ЛОНДОН: ЕМИР БЕКРИЋ ОСВЕТЛАО СРПСКИ (ЋИРИЛИЧКИ) ОБРАЗ

Пише: Драгољуб Збиљић

Најбољу српски препонаш Емир Бекрић

          Олимпијада у Лондону била је важно место за победе или макар учешће на такмичењу и српске ћирилице. А шта је урадио наш Олимпијски комитет? Не само да је све називе Србије исписивао на дресовима Србима туђим и насиљем наметаним писмом (латиницом) него је и све у делу који се односио само на Србију – у Српском олимпијском клубу и у Павиљону Србије сва исписао само на хрватској абецеди.

          Многи су ме питали, кад сам био млађи па учествовао на разним протестима, да ли би ме мање болело да ме полиција на протесту бије с исписима на српском или на хрватском писму, обично бих му одговарао да је питање глупо. Боли подједнако на оба писма. Али кад ме бије  с исписима на ћирилици, знам бар да ме бије Србин. Па и кад ме исто болело, знао сам бар од кога сам се бранио – од свог или туђег.

          И у Лондону ће, ево, понижавање Срба српске ћирилице трајати свих тридесет дана не због спортских пораза, него због новог понижавања Срба на туђем нам и неуставном писму српскога језика.

          Ипак, лондонско понижавање Срба и српске азбуке биће краће, тек месец дана. А понижавање у Србији на хрватском писму отегло се као „зла година“. Латиничко понижавање Срба траје све од 1954.године до данас. Нигде у свету нема ниједног другог народа којега тако сопствена власт и сопствени плаћени стручњаци понижавају на туђем писму.

          Понижавање Срба на латиници траје непрекидно од Новосадског договора када су комунисти наложили стручњацима за српски језик да се замењивање српске ћирилице хрватском латиницом има извршити „постепено“ кроз школство. То постепено замењивање српске азбуке у корист хрватске абецеде извршено је применом свих врста насиља убрзано и српска ћирилица је после Новосадског договора била од стопостотне употребе у српском језку у Србији сведена већ до 1968. године на око 90 одсто у корист хрватске латинице, а 10 одсто је било јавних исписа на српској азбуци.

          Покушај повратка ћирилице међу Србе у Србију покушан је Уставом из 1990. године, па је до 2000. године ћирилица у Србији оживела стопостотно за српски језик и за Србе макар у државној управи. Делимично, али видно била је ћирилица враћена и у јавним исписима и било је наде да ће се српско писмо у потпуности вратити у Србију за Србе и њихов језик.

          Међутим, 2000. године је победио ДОС који је увео у Србију први пут у редовну, свакодневну употребу реч „транспарентност“ и „транспарентно“. Наиме, хтело се политички рећи да „више ништа неће бити тајно“. Све ће ће се радити јавно, „пред очима свих грађан“, „неће се више убијати, лагати и красти“ као у време владавине Слободана Милошевића. Тада смо идмах схватили да наилази ново време насиља над српским писмом, па смо већ 2001. основали Удружење „Ћирилица“ које већ дуже од 11 година води борбу за своје писмо у свом језику.

          А да се, вала, крало, и убијало у време Слободана Милошевића, нико нормалан не може да каже да није. Али нико не може да каже да и после Слободана Милошевића није било још веће и отвореније крађе. Дакле, испунило се прдвиђање да ће све бити „транспарентно“, па је била врло „транспарентна“ и крађа преосталих предузеће, уз све мање запослених људи, осиромашивања грађана и, истовременог гигантског богаћења појединаца. Јесу у свету почели да нас гледају мало „друкчијим  очима“ ,али оно што су започели да нам бомбардовањем отимају (Косово и Метохију), сада су још више појачали, па су од те области под управом уједињених нација створили „независну државу Косово“. Сада траже од нас да то „само“ признамо, тј. да потпишемо. За то су нам на штап као „шаргарепу“ окачили натпис „EU“, а нови владајући режим је то ускоро прогласио „једином алтернативом“.

          Олимпијски ккомитет Србије прећутно је прогласио и у пракси спровео пред очима и председника Србије Томислава Николића (у време његове посете Плимпијади у Лондону) хрватску абецеду као – „једину алтернативу“, па тако не само на грудима наших учесника Олимпијаде него ни у Srpskom olimpijskom klubu и у Paviljonu Srbije не би било ни једног јединог слова ћирилице да није, нашом срећом, било једног српског див-јунака – Емира Бекрића.

          Немојте да некога случајно завара име (презиме je на ић) тог нашег бекрије – Бекрића. Он је српски општи победник на овогодишњој Олимпијади јер је његова медаља најсјанија већ, јер је на подлактици – и кад није трчао и кад је врло успешно прескакао препоне на стотине метара – једини махао подлактицом исписаном на српској ћирилици пред очима целог света. Једини се сетио како да „доскочи“ и прескочи као највећу препону наш Олимпјски комитет који је укинуо ћирилицу. Бекрић је буквално, стварно, али, што је важније за нас, и симболички постигао српски рекорд у квалификацијама за Олимпијаду у својој дисциплини.

          Био је и остао Емир Бекрић наш најбољи препонаш који нам је вишеструко осветлао образ пред целим светом.