У поруци читаоцима „Новости“ поводом доделе српског одликовања, Патрик Бесон каже да је борба против неправде чије су Срби жртве, најлепша и најдужа битка у његовом животу.

08.12.2012. Вечерње новости, пише: Горан Чворовић

Француски писац о љубави према Србима, њиховим бројним врлинама и малобројним манама, Косову, пројекцији света… Срби су: интелигентни, поштују ред ствари, осећајни, префињени, обазриви, економични и дарежљиви у исти мах, лепи, с много духа…

ПАРИЗ
ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА

ПАТРИКУ Бесону, супротстављање тешкој неправди учињеној Србима, равно је најузвишенијој животној борби. Орден српске заставе трећег степена који му је, за нарочите заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа између Србије и Француске доделио председник Николић, представља за њега круну досадашње борбе за истину.

У ексклузивном интервјуу за „Новости“, одмах пошто је сазнао да је одликован, Бесон нам даје пресек свог виђења о нама, нашим врлинама и манама, у махнитом вртлогу новог светског економског и сваког другог поретка.

* Одликовање вас је изненадило?

– Прилично. Нико ми ништа није наговестио. У Француској сам носилац Високог одликовања у области уметности и литературе. Али, држава Србија ме никада до сада није одликовала, ако не рачунамо Орден Удружења старих ратника Србије, до којег ми је веома стало. Зато ми је ово признање, које ми је доделио председник Николић, веома драго.

ЈЕДНО ПОГЛАВЉЕ ЗАВРШЕНО

ПЛОДНИ француски писац недавно је објавио ново, допуњено издање књиге под насловом „Против клеветника Србије“, са његовим текстовима о Србима и конфликту у бившој Југославији.
– Људи су свакога дана, током петнаест година, слушали о рату, Југославији, Србима, Босанцима, Хрватима и Албанцима, и тога им је већ доста. Најпре је на делу била сатанизација Срба, после су о свему мало размислили. Сада имају жељу да читају о другим стварима. Једно поглавље је завршено. Ову књигу објавио сам за историју – каже Бесон.

* Срби доста ретко награђују своје пријатеље?

– А треба ли, уопште, награђивати пријатеље? Нисам сигуран. Не волимо некога да би добили награду. Ја не награђујем своје пријатеље. Пријатељи смо и то је довољно. Не радимо нешто да бисмо добили признање, већ наступамо по савести. После схватимо да смо били у праву или да смо погрешили. Што се мене тиче – нисам се преварио.

* У чему се нисте преварили?

– У борби против несхватљиве неправде која је учињена Србима. Нико није желео да испита праве разлоге, проучи историју, следи догађаје, види у какву трагедију је тај народ био увучен. Све национализме – хрватски, албански, босански, словеначки – Европљани су сматрали потпуно нормалним и бранили их. А за Србе, једине који то нису били, говорили су да су националисти, иако су хтели да сачувају Југославију. Тако долазимо до парадокса да су националисти проглашени за ненационалисте, а ненационалисти националистима. Као и свим људима који су бар имало познавали историју, било ми је важно да коригујем оне који су грешили. Али, били су претенциозни, нису прихватали да их исправљамо. Европа и свет су све то чинили намерно.

* Зашто баш намерно?

– Постојала је жеља да се уништи последња социјалистичка земља у Европи, да се покида на делове, ослаби. Земља је била веома јака, богата, и поред тога социјалистичка. Берлински зид је пао на Југословене. Американци су желели да ступе на Балкан из својих добро познатих разлога. У том циљу су коришћена различита средства, тајна и отворена. Не знам које су им све биле побуде. Не може се рационално располагати сваким податком. Луј Четрнаести је говорио за Расина: „Ако зна да пише стихове, мисли ли да све зна?“ Нисам велики песник, али размишљам, спознајем и то је довољно да видим истину.

* Истина је, по вама, да су се окомили на Србе. Зашто?

– Зато што су код Срба пронашли највише отпора према новом европском поретку. Изгледало је да су Хрвати, Словенци и донекле Босанци, били спремни да уђу у капиталистички круг, док су Срби давали отпор, нарочито преко своје владе и председника, који, иначе, није имао ничег од једног комунисте. То је дубоко нервирало нови светски поредак.

* Оптужиће вас да свугде видите „заверу“.

– Није овде реч о завери. Био је рат, сви су га водили. Лепо се види куда је био усмерен и какви су његови резултати.

* Србе нису волели споља, али се Срби баш много не воле и међу собом.

– Мени се баш допада то што Срби не воле Србе. Налазим да је добро не волети самога себе. Није пријатно бити у друштву онога ко стално говори лепо о себи. Код српског народа волим то што није подложан самохвали, супротно готово свима осталима. Не диви се и не ласка самом себи. Ту се, иначе, налазио сав проблем нас који смо подржавали Србе. Није им било јасно како неко може да се веже за њих. Увек сумњају у неког ко им је привржен, да то ради из неких тајних и тамних побуда. Потребан је читав дипломатски напор у дијалогу са Србима, да би био прихваћен код њих.

* Које врлине код Срба издвајате?

– Интелигенција, поштовање реда ствари, осећајност, префињеност, економичност и дарежљивост у исти мах, обазривост. Лепи људи, спортски типови, с много духа, јаки у математици и науци уопште. Није случајно Тесла измислио наизменичну струју. Али га у чланцима, овде у Француској, и уопште на западу, увек представљају као Американца. У најбољем случају кажу да је рођен у Хрватској. Има још много тога позитивног код Срба. Али никад нисам видео Србе као оне у Кустиричиним филмовима!

ГДЕ ХАНДКЕ, ТУ И ЈА

САНУ је недавно странцима доделила неколико титула академика. Да ли бисте волели да се једнога дана и ви нађете међу њима?
– Наравно! Немам никакву жељу да постанем члан француске Академије, али српске, то бих волео да будем. Чини ми се да су чланови српске Академије нешто млађи. А и члан француске Академије није Петер Хандке. А он је за мене један од највећих писаца на свету. Па, више волим да будем с њим у српској Академији, него без њега у француској.

* Одакле онда долазе ти Кустини Срби?

– Из његове имагинације. Чиста је Кустиричина генијалност да измисли своју Србију, као што је Балзак измислио Француску или Емил Зола Друго царство. Уопште није било онако како је Зола описивао, нити је Француска из времена Рестаурације била каквом је видео Балзак. Фикција генија доминира реалношћу. То је случај и с Кустурицом, чије филмове обожавам.

* А шта су нам мане?

– Видим само једну! Кад упиташ Србина колико је сати, испричаће ти како је његов деда купио тај часовник. Не треба поставити питање, иначе следи дуг разговор. Нису довољно аналитични. Немају смисао за скраћивање тока ствари.

* Зашто нас толико волите?

– А зашто неко воли људе? Све је то след сусрета, разговора, подељених тренутака… Када сам први пут посетио Београд са својим родитељима, имао сам 15 година. Аутомобили су још пролазили Кнез Михаиловом улицом. Потом сам дошао 1990. са женом, са којом сам тада живео. Тек смо се били упознали. И уместо недељу дана, остали смо три. Позван сам на сусрете писаца, али нисам отишао ни на једну дебату. Проводио сам време на улицама Београда. И, нико ми то није замерио. Питали су ме искрено да ли сам се добро провео. Тада сам рекао себи: „Ови људи ми се допадају.“

* Шта је био „окидач“ за такву допадљивост?

– Тренутак када сам у фебруару 1995. отишао да видим Радована Караџића и Србе из Босне у Вишеграду. Рекао сам тада себи да није могуће да су ти људи такви, као што се о њима прича. Почео сам да се информишем шта се дешавало од почетка рата, ко је био ко, ко је шта радио и шта се стварно десило у Босни. Разговарао сам с интелектуалцима, писцима, студентима, новинарима, библиотекарима, људима од културе. Све је било управо супротно од онога како су их представљали овде, на западу.

* У вама станује „издајица“. Мајка вам је Хрватица.

– Моја мајка је обожавала Србију. Отац мог полубрата је био Србин. Мајка ми је била монархиста. Много је волела краља Петра. Живела је у предграђу, и прогресивно, као што се то овде догађа, у социјалним становима су остајали већином имигранти, углавном Африканци. Практично једини белци били су пар Срба из Босне и моја мајка. Стално су се виђали и одлично слагали.

* Да ли је поглед Запада према Србима уграђен и у последњу пресуду Хага?

– Никада нисам имао велико поверење у тај Трибунал. Последње одлуке ми дају право за моје сумње. Тај трибунал је формиран као политички инструмент. Служи одређеним интересима. Зна се добро и чијим.

* После свега што се збило, треба ли Србија да уђе у ЕУ?

– С културне тачке гледишта – нисам сигуран. С практичне стране – јасно је да би Срби, који воле своју земљу, али воле и да путују, могли много лакше да се крећу. Ако уђеш у Европу, и налазиш се у кризи, више не можеш да штампаш свој новац. САД то и даље могу. Дефиниција државе је да има емисиону моћ. Реч је о политичкој одлуци, коју Срби сами морају да донесу.

СТРПЉЕЊЕ ВРАЋА КОСОВО

* ШТА да се ради око Косова?
– Некада у животу нема решења. Али, Косово је српско. И, тачка. Као што су дворци у долини Лоаре француски. Косово је српско, као што је Бекингамска палата енглеска или Луизијана америчка. Догодио се историјски инцидент, у којем су сви помало криви. И Срби. Алзас и Лорена су били немачки тридесет година. Шта да се ради? Израел је вековима био под отоманском окупацијом. Палестине нема, али ће је бити. Косово ће једнога дана, природно, поново бити српско.

* Шта је рецепт, за Србију, да постане глобално вољенија, и да јој крене?

– А је ли јој баш тако лоше? Да ли баш није прихваћена? Немам утисак да је баш тако, кад је посетим.

* Просечног грађанина Србије у ово време ипак карактеришу песимизам и критичност.

– То је карактерна црта, која се чак развила у сликарству и литератури. Историја није мазила Србе. Али, одржали су се кроз цркву, идеје и стил. Ноћни клубови су пуни. То је континентална Ибица. Међутим, ако желе да буду песимисти, нека буду, није то тако страшно. Помаже у размишљању.

* Срби су прилично разочарани ставом и улогом Француске у последњим дешавањима на Балкану…

– Француска је, једноставно, следила глобално мишљење које се прогресивно створило око конфликта, када је успостављена нека врста догме, чак мит о праведности борбе хрватских, албанских и других националиста. Али, у исто време је у Француској, од западних земаља, била највећа концентрација опонената сатанизације Срба, како у војсци, тако у неким медијима и међу одређеним интелектуалцима, који су покушавали да развију другачији дискурс. Француски официри који су се вратили из мировних мисија одреда су били просрпски оријентисани.

//