„Ово је књига коју би свака српска породица требала да има, ово је једно мини житије, како сам напоменуо, једног великог хероја који је страдао на вечном српском принципу и вечном идеалу: за Крст часни и слободу златну, јер он је страдао за живот који је већи од обичног живота… “  (историчар Милован Балабан).

23.01.2013. за ФБР приредила Биљана Диковић

Књига „Артиљеријски мајор Вучко С. Игњатовић“  аутора Мише Матића представљена је 22. јанаура 2013. у свечаној сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару. О књизи су говорили: Антоније Ђурић, српски писац, аутор преко 20 књижевних дела („Солунци говоре“, „Равногорци говоре“, „Црвена куга“… ); др Милан Младеновић философ, књижевник и песник; Милован Балабан историчар, извршни уредник веб портала Видовдан; аутор књиге Миша Матић, уредник трибине била је Јања Тодоровић. Одломке из књиге говорила је Милица Ђурђевић.

Нисмо ми дужни само Отаџбини и првославној колевци која нас је све одњихала у вери наших праотаца, дужни смо и оним синовима Србије који су нас задужили витешком борбом у одбрани слободе, својом врхунском етиком, својом патњом и совјом трагичном смрћу. Некада се Отаџбина одуживала, данас се одужују синови Отаџбине. „Исписа Миша Матић и издаде на свијет“, речи су српског писца Антонија Ђурића, чији је осврт на књигу прочитала, по његовој жељи Милица Ђурђевић.

Философ др Милан Младеновић говорио је о Вучку Игњатовићу кроз призму сагледавања стања „жртве на Крсту – јер се само кроз жртву на крсту васкрсава у борби против свеопштег зла којим и данас управљају други“. Само свест о Косовском завету, преношен кроз време, може спасти србство, србски народ у будућем времену. Треба да будемо поносни на то што припадамо том и таквом народу – србском, Милоша Обилића и Цара Лазара… Миша Матић нам је предочио једну веома важну личност наше историје, која захваљујући овој књизи неће бити заборављена.

Реч сећања на Вучка Игњатовића дао је, пре неколико месеци на сајту Видовдан.орг, и аутор књиге Миша Матић:

„Од када је донет „закон о изједначавању права бораца НОР-а“ 21. децембра 2004. када су и у буквалном смислу изједначене жртве са својим џелатима, до дана данашњег те жртве нису оствариле ни једно једино право по том закону. Велика већина изједначених припадника ЈВуО и Равногорског покрета, који нису имали среће да их живота лише окупационе власти, већ су њихове убице били они који су се овде борили само за власт и револуцију, нису имали право чак ни на гроб. Овај закон, иако донет пре 7 година, не даје право припадницима ЈВуО и Равногорског покрета право на парастос, а држава ни на који начин не обелажава дане њихове кончине и мучеништва. Јасно је да се гробови скривани шест и седам деценија не могу лако пронаћи, али имена и датуми, који су опстали у народном сећању, не би смела да се и одатле потискују. Велики број припадника Чича Дражине војске је скривен под земљом, али је и даље светионик Српства, као његова небеска војска. Њихово бесмртно дело учинило их је Светим ратницима. Међу тим ратницима много је оних који су своје мучеништво доживели у сукобу са окупационим снагама и њиховим слугерањама који се представљали за Србе. Они су, за разлику од својих сабораца, жртава нових комунистичких победника, често сахрањивани на гробљима уз опело и почасти. Те гробове, сем породица и ретких појединаца нити ко од јавних делатника ове државе обилази, нити се о њима брину државне иснституције, па чак и гробља од породица наплаћују некнаду за коришћење гробног места онима који су ту доспели, борећи се и гинући за ту исту државу.

Један од таквих гробова се налази на Ваљевском новом гробљу, где 70 година почива један од највећих јунака Равногорског покрета, мајор Вучко Игњатовић.

Поводом 70 година од смрти мајора Вучка Игњатовића није најављен ни једна државна церемонија, а од силних републичких асоција, разних покрета, удружења и организација, 26. јуна се на Новом гробљу у Ваљеву неће појавити нико. Једино молитвено сећање на мајора Игњатовића најавијо је његов сада већ остарели син Вучко у београдском храму Светог Архангела Гаврила. Године и здравствено стање мајоровог сина, спречавају да се парастос одржи на гробу мајора Вучка Игњатовића. За остале предходно споменуте организације није познат разлог не доласка на Ваљевско гробље на дан јуначке погибије једног од највернијих официра ђенерала Драже.

Ко је тај официр, који је пре 70 година убијен по наређењу шефа Гестапоа за Србију, генерала Мајснера? Ко је човек који гине у својој 33. години живота, остављајући за собом још некрштеног сина од 16 дана, не стигавши да присуствује његовом крштењу и кћер од 3 године? Ко је био командант иза кога стоји оваква карактеристика: Вучко Игњатовић, син ваљевске нахије, достојан потомак Ненадовића. Високог стаса, правилне телесне грађе, ватреног ока, у шумадијском руху, са опанцима на хитрим ногама. Велики беседник, који искреном живом речју заноси слушатеље. Првоборац у најстрашнијем и најљућем окршају, који не зна за ров и заклон. Бије и стреља из стојећег става. Пред својим борцима предњачи у отвореној ватри. Строг, а правичан. Најузвишеније личне храбрости!“

…Храбри командант Пожешког четничког одреда, дични син српског рода, артиљеријски мајор Вучко Игњатовић, у време када су све што и име србско носи гледали на све начине да униште, био је један од оних малобројних који су подигли главу, глас и својим примером – био је увек први – показао како се води бој за Отаџбину, сваком Србину…