Да ли нам је свест толико измењена да јавни позив на ликвидацију неистомишљеника прође неопажено? Не, не мислим ту на вајне афере пресретања колона и ритмичних понављања Мишковићевих претњи министру војном и главном антикорупционашу у Србији.¹ Не, та замајавања јавности која треба да нам одвуку пажњу од издаје земље и народа на КиМ, у Прешеву и другде, делују као déjà vu из периода несрећног Бориса. Ако је Мишковић стварно то урадио онда не видим како може да не остане иза решетака. Међутим, једна заиста јавна претња и позив на линч упућени су ових дана јавно са новинских страница а да нико није реаговао. Да се радило о још једној претњи прешевских и бујановачких Шиптара председнику владе, ћутња би била разумљива. Они имају монопол на некажњено противзаконито и противуставно деловање, без санкција наравно.

18.12.2012. Фонд стратешке културе, пише: Слободан Јанковић

У недељу 9. децембра, међутим, једна од неславних перјаница остатака некадашњег угледног дневног листа Политика, Београђанин чији су преци били Срби, позвао је на ликвидацију њему непожељних и за њега екстремних људи и организација. И? И ништа.

У она не сувише давна и веселија времена, када се незадрживо срљало у прогрес, и када материјална оскудица није изазивала апатију народа и народности не само у ондашњој СФРЈ него и на западу и на истоку, многи су градови и вароши имали локалне маскоте. Радило се најчешће о људима попут београдског Жике Обретковића. Један од таквих, био је у Чачку 1950-их и 1960-их Бошко звани Фигера. Бошко је био, што би тада а и сада у Чачку рекли, веселник. Јесте да тај термин нема места у орвелијанском наводно недискриминаторском новоговору, па га баш зато и рабимо. Бошко беше рад да се дружи са омладином, која је, како то бива, с њим неретко збијала неслане па и делимично сурове шале. Тако је једном пошто пото хтео да игра фудбал и како нису могли да га се отресу, момци почну да га бодре: „Бошко, шутирај пенал, ако даш гол у тиму си. Напред, удри лопту! Бошко Фигера! Бошко Фигера!” Иза лопте беху подметнули циглу. Бошко се охрабрен покличима залети, у последњем тренутку један од момака склони лопту у страну, а Бошко одалами свом снагом циглу. Свакако, за дуго времена више није тражио да игра фудбал.

Као што су некад омладинци храбрили Фигеру на свакојаке лудорије тако и данас разноразни обесни, времешнији и млађи старци хвале владу за њену издају земље. Хвале је за политику бескомпромисног трка ка ЕУ, која се помера баш као и хоризонт. Перјанице друге Србије пуне су похвала за Вучић-Дачић-Динкић владу. Сетимо се како је ономад још Весна Пешић говорила да ће гласати за Тому.²

Уз похвале, неумитно долазе и критике за недовољан рад на унутрашњем плану. Тако је и у нашем дневном листу, новинар свих режима, како га старије колеге понекад зову, искористио исти метод. Прво иде ред похвала за издају, за коначно скидање букагија. Другосрбијанци користе прво лице множине (ми) када треба да кажу како смо ми криви за рат, ми смо чинили злочине, како смо ми примитивни итд. Или када је у питању Косово и Метохија. Да се решимо тог проблема, терета, да скинемо те букагије. Приватно, презиру тај исти народ али и јавно најчешће одбијају да се изјасне као Срби. Често им је мрско и име земље, преферирају да се сагледавају као грађани Региона. Ипак, сем терета савести теже ствари од ташне или кофера не носе. Букагије још мање, евентуално накит, скупоцене сатове и сличне окове.

Пример методе похвала и куђења јесте и у остацима Политике, 9. децембра објављен уводник „Цар је го.”³ У овом чланку, неславни аутор, који је утицао на уређивачку политику ових новина у првој половини 1990-их и у периоду од 2008. године, позива се на памфлет претњу судијама Уставног суда. Овај документ, највероватније сачињен од стране домаћих службеника да би предупредио легитимне и легалне захтеве да се судије изјасне о уставности постављања границе насред државне територије, искористио је и аутор наведеног текста. Позивајући се на то, он каже да је у потпису памфлета некакав Отeчаствени покрет Образ, дакле једна организација, а онда прети:

„Испоставља се да екстремистичке формације у Србији није довољно забранити. Треба их сломити, уништити. Зарад слободе свих нас. Држава, демократска, не треба да се плаши репресије. Србија не сме да буде жртва јакобинских дилема Француске револуције.”

Даље у тексту где набраја разноразне проблемe за државу, од цркве до косовских Срба који ће се можда вратити да протестују на прелазима, он закључује:

„Српска власт не би смела да се заварава да ће решити проблем тако што истовремено испуњава косовске жеље Запада а дадиља национализам и територијални патриотизам. То је осигурава мандат Владе, али не доноси дефинитивни разлаз с прошлошћу.”

На ингениозну синтагму „територијални патриотизам”, једну од подваријанти Чединих слогана „људи а не територија”, као да су им куће у ваздуху, нећу се претерано освртати.

Овде је нешто друго битније и монструозније.

Дакле, није довољно што је једна организација забрањена, треба све (организације) које другосрбијанци прогласе за екстремне забранити, сломити и уништити, без јакобинских дилема.

Да подсетимо, Јакобинци су формирали Комитет јавног здравља и убијали прво монархисте, затим умерене револуционаре (жирондисте) а на крају су кренули и између себе да се обрачунавају. Рат који су повели против „непријатеља слободе” донео је само у француској покрајини Вандеји око 120 хиљада жртава. По повратку из тог краја, јакобински генерал Вестерман (François Joseph Westermann), који је следио девизу „Слобода, Једнакост, Братство или смрт” ових, за новинара Политике неодлучних револуционара, беше послао извештај злокобном комитету „Нема више Вандеје, грађани републиканци! Мртва је под (сечивом) наше слободарске сабље, са њеним женама и децом. Управо сам сахранио цели један народ у мочварама и шумама Савенаја. Следећи наређења која сте ми дали, сатро сам децу под копитама коња и масакрирао жене како, барем оне, више неће рађати бандите. Немам ни једног затвореника како бих се кајао. Све сам их побио.”

Мало је за ово и сувише неодлучно за једног другосрбијанца. По њему и њему сличнима, вероватно би коначно решење (како они и њихови западоидни наредбодавци воле ту нацистичку фразу) било ослобађање баласта и букагија Србије и било којег сећања на српски народ. Тада би он и други грађани регионалци могли без иједног преосталог Србина, да живе без сведочења о њиховом (сада само сањаном) злочину.

¹ Вучић је 29. октобра изјавио да Мишковић жели да га избаци из владе. То је некако било дан пре посете Хилари Клинтон и Кетрин Ештон, то јест дан пре нове туре понижења Србије. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.289.html:403582-Vucic-Ima-zelju-da-me-izbaci-Miskovic-Podrzavam-Vladu

² http://eizbori.com/vesna-pesic-glasacu-za-tomislava-nikolica/.

³ „Цар је го”, Политика, 9. децембар 2012.