Инцидент покрај европског пута

Помињање фетиша не решава проблем: „Европска унија“ више није магична реч која ће учинити да сва срања нестану. Или: Зашто одбијаш да будеш евро-фетишиста?

Отварате интернет страницу и на њој читате како ваша земља „није изоловано острво“, већ је „саставни део Европе“. (Добро, слажем се.)

Мало ниже приметите како ваш народ мора постати „члан Европске породице“, јер „без те заједнице нема живота“. (Океј, сад већ претерујете.)

Она је нужна јер гарантује „социјалну правду према труду, право на културни развој, право на живот“. (Признајем, звучи примамљиво.)

Уласком у ову породицу „отпочеће нов, бољи живот“ за све нас. Само тада „нестаће страха од нових ратова, а народ ће се посветити подизању свог и општег благостања, уз подршку уједињене Европе“. (Ојха!)

Читате и питате се колико још пута морате да чујете излизане фразе које власт користи не би ли вам продала идеју о Европској унији. (Како се само не сморе!) Насмијах се како (наши) политичари увек мувају на исту фору.

Онда за тренутак застанете, приметите да је нешто другачије: да ли је у питању тај прастари фонт, или пак лоша штампа, а можда баш те ретро илустрације … (Ма, нешто је другачије …) И онда схватите! Држите памфлет из 1941. године, памфлет из доба Краљевине Југославије, памфлет на коме пише: „Шта ће бити кад победи национал-социјализам!“ (Све ти јеб … Па, ово је исто као …) Тада се пренете, устанете од монитора и размислите…

За тренутак помислите да сте детектив из дежурних криваца који је укапирао ко је Кајзер Созе. (Али шта сад? Куда са овом информацијом?) Баците поглед на монитор и кажете себи како нацистичка Немачка и Европска унија немају додирних тачака.
Проблем није у томе, настављате, проблем је у нама – у реторици која остаје иста, пропаганди која се није променила пуних 70 година. Насмијете се како (наши) политичари увек мувају на исту фору. (Ваљда зато јер нас увек нађу на истом ћошку, уцвиљене и понижене.) Волимо да чујемо да нас срећа чека на неком другом месту. Диван је осећај окренути леђа проблемима које смо сами створили, напустити их без окретања и, једноставно, почети из почетка. (И слепо ходити ка месту које опчињава.)

Тада се сетите да сте престали да будете фасцинирано теле, дављеник који чека да га неко други спаси. Уз незнатни интелектуални напор, промрмљате самом себи да преовлађујући однос људи око вас према Европској унији није ништа друго до фетишизација, приписивање натприродних својстава једној обичној бирократској структури.

Одбацујете Брисел као означитељ тоталитета, место где ће се решити сви ваши – и само ваши – проблеми. Уласком у „европску породицу“ неће нестати девијације настале одрастањем у југословенској, те у српско-црногорској, па потом уи црногорској породици. (Ко кога овде зајебава?) Једноставно, више се не примате на причу да смо „шампион демократије“ само зато што то каже неко у скупом оделу

Помињање фетиша не решава проблем: „Европска унија“ више није магична реч која ће учинити да сва срања нестану. Пада вам на памет како је „евро-фетишизам“ сличан „фетишизму робе“, па се сетите тезе Гија Дебора: „Фетишизам робе, доминација ‘видљивих и невидљивих ствари’ над друштвом, достиже врхунац у спектаклу у којем сав стварни свет бива замењен избором призора пројектованих изнад њега, али којима ипак успева да се наметну као једина стварност „. (Да, да, слично.)

Размишљате: уместо да ми будемо господари своје судбине, да сами одлучимо шта су проблеми који нас море и које треба решити, ми дозвољавамо да отуђени предмет господари нашим проблемима и његовим потенцијалним решењима – живот нашег друштва постаје ствар папирологије у бриселској администрацији. (И тако Европска унија – као резултат мукотрпног рада многих народа – добија својства за која се мисли да су јој инхерентна, независна од нас самих.)

Ипак, за вас више није довољно да неки бриселски бирократа каже да добро живите, већ желите да и сами то видите, да и сами осетите како је то живети добро и бити задовољан квалитетом живота. (Јебеш статистику и јебеш извештаје о напретку!)

Сада већ желите да чујете дебате о европским интеграцијама, да извага „про“ и „контра“ аргументе, не би ли видели шта добијате а шта губите уласком у Европску унију. Не желите владу која одговара Бриселу, већ владу која одговара вама. Хоћете да знате шта ви добијате свим тим реформама које се траже од ваше државе. Али које су то „добре идеје“? – Питате се. То су „идеје које делују“, одговара Брисел

Захтијевате годишње, месечне, недељне извештаје о „евро-интеграционим процесима“ које се тичу лично вас. Једноставно, више се не примате на причу да смо „шампион демократије“ само зато што то каже неко у скупом оделу. Желите да се осетите као шампион демократије. (Као да смо на терену!)

И не прихватате причу о томе како је Европској унији демократија на првом месту. Не прихватате, јер нисте глупи. На памет вам пада пример Грчке. Сећате се како је премијер Јоргос Папандреу предложио референдум о приложеним мерама штедње, што је изазвало бурна негодовања Европске Уније, јер поверење финансијских институција искључује саветовање са грчким народом.

Папандреу бива смењен и на његово место долази економски експерт, човек који никада до тада није био биран на јавну функцију. Онда се сетите далеко интересантнијег примера који се десио у Италији када је Марио Монти дошао недемократским путем у премијерску фотељу. (Марио Монти? Да ли је то исти онај Марио Монти, један од главешина Голдмана Сакса, тог банкарско-инвестиционог конгломерата који је пуних десет година пре пада Грчке пружао помоћ грчким властима у прикривању својих дугова, а при томе, користећи такозване деривате, баснословно зарађивао на тим махинацијама?)

Сетите се и тадашње изјаве италијанског председника: „Италија не може себи приуштити изборе за време економске кризе.“ Европа вам је још тада показала да су јој интереси глобалних банака – односно враћање дуга – важнији од воље народа. (Толико о томе да ЕУ на прво место ставља демократију!)

То вас наведе на мисао како су бројни мислиоци лијеве оријентације у праву: деполитизација је доиста суштинска одлика савремене политике. Славој Жижек вам је рекао како „основни циљ антидемократске политике увек и по дефиницији јесте деполитизација – то јест безусловни захтев да се ‘ствари врате у нормалу’, при чему сваки појединац мора да ради свој посао“. Не знате шта да очекујете од Саше Барона Коена овог пута, јер сте гледали трејлере и чини вам се да се спрда на рачун лаких мета – палих диктатора

Тако се напетост између различитих идеолошких визија замењује сарадњом технократа који стреме заједничком циљу и раде на његовом остваривању. Контате да овај деполитизован, експертско-менаџерски консензус почива на једноставној максими: „Није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да хвата мишеве.“ А то заправо значи да треба прихватати добре идеје без предрасуда и примењивати их какво год било њихово идеолошко порекло.

Али које су то „добре идеје“? – Питате се. То су „идеје које делују“, одговара Брисел. Читајући Жака Рансијера схватате да живите у времену у коме политика све више уступа место „администрацији друштвених питања“. Али, ваши омиљени љевичари рекли су да прави политички чин није тек нешто што добро функционише у оквирима постојећих односа, већ „нешто што мења сам оквир који одређује како ствари функционишу“.

Схватате да дефинисање добрих идеја као „идеја које делују“ значи унапред прихватити глобалну капиталистичку констелацију која одређује шта делује: ако се, рецимо, троши превише новца на образовање или здравствено осигурање, то „не делује“, јер увелико нарушава услове капиталистичке профитабилности.

Зато се у вама развија сумња, а потом поносно одлучујете да ћете преиспитивати сваку директиву из Брисела, јер размишљате као политичко биће и не дозвољавате да се политика преобликује у „администрацију друштвено-економских проблема“. (Неће мени нико ускраћивати политички субјективитет!)

Звони вам телефон. Друштво вас зове да идете заједно у биоскоп. Да гледате Диктатора. Не знате шта да очекујете од Саше Барона Коена овог пута, јер сте гледали трејлере и чини вам се да се спрда на рачун лаких мета – палих диктатора. Излазите из мрачне сале задовољни чињеницом да нисте усамљени у вашим размишљањима. (И Саша Барон Коен је уз мене!)

Ипак, екипа је екипа. И док плачете од смеха гледајући филм, примећујете један детаљ: расправу о нуклеарним пројектилима коју воде адмирал генерал Аладин и шеф нуклеарног програма Републике вадија – да ли пројектили треба да буду зашиљени или заобљеног врха. Диктатор инсистира да буду зашиљени, иако га научник уверава да то ништа не значи – зашиљен или заобљен, пројектил има исту разорну моћ. Аладин наређује да га погубе због непоштовања његовог укуса.

На крају филма, након демократских реформи, адмирал генерал Аладин постаје председник премијер Аладин и опет се сусреће са шефом нуклеарног програма који му овога пута доноси жељене пројектиле – зашиљене. Реформисани диктатор се на то насмеје и одговори му да није битно да ли су пројектили зашиљени или заобљени – разорна моћ остаје иста.

Излазите из мрачне сале задовољни чињеницом да нисте усамљени у вашим размишљањима. (И Саша Барон Коен је уз мене!) Његов Аладин је схватио кључну ствар – да су промене неопходне: односно да је неопходно спровести промене како се заправо ништа не би променило. (Козметика чуда чини – посебно у политици.)

Набрајате их у себи: вадија је од диктатуре постала демократија, њени страновници су добили могућност избора, Запад им је постао партнер … (Све ти јеб … Па, ово је исто као …) На памет вам пада памфлет који сте прочитали и сличности између пропагандних порука некад и сад. Схватате да вас прича о вадија ужасно подсећа на причу о једној другој земљи … (Све док моја земља гарантује несметано циркулисање робе и капитала, да ли је Запад уопште заинтересован за њено трансформисање у истинску демократију?)

Коначно сте осетили умор. Одавно нисте толико размишљали. И тренутак пре него склопите очи, ви се искези. Престали сте да будете политички идиот, а пред вама је нови дан.

Бојан Баћа