На мојим се морачким брдима за такве говорило – несој! Заправо, не за такве, такви богу хвала никада нису газили мојим брдима, али се и у причама фукари знало место: људи, стока, бауљине, крш, папратишта, па несоји! Није, на срећу, несрећни Мило Кадија Црна Гора, нити Црногорац, већ – несој. На несрећу, данас је та фукара и Црна Гора и Црногорац – од букве се не види шума…

Праштајте букве, неправедно вас поистоветих са манитим крчмаром с Његуша, аветном трупином на коју је, ето, глупост села да се одмори, па јој се не устаје…

Праштај и ти, мајко с петоро деце, монахињо Митрополије црногорско-приморске, залудном крчмару – теже је њему с њим него вама та брука да вас ишћера (немам на тастатури то ново слово, јеби га) из „етно-куће“, уз повике да не гости Србе!

Гости тај ђавола који му је засео у скуте, јер нема веће муке него под Ловћеном бити Мило Кадија – трупац.

Волео бих да не будем личан, али не могу, једнако због Срба из Црне Горе колико и Црногораца под чију се капу уфуњала ова змија несојкиња.

Не мораш ти, Мило, бити Србин, али си свакако понајмање Црногорац, јер и на твојим брдима, одакле кличу „Е вива Монте Негро“, за такве, односно, такво, исто веле – несој!

Знаш, несрећниче, више су твоја брда моја него што ће моја икада бити твоја…

Већи су Црногорци они којима то није занимање, од вас којима гадљивост на Србе јесте професија, сердаре беспамети и перјанику јада.

Црногорац, мој Кадија, није само националност (нећу је спорит), већ титула брдског племства на коју ти немаш право, јер подразумева онај непролазни и непоткупљиви осећај поноса кад човек победи фукару у себи.

Ђедови су нам то звали чојство, сираку кафеџијски, кад друге сачуваш од себе, макар ти мрскији били од црног ђавола. Оног што ти не да да с миром погледаш у Ловћен, под собом, у Цетиње, јер и доле, где расрбише све што се расрбити могло – нису ни налик теби. Ни пашче се не тера с прага, црна-горчино моја, а не мајка с петоро деце и божја слушкиња, неисповеднику.

Чојствен, дакле, ниси – ниси их могао заштити од себе, јер себе немаш. Јунак јеси, нема збора, поћерао си их ка ‘ајдук, Мираш те благословио…

Нажалост, у гусле нећеш, ни Црногорци ни Срби не превлаче гудала у славу несоја.

Хоћеш у заборав, за који дан, не секирај се. Поздрави Јеврема Брковића и Екрема Јеврића, можда ти спева песму, мада не верујем, он је само аветан, није несој.

Опрости што те не зовем угоститељем, биртијашу мој слуђени од лозе и преврелог скорупа.

Одбио си да угостиш нејач и жене – јуначе Лелејске горе. Најпроблематичнији госту те тужне брвнаре у поносним Његушима. Дође ли ти кад да пред фајронт мршнеш себе: „Иди кући, Мило, не служимо пјане и брљиве госте. Не служимо несоје?!“

Велиш „етно-кућа“? Није него етничка, биће!

Етно ти је и тамо, као и овде, заветрина за оне што од прошлости имају зору, а од будућности сумрак.
Традиција, побратиме камењарски, то је оно на шта си се попишао, а где ћеш је тако упишану на таблу више улаза?

Традиционална црногорска кућа, али шта ти знаш о томе, етно-крчмару?! Како уопште разабираш ко је од гостију достојан твог етно пршута и качамака? Дају ли крв на улазу, па којем је разређенија тај мора да је од Црногораца, у Срба из Црне Горе је гушћа, затрована…

Пропиташ ли их та нова, етно-слова, којима ти ни отац, а камоли ђед писао није?! Иштеш ли да пљуну пут Ловћена пре него што наруче? Боли ли те та капела на Језерском врху барем упола колико је њу срамота од тебе?!

Знаш ли, „поносита“ Црногорчино, да нема мањег човека од оног који се одрекао црногорства?! Аблеку мој, црногорство је било и биће питање образа и људскости више него ишта.

Није ово што пишем ни гуслање, нити митоманисање, већ суштина нашег народа, наших племена, наших корена/коријена који су прво човекољубни, а потом српски, или црногорски, како коме драго.

Веруј, жао ми је сваког слова што га потроших на тебе, јер такве је најбоље презрет и пустит том етно-забораву, али сам морао, због оне старе: „Што један будала поквари, сто паметних не могу да поправе!“

Не кажем да сам у тих стотину паметних, али не смем дозволити да дрво тек тако заклони шуму. Пањ, трупац, онај сирови од којег сулудар јалово дими, кад га грешком убациш у пећ.

Не чиним ово ни због Срба, нити Црногораца, па ни због „Монтенегрина“ који нису ни једно ни друго, а богме ни треће, већ због моје Црне Горе, морачких и свих осталих брда где се такви као ти зову – несојима.

Ал’, веруј, ни такве не терамо с прага, ако се грешком заметну и залутају…

Надам се да си разумео језик којим сам писао? Ако ниси: „Поср’о бог“, што је баба знала да каже, а то ћеш већ разумети/разумијети…

Извор: Прес