Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић у разговору за „Вести“ каже да се мало урадило у заштити података о личности иако је донет закон који уређује ту материју.
18. 12. 2012. Б. Рајић – Вести
Упозоравате годинама да Србија није далеко одмакла када је заштита података о личности у питању. Шта то значи?
– Усвојен је Закон о заштити података о личности и ту се стало, а морало се урадити много више од тога јер, на жалост, Србија није далеко одмакла у заштити података о личности, потребни су бољи прописи, али и едукација службеника, како би се смањила могућност злоупотребе.
Шта треба урадити?
– Мора да се донесе потпуно нов закон јер садашњи није у складу са законодавством Европске уније, а ни са нашим Уставом.
Зашто је постојећи закон лош?
– Грађане може да прислушкује и снима ко и где хоће. На пример, у Београду постоји велики број видео камера које служе за надзор саобраћаја, трговина и слично, а да при том није потпуно јасно шта се касније дешава с тим снимцима и у које сврхе се користе. Не постоје ни законска правила где се те камере могу инсталирати.
А прислушкивање телефона?
– Ни то није урађено како ваља, безбедносне провере се врше без сагласности.
Да ли сте тражили од Владе да се направи предлог новог закона?
– Више пута, али се није догодило ништа. Колико видим цела ствар је остављена за последњи квартал наредне године, и то уопште не ваља.
Чега грађани треба да се плаше?
– Грађани морају да имају свест и воде рачуна коме и због чега дају своје податке, попут јединственог матичног броја, или фотокопије личне карте како би предупредили могућност крађе идентитета или неке друге злоупотребе.
Ко све снима грађане камером?
– Камере су свуда – од оних на пешачким прелазима, па до самопослуга. Имате стотине камера које снимају, а нико не зна где се касније чувају ти подаци и у које се сврхе тачно користе.
Категорије:АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА, Анализа, Биљана Диковић, Други пишу, ИЗДВАЈАМО, Конференције и трибине, Мишљење, СРБИЈА















Video nadzor unutar objekata treba da ima jedan propisan nacin rada sa preciznim odrednicama kako se upotrebljava i cemu sluzi kao i kakva je sudbina snimaka, njihovo trajanje u unisavanje. Ko sve ima pristup tim simcima, kako se cuvaju ili pod kojim uslovima daju na uvid sluzbama bezbednosti drzave sto bi trebalo da se radi uz obavezan sudski nalog u prisustvu drugih lica i osujecenje mogucnosti presnimavanja. Sasvim drugi problem su kamere ciji su objektivi usmereni na JAVNE PROSTORE van objekata. Tu bi trebalo pod lupu zakona postaviti mnogo strozije uslove za njihovo postavljanje i koriscenje. Danas moze kameru da postavi ko hoce i gde hoce. Takodje je vec dugo vremena prisutan jedan segment inrastrukture stanovanja a to su INTTERFONI. To su u pocetku bili dosta naivni sistemi komunikacija unutar zgrade. Razvojem interneta ostvarila se mogucnost integrisanja i kontrole interfona daljinskim putem i cak CENTRALNOM kontrolom grupe ili velikog broja interfonskih jedinica na JEDNOM MESTU. Tehnicki ti uredjaji koji su ugradjivani u zgrade su omogucavali jednostavnu audio komunikaciju, ali su tehnicari koji su ugradjivali te uredjaji mogli sa lakocom da omoguce i prisluskivanje u stanovima u poslovnim prostorima bez uvida i znanja prisluskivanih. Mogucnost integrisanja preko INGTERNETA se stvari veoma usloznjavaju i postaju potpuno nenadgledan i nekontrolisan nacin NEOVLASCENOG PRISLUSKIVANJA gradjana.
Свиђа ми сеСвиђа ми се