Када  је  Томислав  Николић  постао  председник  Србије  одржао  је  обећање  и  поднео  оставку  на  место  председника  странке. На  растанку  од  странке  потекла  му  је  и  суза. С  обзиром  да  је  после  њега  в.д.  председник  напредњака, а  вероватно  и  будући  председник  странке  после  конгреса, постао  Александар  Вучић, Николић  ће  тек  имати  разлога  да  плаче. Мање  више  он, најгоре  од  свега  је  што  ће  цела  Србија  ускоро  имати  прилике  да  рони  горке  сузе  када  се  упозна  са  свим  будућим  достигнућима  нове  владе.

31.07.2012. Српски културни клуб, пише Жарко Јанковић

Док  завршим  са  писањем  овог  текста  добићемо  нову  Владу. Сада  када  имамо  прилике  да  видимо  ко  све  седи  у  њој  и  која  су  министарства  угашена  ради  ”уштеде”, а  која  дељена  на  два, три  или  више  министара, добијамо  јасан  одговор  у  ком  правцу  нова  владајућа  коалиција  мисли  да  води  Србију. Суштина  њиховог  програма  је  наставак  политике  Тадићевог  режима. Уосталом, погледајмо  чињенице. Председник  Николић  када  се  год  обраћа  домаћим  медијима  подвлачи  своје  залагање  за  Космет, поштовање  Устава, борбу  за  бољу  будућност  и  сл. Потом  ”државотворно”  додаје  како  ће  се  захвалити  ЕУ  и  окренути  на  другу  страну  ако  у  једном  моменту  кажу  да  је  услов  даљих  ЕУ  интеграција  да  се  призна  независност  Косова. Не  знам  само  ко  још  са  запада  није  био  довољно  јасан  и  шта  још  треба  да  нам  ураде  и  да  кажу  па  да  Николић  коначно  ”открије  топлу  воду”, пошто  су  нам  недвосмислено  са  свих  нивоа  из  Вашингтона, Брисела, Берлина, Лондона  и  Париза  поручили  шта  је  услов  свих  услова, ако  икад  и  дођемо  до  пријема, што  је  мало  вероватно. Много  је  већа  шанса  да  ће  се  ЕУ  до  тада  распасти. Са  друге  стране, када  Николић  прима  западне  менторе  који  су  дошли  да  му  предају  домаћи  задатак  на  путу  без  алтернативе  у  пропаст, пред  њима  се  куне  у  приврженост  европским  вредностима  и  да  питање  чланства  Србије  у  ЕУ  остаје  први  и  најважнији  стратешки  циљ  нове  Владе. Наградно  питање  гласи  кога  Николић  обмањује? Одговор  није  тежак. Исте  оне  које  је  обмањивао  и  манипулисао  Тадић, сопствени  народ. Али, није  Николић  тај  који  се  овде  пуно  пита. Као  и  у  случају  разбијања  СРС-а  тако  и  око  састава  и  политике  нове  Владе, Вучићева  улога  је  много  битнија. Иако  је  Ивица  Дачић  мандатар  за  састав  Владе, стиче  се  утисак  да  је  Вучић  тај  који  координише  и  обавља  све  оперативне  послове. А  да  иза  ове  Владе  стоје  исти  они  који  су  нам  паковали  и  претходну  говори  и  чињеница  да  је  Вучић  са  саставом  будућег  кабинета  Владе  најпре  упознао  Стејт  Департмент, па  тек  када  је  тамо  добио  зелено  светло, онда  и  јавност  Србије. Дачић  је  у  то  време  у  Берлину  уверавао  немачке  ”партнере”  да  ће  Србија  остати  на  ”европском”  путу, а  то  што  њему  лично  пред  новинарима  излети  нека  ”патриотска”  опаска  нема  никакве  везе. То  је  само  због  лаковерног  народа. И  ево  резултата  око  састављања  нове  Владе. Штета  је  за  Вучића  што  најновија  ”Бондова  девојка”  Милица  Делевић  неће  водити  министарство  спољних  послова, јер  је  остала  привржена  њеним  ”жутима”, али  зато  су  ту  ”брат  Расим  и  Суљо  без  портфеља”, како  би  показали  да  и  следећа  Влада  наставља  са  мулти-култи  доктрином, нарочито  са  таквим  кадровима  какви  су  некадашњи  питомци  Изетбеговићеве  СДА  из  Новог  Пазара, који  су  у међувремену  постали  прави  ”европејци”, а  ”брат  Расим”  је  показао  да  уме  да  се  хвата  у  коштац  са  најтежим  социјалним  изазовима  и  да  представља  ”раме  за  плакање”  свим  пониженим, увређеним, сиромашним  и  бедним  у  овој  земљи, којих  је, захваљујући  ”европском  путу”, све  више  и  више. Наравно, није  се  штедело  ни  када  је  требало  остале  коалиционе  партнере  ”запослит, збринут, једном  речју  усрећит”, што  би  рекао  кум  Жоржо  у  филму  ”Лепота  порока”. Било  је  мало  запело  око  ”збрињавања”  два  ”капитална  примерка”  а  предвиђено  је  било  само  једно  министарство. Нема  везе, министарство  је  подељено  на  два, а  оба  ”капиталца”  за  инфраструктуру, Илић  и  Мркоњић, поделили  су, онако  ”братски”  како  и  доликује, и  радове  на  два  коридора. Имамо  два  министра  за  два  путна  коридора! То  још  нигде  није  забележено. Зато  су  Вучић  и  Дачић  моментално  укинули  министарства  вера, дијаспоре, Косова  и  Метохије  и  људских  права. Ето  дичних  ”патриотина”  Николића, Вучића  и  Дачића. Укинули  су  управо  идентитетска  министарства  и  уместо  њих  отворили  канцеларије. Јасно  је  да  у  буџету  због  тога  неће  бити  никакве  уштеде, али  је  некоме  било  битно  да  се  укину  она  министарства  која  највише  ”жуљају”  Вашингтон  и  Брисел. Битно  је  да  је  Сулејман  Угљанин  министар  без  портфеља, али  са  фотељом, а  Веља  и  Мркоња  поделише  јединствен  кабинет  и  коридоре  да  би  апетити  и  једног  и  другог  били  намирени. На  њима  се  није  штедело, али  се  зато  штеди  на  одбрани  Косова  и  Метохије  и  дијаспори, која  сваке  године  у  ову  земљу  доставља  око  пет  милијарди  евра. О  потреби  свеобухватне  духовне  и  моралне  обнове  друштва,  која  нам  је  данас  неопходнија  од  било  којих  ”усрећитељских”  страних  инвестиција, да  и  не  говорим. Канцеларију  за  Косово  и  Метохију  водиће  бивши  јуловац  и  истакнути  левичарски  ”чегевариста”  Александар  Вулин. Сама  ова  чињеница  је  довољна  да  свакоме  буде  јасно  да  је  новој  власти  до  Космета  стало  колико  до  лањског  снега. Јасно  је  да  је  Тадићев  режим  чинио  све  да  постепено  преда  Космет  и  да  заживи  лажна  и  терористичка  творевина  у  Приштини, али  су  они  макар  држали  ”фасаду”  у  виду  министарства  за  Косово  и  Метохију, а  сада  га  Дачић  и  Вучић  укинуше. Зашто  нису  задржали  то  министарство  и  понудили  га  Марку  Јакшићу, или  др  Милану  Ивановићу  из  Српског  националног  већа, ако  су  спремни  да  се  боре  за  Космет, како  то  тврди  Николић? Одговор  је  јасан  и  истоветан  је  одговору  на  питање  зашто  ДСС-а  нема  у  Влади, иако  су  они  можда  и  најзаслужнији  за  одлазак  Тадића  са  власти. Једноставно, запад  је  састављао  и  ову  Владу.

Када  видите  коме  су  препустили  економски  и  финансијски  ресор  Владе, одмах  вам  је  јасно  шта  нас  чека. Исти  онај  Млађан  Динкић,  који  је  доктринарно  спроводио  идеолошку  мантру  Милтона  Фридмана  и  његових  ”момака  из  Чикага”  о  неолибералној  економији  слободног  тржишта, сада  тврди  да  ће  извући  земљу  из  кризе  и  завести  фискалну  и  финансијску  дисциплину. Тај  Динкић  је  исти  онај  који  је  уништио  домаће  банке  и  препустио  страним  банкарима  да  брутално  пљачкају, отимају  и  презадужују  грађане  ове  земље, док  су  све  профите  које  зараде  износили  у  иностранство, тако  да  испада  да  сиромашна  и  опљачкана  Србија  финансира  запад  и  помаже  му  да  изађе  из  кризе. О  томе  је  и  Дачић  говорио, назвавши  банкаре  највећим  непријатељима  народа. Та  прича  трајаће  само  за  домаће  потребе  и  до  првог  састанка  са  ММФ-ом, а  онда  ће  наша  Влада, са  све  Дачићем  и  Вучићем, подавити  реп  и  кукати  да  добију  нове  кредите. Сетимо  се  само  Динкића  и  његовог  Националног  инвестиционог  плана, или  субвенционисања  страних  мултинационалних  компанија  на  рачун  пореских  обвезника  ове  земље, пошто  је  пре  тога  уништио  домаћа  предузећа  у  гранама  где  је  пустио  стране  ”инвеститоре”. Сетимо  се  само  пропалих  приватизација, отпуштених  људи, одржавања  нереалног  курса  динара  који  погодује  увозу  стране  робе, а  домаће  фирме  и  њихов  извоз  уништава. Све  су  то  Млађине  економске  ”тековине”. И  сада  ће  он, који  представља  део  проблема  у  овој  земљи, да  понуди  решење. Тражи  смену  гувернера  Шошкића, а  Шошкић  је  ”питомац”  његове  економске  ”школе”. Јасно  је  да  је  Шошкић  катастрофалан, али  није  то  разлог  за  његову  смену. Мора  негде  и  Јоргованка  Табаковић  да  се  ухлеби. Немојте  људи, Јоргованка  је  колико  до  јуче  словила  за  кандидата  за  премијера, а  сада  да  буде  обичан  посланик. Није  то  у  реду. Она  би  са  Динкићем  представљала  ”ударни  тандем”, какав  би  ММФ  и  Светска  банка  само  могли  пожелети. Уосталом, док  год  имају  шта  да  продају, дотле  се  могу  и  задуживати. Временом  ће  пред  ову  Владу  доћи  не  само  продаја  Комерцијалне  банке, већ  и  продаја  Телекома, ЕПС-а, рудника, шума, вода, њива  и  ваздуха, како  би  наставили  и  даље  да  скупљамо  дугове  до  коначног  банкрота. Посебну  дрскост  представљају  Динкићеве  изјаве  да  треба  да  стежемо  каиш  и  да  смо  живели  преко  својих  могућности. Читава  концепција  глобализма  и  наших  петооктобарских  револуционара  се  и  састојала  у  томе  да  народ  убеде  како  може  да  троши  много  више  од  онога  што  произведе  и  како  нас  у  ЕУ  чекају  мед  и  млеко. Та  доктрина  која  гласи  задужи  се, продај, потроши, нас  је, као  и  цео  свет, и  довела  довде. Сада  Динкић  и  његови  монетаристички  ”сабрати”  на  западу  имају  једини  циљ  како  да  губитке  превале  на  обичан  народ, како  би  богати  били  још  богатији, а  банке  наставиле  да  прождиру  туђи  капитал  и  стварају  виртуелни, без  икакве  реалне  вредности. Тако  то  иде, немачке  и  француске  банке  спасавају  америчке  и  британске  са  Вол  Стрита  и  из  Ситија, Грци, Италијани  и  Шпанци  спасавају  немачке  лихваре, а  ми  ћемо  да  спасавамо  евроунијатску  боранију. Што  је  неко  ближи  дну  ове  пирамиде, на  њега  ће  се  све  обрушити. Сами  моћници  ће  се  тешко  извући, зато  на  Вол  Стриту  руше  евро  и  обарају  вредност  европским  акцијама, док  са  друге  стране  САД  настављају  са  својим  ратним  експанзионизмом  на  Блиском  Истоку. Што  сте  мањи  играч  и  сиромашнији, горе  ћете  проћи. Стране  банке  и  страни  ”инвеститори”  заједно  са  домаћим  тајкунима  у  њиховој  служби,  наставиће  да  исисавају  капитал  из  Србије. Уколико  би  актуелна  власт  нешто  и  покушала  да  спречи  или  ублажи, из  ММФ-а  ће  им  рећи  но,  но, ако  желите  у  ЕУ  и  стране  инвестиције, а  на  то  сте  се  обавезали. Са  оваквом  владајућом  коалицијом  не  треба  бити  оптимиста.

Ивица  Дачић  је  изјавио  да  би  СНС  као  највећа  странка  у  Влади  требала  да  преузме  јасну  иницијативу. Александар  Вучић  је  ту  иницијативу  одавно  преузео. Овај  дојучерашњи  вечити  генсек  одавно  је  схватио  шта  све  може  и  које  су  му  могућности  када  контролише  и  води  кадровску  политику. Попут  Стаљина  који  је  својевремено  код  бољшевика  преузео  функцију  генсека, дотле  мало  цењену  и  предвиђену  за  кадровска  питања, Вучић  је  искористио  своје  звање  генсека  и  плео  мрежу  својих  сарадника  још  док  је  био  у  радикалима. Видело  се  колико  је  то  значајно, пошто  је  у  тренуцима  сукоба  у  радикалима  пре  четири  године  управо  Вучићева  контрола  кадрова  довела  до  лома  у  радикалима  и  преласка  највећег  дела  чланства  у  напредњаке. Вучићева  способност  да  плете  мреже  око  себе  и  ствара  простор  за  деловање  дошла  је  до  изражаја  и  сада. Прво  је  Дачића  превалио  на  страну  напредњака  пошто  му  је  ”дао  понуду  која  се  не  одбија”, а  онда  је  кренуо  сам  да  кадрира  у  будућој  Влади. Покушај  довођења  евроатлантског  фанатика  Милице  Делевић  за  министра  спољних  послова, убацивање  ”брата  Расима”  и  Угљанина  у  Владу, довођење  Динкића, укидање  министарства  за  Косово  и  Метохију, све  је  то  резултат  Вучићеве  ”принципијелности”  и  ”одговорности”, а  пре  свега  спровођење  англоамеричке  доктрине  за  Србију. Сам  чин  његовог  одласка  у  Вашингтон, одакле  се  вратио  са  констатацијом  да  нас  чекају  многа  болна  суочавања  и  када  је  изјавио  да  америчко-српске  односе  оптерећује  паљење  америчке  амбасаде  и  питање  Космета, јасно  показује  евроатлантску  усмереност  Александра  Вучића  и  његову  тежњу  да  постане  главна  америчка  марионета  у  Србији. Наравно, он  очекује  да  ће  остали  на  политичкој  сцени  бити  његове  личне  марионете, попут  млаког  Томе  и  оданог  Дачића, што  би  Вучићу  дало  комотну  позицију. САД  и  његови  западни  сателити  већ  више  од  двадесет  година  спроводе  антисрпску  политику  рушећи  међународно  право, спроводећи  агресију  и  подстичући  геноцид  против  Срба, а  Вучићу  данас  теже  пада  паљење  америчке  амбасаде  него  стварање  ”велике  Албаније”  од  стране  САД-а, НАТО-а  и  ЕУ. Сада  Вучић  покушава  да  стави  под  своју  контролу  све  безбедносне  службе  у  земљи  тако  што  већ  спрема  своје  људе  на  њихово  чело. На  овај  начин  концентрисаће  се  велика  моћ  у  рукама  једног  човека, Александра  Вучића, а  с  обзиром  колико  је  он  већ  одавно  близак  Вашингтону  и  Бриселу, судећи  по  депешама  Викиликса, а  и  оним  што  је  већ  одавно  јасно, Вучић  постаје  главни  оперативац  у  Србији  за  спровођење  англоамеричких  и  евроатлантских  интереса.

Када  чујете  да  некога, ко  слови  за  ”патриотскијег  и  националнијег”  кандидата, пред  други  круг  избора  подрже  Весна  Пешић, Петар  Луковић, а  Драгољуб  Жарковић  из  Сорошевог  ”Времена”  једини  предвиђа  његову  могућу  победу  у  другом  кругу  и  када  видите  колики  је  мали  био  одзив  гласача, онда  вам  је  јасно  да  је  реч  о  значајнијој  манипулацији. Милослав  Самарџић  је  очигледно  био  у  праву  када  је  рекао  да  је  амерички  интерес  био  да  сада  Тадић  падне  са  власти, пошто  су  проценили  да  је  он  потрошен  и  да  могу  да  га  пусте  низ  воду, нарочито  после  изборне  крађе  и  оног  фијаска  ДС-а  који  је  уследио. На  крају, да  је  Тадићев  режим  признао  независност  Приштине  то  би  довело  до  поларизације  политичких  снага  у  Србији, мобилизације  националних  снага  и  могућег  краха  евроатлантске  идеологије  у  Србији. Овако, ако  ка  независности  Приштину  буду  одвели  Николић, Вучић  и  Дачић  у  народу  ће  настати  потпуно  разочарање, дефетизам, очајање, уз  постојећу  беду  и  сиромаштво, довешће  до  трајнијег  фиксирања  таквог  стања, које  дугорочно  води  уништењу  Срба  и  Србије. После  укидања  министарства  за  Косово  и  Метохију  уследиће  и  постепено  укидање  српских  институција  на  Космету, без  министарства  неће  бити  ни  адекватног  финансирања. Након  тога  ће  уследити  прихватање  Николићеве  иницијативе  да  се  у  преговоре  о  Космету  укључе  и  УН  поред  ЕУ, што  је  за  нас  нова  опасност, јер  уколико  би  се  у  УН-у  верификовали  постојећи  и  неки  будући  споразуми  између  Београда  и  Приштине  то  би  водило  у  постепено  поништавање  Резолуције  1244. У  обзир  би  могли  доћи  само  нови  преговори  засновани  на  поштовању  Резолуције  1244  и  без  присуства  ЕУ, Купера  и  Ахтисаријевог  плана, уз  поштовање  Устава  и  целовитости  Републике  Србије. Ако  то  запад  не  жели, ићи  на  замрзавање  конфликта  и  јачање  присуства  Србије  и  њених  институција  на  Космету,  док  међународне  околности  не  постану  повољније  по  нас, а  лажну  ”државу”  у  Приштини  гушити  на  сваком  кораку. Ни  нова  Влада, поред  свих  Дачићевих  наступа, то  очигледно  не  сме  због  њених  западних  господара, јер  и  за  ову  владајућу  коалицију  ”ЕУ  нема  алтернативу”. Али, ускоро  ће  и  они  бити  истерани  на  чистину, јер  долази  моменат  када  ће  се  морати  донети  коначна  одлука, да  ли  сте  за  Србију, или  лешину  у  распаду  звану  ЕУ. Тада  ће  сви  морати  да  положе  рачуне.