Победа Вука Јеремића на изборима за председавајућег Генералне скупштине Уједињених нација равна је чуду, ма колико да смо је очекивали. Водећи западни медији српског су министра спољних послова, наиме, у завршници изборне кампање између осталог отворено прозвали и „руским кандидатом“.

15.06.2012. Извор: Независне новине / Нови Стандард/Правда

То је на тајном гласању лако могао бити „пољубац смрти“ за Јеремића, чијег су литванског противкандидата отворено подржавали Немци и Американци, да је светска организација заиста оно што се на нашим просторима подразумева под „међународном заједницом“, а што је само други назив за вољу западних сила. Већ је и Јеремићева кандидатура била довољна да се у УН поремети уходани ред ствари, односно да за ову годину отпадне избор председавајућег акламацијом, после уобичајеног кратког усаглашавања у регионалној групи држава чији је ред да преузму председавање, како се увек радило од 1991. године.

Асошијетед прес тврди и да је Јеремић по свој прилици најмлађи председавајући Генералне скупштине у историји Уједињених нација. Но за Србију ће бити још веће чудо ако Јеремић, за разлику од двојице својих постпетооктобарских претходника на положају шефа српске дипломатије, и после истека мандата остане при ставу да је Косово Србија. Горан Свилановић је, наиме, брзо по силаску са функције последњег југословенског министра спољних послова ушао у састав Међународне комисије за Балкан, која је још 2005. године препоручила независност Косова. Свилановић је пропустио чак и прилику да поступи „дипломатски“ и да барем избегне да стави власторучни потпис на ту препоруку.

Други пут

„Међународна заједница“ му то није заборавила, и практично од тада траје његова каријера професионалног чиновника у важним интернационалним организацијама, које од тада само мења. И Вук Драшковић се од ватреног заговорника Косова у саставу Србије брзо после истека функције сасвим неприлично претворио у скоро исто тако ватреног заговорника независности јужне српске покрајине. Ни њему није ускраћена одговарајућа наклоност утицајних центара „међународне заједнице“.

Вук Јеремић је ишао сасвим другим путем, иритирајући тиме не само врх сопствене Демократске странке, Чеду Јовановића и Соњу Бисерко, већ и опозицију. И напредњацима и народњацима се чинило да би народ много пре схватио Тадићеве обмане и опсене да му млади министар спољних послова није омогућавао да се пред патриотским делом грађанства, барем неко време, успешно представља као осведочени патриота и борац за Косово. Јеремић не само што се на речима борио за Косово, доводећи до недипломатски искреног беса западне амбасадоре и њихове шефове, већ је у некој новинској анкети, стављен у прилику да јавно бира између Обаме и Путина, изабрао – Путина. Када је то после морао да објашњава, није узмицао: Русија нас подржава у свим националним приоритетима, док с Америком имамо битно неслагање око будућег статуса Космета.

Ове су га речи скупље коштале на изборима у Демократској странци него на Ист Риверу. Лакше је савладао западну блокаду у светској организацији него Јелену Триван и пет потпредседника на конвенцији ДС у децембру 2010. године. Можда је, додуше, ствар и до поштенијег бројања гласова у Уједињеним нацијама иако је председник Изборне комисије био из Вануатуа, а заменик из Хондураса, земаља које су гласале против српског кандидата. Било како било, на крају је у укупном Јеремићевом скору од 99 држава било чак осам земаља Европске уније које су дале глас српском кандидату, упркос снажном лобирању Немачке и Америке.

Толико о наученим, сада већ атавистичким страховима „друге Србије“ од казне која неминовно стиже оне који гурају „прст у око“ моћнима. Дозу хумора у целу ствар унео је, према казивању упућених, српски члан Мисије Босне и Херцеговине при УН, који је убацио једини „уздржани“ листић, у складу са инструкцијама које је добио из Сарајева, успешно одолевајући националном зову.

Тројка „арогантних“

Кад је Вук Јеремић у питању, сви се у једном слажу: он изазива снажне емоције, како код оних који га воле, тако и код оних који га не воле. Симпатије према њему не остају у уским страначким оквирима, већ из њих лако искачу. Резултати његове политике се можда на крају и неће превише разликовати од Свилановићевих, али је он у вођење политике вратио неку гордост и самопоштовање који веома наликују националном поносу. Људи за тим осећањем вапе, макар и не било праћено успесима над нашим противницима. И отпор се изгледа рачуна, па чак и на само вербалном или визуелном плану.

По осећањима које изазива, Јеремић је у политици најсличнији Емиру Кустурици и Новаку Ђоковићу у свету уметности и спорта. Свој тројици је заједнички снажан емоционални однос према томе што су Срби. Сва тројица дижу три прста на три најважније сцене које на свету постоје, у политици, уметности и спорту. Оне који их не воле највише нервира што су „арогантни“, што је политички коректнији начин да се каже да се за Србе превише праве важни. Сва тројица са собом у свет носе страшно компликоване породичне багаже и изукрштана порекла, дакле сва проклетства и благодети наших простора, и сва тројица потврђују мудрост старих Грка по којим је ћуд, на крају, стварно, човекова судбина. Сва тројица нервирају исте људе, и вани и код куће.

Они су архетипови, оваплоћења оног што се у Срба зове инат, људи који неке друге људе вређају већ тиме што су оно што јесу и што се не извињавају због тога што јесу. Њихови западни и домаћи критичари више воле скромније, самозатајеније Србе, који разумеју своје место у свету, који не ризикују да буду препознати у синтагми „руско-српско понижавање“ источне Европе на страницама престижног лондонског „Економиста“.

Кажу да се Черчил једном благо наругао човеку ког су хвалили због скромности, рекавши: „Да, скроман је, а има и много разлога да буде скроман.“ Вук Јеремић заиста није скроман, али после овог последњег политичког гренд слема на Ист Риверу у ствари и нема превише разлога за скромност. Тек ћемо видети хоће ли свет бити довољно великодушан да опрости српски тријумф у тајном гласању на светској позорници.

Аутор је председник Удружења новинара Србије