Судећи по ономе шта чека нову владу могло би се рећи да је победник ових избора онај ко их је изгубио. Економијом земље се управљало као с предузећем у стечају.Сви су развлачили и арчили имовину. Мало ко је стварао нову вредност. Одлуке су се доносиле без стратегије и плана. Опстати на власти ,,још један дан” постала је мера свих ствари, а уредбе – полуге за постизање тог циља; укупно их је 207 у мандату још функционишуће владе. Стање у привреди је третирано као временска непогода која ће проћи сама од себе. За све смо кривили светску економску кризу а универзални лек пронашли смо у придруживању ЕУ. Ако желимо да избегнемо транзициони колапс нешто морамо мењати.

Демократизација друштва подразумева развлашћивање појединаца у корист институција. Код нас овај процес тече у супротном смеру. Појединци имају већа права и моћ од институција.

Мере које су неопходне у новој економској политици владе могле би се сврстати у три групе. У ургентне спадају: доношење ребаланса буџета и обнављање аранжмана са ММФ-ом, деполитизација и департизација привреде, ослобађање економије из партијског заробљеништва, враћање свих развојних и подстицајних фондова у оквире буџета, рационализација јавног сектора, укидање претераног државног администрирања, доношење закона о редовности плаћања, закона о јавним набавкама. Нова влада мора поћи од тога да се решење проблемакорупције налази у трговини утицајима са позиција власти, доношењу закона о занатству (већ две године је у фиоциМинистарства економије), радикалној борби против црног тржишта и сиве економије. Влада мора успоставити инсајдерску контролу инспекција и контролора, укинути сувишне агенције, лимитирати парафискална захватања на локалним нивоу.

У неопходне промене спадају и: формирање посебних одељења у судовима за решавање стечајева и привредних спорова, попис државне имовине и приватизација делова те имовине, успостављање кредибилног социјално-економског дијалога. Под хитно би требало побољшати и ефикасност наплате пореза.

По завршетку „великог спремања” привредног амбијента уследиле би краткорочне и средњорочне мере за повећање броја запослених и раст БДП-а. Реформа пореског система подразумева растерећење пореза на рад а повећање пореза на потрошњу и добит, те пореза на имовину. Пореска реформа би унела и прогресивне стопе опорезивања, синтетички порез, као и опорезивање финансијских трансакција. Повећање стопе ПДВ-а за два одсто не би представљало велики трошак за грађане а неопходна је мера будуће владе. Ургентне су и реформе здравственог и пензионог система и школства.

Мала и средња предузећа су основна полуга привредног развоја сваке земље. Зато овај део привреде заслужује посебну пажњу владе. Треба започети и процес деурбанизације Србије. У нашој земљи већ постоји већи број станова и кућа него породица, као и неколико стотина хиљада напуштених сеоских домаћинстава. Изградња нових станова је уносан посао за државу и банке али неповољан за грађане који неће моћи да отплаћују стално растуће рате кредита нити ће од својих све скромнијих примања моћи да живе у градовима. У оквиру пољопривредне реформе требало би увести обавезу изнајмљивања земљишта држави за све који га не обрађују. Од велике користи било би и формирање јавног предузећа које би газдовало хладњачама и складиштима како би пољопривредни произвођачи избегли експлоатацију и уцењивање откупљивача и препродаваца, а укрупнили пласмане својих производа. Повећање извоза и развој пољопривреде са вишим степенима прераде императиви су за будући развој.

Решење нагомиланих проблема могуће је само ако нова влада користи искуства немачке рационалности и јапанске посвећености. Пожељан је и енглески модел институционалног управљања земљом. Решења проблема нема и без промене услова. Зато, мењајмо услове. И одредимо извршиоце и рокове. Другог избора немамо.Даље је агонија.

Асоцијација малих и средњих предузећа – Милан Кнежевић