тла уз­ди­жу се ви­со­ке пал­ме пра­ве­ћи хлад ис­под сво­јих ду­гих и ши­ро­ких ли­сто­ва. Да­ле­ко на хо­ри­зон­ту на­зи­ру се плав­ка­сти обри­си пла­нин­ских ма­си­ва. На план­та­жа­ма ра­де љу­ди у гру­па­ма, нај­че­шће по пе­то­ро-ше­сто­ро.

При­бли­жа­ва­мо се не­ком ма­ло ве­ћем гра­ду. Нај­ви­ше згра­де има­ју пет-шест спра­то­ва, а њи­ве до­се­жу до са­ме пе­ри­фе­ри­је. И на њи­ма ра­де љу­ди.

Пру­гом по­ред нас про­ђе воз. Ми­слио сам да не­ће­мо имати прилику га ви­димо.

Са­да се во­зи­мо по­ред не­ког ка­на­ла ши­ро­ког око 30 ме­та­ра. Не­ма сум­ње да је ве­штач­ког по­ре­кла чим се оба­ле про­те­жу пра­во, без ика­квог кри­ву­да­ња. Во­да из ње­го­вог ко­ри­та се ко­ри­сти за на­вод­ња­ва­ње план­та­жа.

Иза пру­ге, на­јед­ном се ука­за огром­на ре­ка. Не­ма сум­ње да је то Нил, јер ко­ја би то дру­га ре­ка мо­гла би­ти у Егип­ту.

Скре­ну­смо де­сно пре­ко ка­на­ла. Опет нас са де­сне стра­не пра­ти ка­нал­чић, али овај ни­је ши­ри од пар ме­та­ра.

Нај­зад сти­го­смо у Лук­сор. Про­ђо­смо пар ули­ца, па се ауто­бус за­у­ста­ви. На­по­љу је ве­ли­ка гу­жва. Вра­та се на­јед­ном отво­ри­ше и у ауто­бус уђе је­дан Егип­ћа­нин. Ни­је као оста­ли ње­го­ви су­на­род­ни­ци. Још је там­но­пу­ти­ји не­го што су обич­но, а и мно­го је ви­ши не­го што су Егип­ћа­ни у про­се­ку ви­со­ки. Чвр­сте је кон­сти­ту­ци­је, али ни­је зде­паст. Под­се­ћа на утре­ни­ра­ног спор­ти­сту. Те­шко му је про­це­ни­ти го­ди­не. Си­гур­но је пре­ва­лио три­де­се­ту, али се још ни­је при­ку­чио че­тр­де­се­тој. Пред­ста­ви се као Аб­дул. Ре­че да ће он во­ди­ти на­шу гру­пу на овом из­ле­ту и украт­ко нам об­ја­сни ка­кав је да­на­шњи про­грам.

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ДРУГИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ТРЕЋИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ЧЕТВРТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ПЕТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (ШЕСТИ ДЕО)

Бранко Станић – У ДО­ЛИ­НИ КРА­ЉЕ­ВА (СЕДМИ ДЕО)