Република Хрватска је недавно и формално закључила преговоре са Европском унијом чиме се отворио пут и за потписивање приступног уговора овој заједници држава. Тиме би Хрватска 1. јула 2013. године постала њена пуноправна чланица.

05.08.2012. ФБР аутор: Владимир Недељковић, извор: НСПМ, nemasale.rs

Миодраг Линта, председник Коалиције удружења избеглица у Републици Србији

Једно од последњих преговарачких поглавља приступног упитника које је закључено јесте и поглавље 23, а које се тиче правосуђа и људских права. Са тим у вези, код већине прогнаних и расељених лица са територије Републике Хрватске остала је велика недоумица да ли ће повратак имовине и остварење људских права бити омогућено у потпуности. На закључак да су многа питања ипак остала нерешена наводи неколико чињеница које смо сазнали у разговору са господином Миодрагом Линтом, председником Коалиције удружења избеглица у Републици Србији.

Наиме, Линта наводи да иако је Република Хрватска готово на прагу Европске уније суштинска питања стотина хиљада прогнаних и избеглих Срба нису решена. Такође наводи да за то и даље постоји доста простора у наредне две године колико ће од Европске уније трајати надгледање спровођења приступних услова и да би Влада Србије у том периоду требало више да инсистира на интересу грађана српске националности.  

Оно што је према његовим речима остало проблематично јесте то што се питање повратка одузете имовине и људских права у новонасталим околностима своди на ниво хуманитарног проблема, који не гарантује испуњење раније постигнутог Бечког споразума о сукцесији који су потписале све земље наследнице бивше СФРЈ, закљученог 29. јуна 2001. године, а који је на снагу ступио 2. јуна 2004. Подсећања ради, треба навести да је овим споразумом утврђено да ће сви грађани бивше Југославије добити своја права која су имали на дан 31. децембра 1990. године, а што још увек није остварено.

У извештају стручне групе 104 избегличка удружења о неиспуњавању захтева Срба избеглих и прогнаних из Републике Хрватске под називом “0дузимање српске имовине у Републици Хрватској 1991.-2011. и хрватско правосуђе у функцији спречавања одрживог повратка избјеглих и прогнаних Срба”, наводи се да и даље постоје нарочите потешкоће у спровођењу наведеног споразума.

Могући део решења се након Конференције министара спољних послова одржане у марту 2010. године у Београду, која према Линтиним речима није дала жељене резултате, назире се у оквиру Сарајевског процеса и нове предстојеће Конференције. Новим окупљањем би требало да се постигне договор о прикупљању средстава од стране међународне заједнице како би се решио положај најугроженијих избеглих лица. Међутим то је само део решења, али велики део оних о којима се отворено не говори оствљају доста простора за будуће несугласице и представљају стални извор нестабилности и могућих нових реваншистичких сукоба у региону, наводи се у закључку.

Према мишљењу представника избегличких удружења, управо је Бечки споразум основа на којој у наредне две године треба да се инсистира пред међународном заједницом како би се Република Хрватска приморала да у потпуности изврши своје преузете обавезе према избеглим и прогнаним лицима. Удружења избеглица ће и у будућности да наставе са предочавањем својих захтева, како домаћим, тако и страним представницима власти, са циљем да се се дође до трајног и успешног решења до којег се не може доћи уколико се и даље нико не буде озбиљније бавио овим питањима.

Владимир Недељковић