Горан Ђорђевић: Где су границе легитимитета једне власти

Питање преиспитивања легитимитета власти старо је колико су стари покушаји објашњења егзистенције и одрживости постојања организованог друштва. И касније, са настанком модерних држава, питање места, улоге па и оправдања политичке власти постаје опште место у промишљању о држави.

Последњи догађаји у Србији, дају нам за право да кроз предузимање конкретних потеза српских власти сагледамо деловање власти кроз призму легитимитета, уз помоћ свих оних критеријума који карактеришу однос власти, државе и појединца, а који свако питање легитимитета своде на питање политичке облигације.

Посебан, погодан и поуздан основ за питање из наслова представљају видљиви, вољни и транспарентни потези српских власти који се једноставно могу свести на саучесништво у изградњи непријатељске државе на делу сопствене територије, који имају за циљ да уруше државу најпре у делу, а потом и у целини.
Конкретно, то су акти прихватања инсталирања државних граница на административним прелазима, успостава царинских пунктова, одрицање од државних инсититуција на територији Косова и Метохије, релативизација појма територијалног интегритета, те несебичне понуде омогућавања приступа тзв. Косовске државе у УН, све у склопу „коначног решења“.

На овом месту правимо кратак ескурс на етимолошко значење појма држава. Сам појам држава потиче од глагола држати – одржавати, што упућује на однос према држави као континуираност и константност бриге о држави, односно да власт на државу мора гледати „очима неуспављивим“. Већ у овом домену однос према држави добија апсолутни карактер. Семантички се држава повезује са старословенским језгром кроз „дерзованије“ и „дерзост“ који се означавају као способност, смелост, чак и дрскост (у неким редакцијама). Наведено је у прилог односу власти и државе у контексту.

Нећемо погрешити уколико изворе проблема нађемо најпре у начину избора власти који је код нас одавно од суштинске демократије претворен у формалну демократију, са значајним доказима из последњег изборног процеса да је и формална демократија у Србији, сведена на ниво преваре. Из формалне демократије, може да проистекне само власт као нуспродукт формалне демократије. Зато и не чуде напори такве власти који једино држави одузимају право на самоегзистенцију и вечито трајање, халапљиво узурпирајући то право само за себе, пренебрегавајући чињеницу да је држава вечан ентитет, док власт то свакако није.

Основно питање је да ли се се власт може одвојити од државе као такве, и претворити се у опонента државе и какве реперкусије то има по власт са аспекта легимититета. Претходно питање представља поништење уставности, као увод у примену приговора легитимитета, полазећи од поставке да легитимитет представља суштинску еманацију уставности.

Власт проистиче из једног поретка, док се легитимитет јавља као категорија која представља израз односа казуалности који твори сагласје између власти, државе и поретка. У том смислу власт може да представља засебан ентитет, али не ентитет који нема било каквих ограничења у односу на друге ентитете као што су то поредак или држава. Сваки насртај власти на државу, доводи у питање легимитет власти.

Данас, опште место у теорији државе и права, представљају приговори легитимистичког преиспитивања једне власти у ситуацијама када власт врши злочине над својим народом, а који иду толико далеко да се делегитимизација једне власти заснива чак и на чињеницама неспособности или невољности процесуирања злочина унутар система. Уколико су ово довољно квалитетни приговори са аспекта легимитета, јасно је да приговор легитимитета добија на тежини у условима када се власт у тој мери окрене против интереса државе, у којој власт представља главног опонента даљој егзистенцији државе као такве.

Овоме додајемо и чињеницу да сам концепт моћи суштински проистиче из легитимитета, а не из факта вршења власти, јер легитимитет надкриљује поредак, из кога свака власт црпе моћ. Основни проблем српских власти је у томе што власт, што кроз рушење саме државе и насртај на устав и поредак губе и легитимитет. Овакво поступање може да буде резултат доживљене (или додељене) месијанске улоге решавања историјских питања, или резултат чињенице што је власт у својој самодовољности почела државу да схвата као један статички елемент који је у функцији саме власти. Губитку легимитета, погодује чињеница да власт у овим потезима наступа са директним умишљајем.

Кроз понашање српских власти, можемо говорити и о нарушавању суверенитета од стране власти, јер и суверенитет представља концепт моћи управо кроз моћ вршења власти у оквиру поретка, а не мимо или насупрот поретку.
На овај начин не угрожава се само унутрашњи суверенитет, већ и спољни у смислу реализације правног и политичког капацитета државе (великодушна понуда чланству тзв. Републике Косово у УН представља пластичан пример). Власт у Србији данас, концепт моћи не користи за вршење суверенитета, већ за потребе унутрашњег оправдања власти и нарушавање суверенитета. Историјско искуство учи да у условима окретања власти од државе, уз вазда присутан приговор легимититета, долази до дезинтеграције установа, у виду „дугорочне дисфункционалности друштвеног система“. Последице су познате. Одсуство система, губитак државе, губитак слободе. Губитком суверенитета (како спољног тако и унутрашњег) држава губи државност и постаје „простор“. Када су Кемала Ататурка питали каква је разлика између Турске коју ствара и Османлијског султаната он је рекао да је циљ Турске да буде држава, тј. онај који је за столом, а да је Османско царство престало да се одражава као држава, и да је постало простор тј. оно што је на столу. Управо потези српских власти кроз понуду Косову да постане члан УН, представљају умишљајни напор да тзв. Косово постане субјекат, а Србија и даље остане „на столу“.

У условима када се власт као концет моћи окрене против државе (схваћене кроз призму устав, суверенитет, поредак) више се не може говорити о легимититету власти, можда ни о легитимитету политичког система. Хејлшам је то још пре 40 година назвао „изборном диктатуром“.

Имајући у виду велики раскорак између државе као такве, и власти у Србији, можемо ли данас сагледати однос дужности политичких власти према обавези очувања државе, те време и место приговора легимититета усмереног ка властима. Да ли је данас политичка власт толико далеко од уставности да је власт у односу на легитимитет доведена у стадијум нескривеног антагонизма. Уколико јесу, где је онда излаз? Како решити овај отворени сукоб, који се у актима власти већ јавља као отворено негирање државе и поретка, претећи да уништи и државу и поредак.

Данас Србија нема друге него да се врати приговору легитимитета, који се јавља као последње средство одбране државе и читавог поретка. Границе легитимитета једне власти су тамо где су границе државе као границе поретка.
У којој мери је власт спремна да штити границе државе, у истој мери се цени легимититет једне власти. Кроз договоре који имају за последицу или договорени циљ, креирање новог државног енитета, ван и против постојећег, власт у Србији не само да није равнодушна према уставности, њој се може приписати и карактер злонамерности. Власт се кроз однос према Косову са аспекта истакнутог приговора легитимитета дегенериште компромитујући и политички систем у целини. Подсећамо да Хана Арент закључује да ни политичка теорија државног разлога, ни правни концепт државних дела не подразумевају тотално изопачење легалности. У таквим условима апсолутни карактер приговора легитимитета брише границу између политичке и личне одговорности.

Ко данас може да се супротстави нелегитимности српских власти. То су свакако делови система који у систему поделе власти имају врхунску обавезу да штите поредак и само постојање државе које проистиче из воље народа и из норми. Репрезенти тих делова система су Уставни суд, судски систем у целини, тужилаштво, парламент, председник, који применом принципа ultra vires у суштинском смислу, поступају по приговорима легитимитета. Чак и ако нема садејства између ових органа, наведени делови система имају довољно законског (нормативног) капацитета да делују самостално. Уколико и они затаје, приговор легитимитета се упућује и њима.

У данашњој Србији, приговор легитимитета власти не само да је основан, већ је и неминован, и делотворан, уз опаску да се приговор легитимитета у данашњој Србији јавља као историјска потврда тезе о Косову као „грдном судилишту“.