Владика Његош и отац Сава Вазнесењски

(Поводом насиља над монахињама и верујућим народом у манастиру Вазнесење)

Свети владика Николај волео је да замишља како поред њега пролазе знаменити Срби. О томе говори у уводу своје чувене књиге „Религија Његошева“ (Свети владика Николај Велимировић, „Религија Његошева“, фототипско издање, Евро-Ђунти, Београд (2010), у даљем тексту РН).

Тако каже (РН, увод): „Пустимо, читаоче, у мислима својим, нека поред нас прођу сви они Срби које ми називамо знаменитим… Све њих ми ћемо предусрести са више или мање поштовања разликујући се у оцени њихових дела и њиховог карактера. Но кад поред нас буде пролазио владика Раде, ми ћемо
морати, читаоче, заћутати и устати. Заћутати – јер ко би од нас могао наћи за њ подесну поздравну реч у моменту кад нас он са висине своје фигуре погледа својим као дубина морска тамним очима? Устати – јер како да седимо кад смо малени пред њим и кад устанемо?“.

Свако ко је познавао блаженопочившег схијеромонаха Саву, игумана манастира Вазнесење у Овчарско-кабларској клисури, убрајао га је у знамените Србе и свако би, да га поново види, из дубоког поштовања заћутао и устао. И свако би пред њим био јако мали чак и кад устане.

Отац Сава – Вазнесење

Свети владика Николај каже (РН, увод) да „Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства… И што старији бивамо и дубље у животну борбу улазимо, то нам и Његош милији сапутник постаје“.

Отац Сава означава велики празник у животима свих нас који смо га познавали. Тек сада, када га телесно више нема, схватамо колико смо га волели, колико нам је значио, колико нам недостаје и све нам милији сапутник постаје.

Говорећи о Његошевој вери свети владика Николај каже (РН, стр. 23, 25 и 28): „Он љуби светлост свим срцем својим, свом душом и свом снагом својом. Своје велико песничко дело назвао је он „Луча Микрокозма“…

Вера Његошева јесте вера у светлост, његов морал састоји се у љубави према светлости, његова генијалност у светлосном ентузијазму… Његош је… песник светлости у лепоти и лепоте у светлости“.

У предговору „Луче Микрокозма“ Његош каже:

„ми смо искра у смртну прашину,
ми смо луча тамом обузета“

Отац Сава био је једна од најблиставијих искри и најсјајнијих луча које је Бог подарио српском народу. Разобличавао је, снагом своје вере и дубинама и висинама својих проповеди и беседа, сва зла која су нам долазила и долазе са Запада (папизам, фашизам, комунизам, екуменизам, глобализам,…).

Јасно је сада зашто су екуменисти баш под окриљем ноћи, у мрклом мраку, брутално насрнули на његов манастир, његове монахиње и његову духовну децу. Да постоји проблем са монахињама манастира Вазнесење које су одбиле послушност надлежном владики, постоји, свако нормалан ће то признати. Да је морала у решавању тог проблема да буде примењена онаква и онолика брутална сила, нико разуман неће рећи.

Говорећи о Толстоју као проповеднику непротивљења злу и Његошу  као проповеднику противљења злу свети владика Николај каже (РН, стр. 166 и 167): „Кад би свеколико зло у свету имало само једну главу, ја не знам шта би Толстој чинио с том главом. Његош би је посекао. Посекао би је, и ако би је и на чијем олтару сагорео – сагорео би је на олтару Милоша Обилића. Ко је Обилић за Његоша? Обилић је идеал Његошев, и више него идеал човека: овај витез је за нашег песника једна врста божанства; зато ми и говоримо о олтару Обилића. У бесмртном царству духова „Обилић над сјенима влада“. Састанку с
њим у другом животу имају да се радују само они који су се показали витезови у овом, и од тога састанка да се стиде они који су се показали слаби и вероломни.

Владика Данило пита ове у своме монологу:

су чим ћете изаћ’ пред Милоша
и пред друге српске витезове?“

Ми се питамо са чиме ће изаћи пред светог Саву, светог владику Николаја и све друге свете у роду нашем они свештеници који су брутално тукли монахиње и верујући народ и који су, по сведочењу монахиња, усред светог манастира јели мрсну храну иако је био петак, посни дан.

Они свештеници који су били присутни у манастиру Вазнесење вероватно ће рећи да су ту били са благословом надлежног владике. Рачунају да им је због тога савест мирна. Таквима Његош у „Лажном цару Шћепану Малом“ поручује:

„Друкчије се рачуна на небо,
но на земљу што ми рачунамо“

Вероватно има оних који су ту били из страха од владике жичког. Њима Његош у „Горском вијенцу“ каже да „страх животу каља образ често“.

Можда међу њима има оних који се слажу са мати Јеленом и монахињама али не смеју то јавно да кажу. То је тип човека за кога свети владика Николај каже (РН, стр. 140 и 141) да „мисли но мисли своје крије, зна но неће да призна, говори да ништа не каже и ћути да све каже“. За разлику од њих отац Сава је,
као и Његош, мислио јасно, говорио гласно и живео часно, говорио је оно што мисли а радио оно што говори.

Надамо се искрено да у манастиру Вазнесење није било свештеника ради неке злоће или зависти. Ако је таквих случајно и било треба их подсетити на Његошев стих из „Луче Микрокозма“:

„злоћа, завист, адско насљедије
ово чојка ниже скота ставља“

Има један стих у „Горском вијенцу“ за кога свети владика Николај каже да је „најозбиљнија мисао Његошева“. Тај стих гласи:

„Иван чашом наздрави освете,
светим пићем Богом закршћеним“

Свети владика Николај објашњава о каквој освети се ради (РН, стр. 177): „Освета! Да, освета правде. Херој се не свети, но он свети. Станете ли њему на ногу, он ће вам и опростити но додирнете ли правду прашљивом ногом, тада не иштите у њега милости. Он се не свети, он само свети правду. Обилић би
се довољно осветио да је убио Вука, но њему је било до освете правде, и он је осветио правду на тај начин што је убио једног другог, силнијег носиоца неправде од Вука. Убивши Мурата Обилић је несравњено јаче осветио правду него да је убио Вука (у самој ствари он је баш тиме горе убио Вука него да га је
на царевој вечери посекао: он га је тиме тако ужасно убио да Вук и данас живи убијен)“.

Оним свештеницима који су брутално тукли монахиње и верујући народ и који су, по сведочењу монахиња, усред светог манастира јели мрсну храну иако је био посан дан најгора освета биће суза оца Саве пред престолом Господњим.

У свом најпознатијем делу „Горски вијенац“ Његош каже:

„Бог вас клео, погани изроди,
што ће турска вјера међу нама?“

Многи се питају шта би отац Сава данас рекао. Вероватно исто што и Његош само би речи „турска вјера“ заменио речима „свејерес екуменизма“.

др Иван Радовић
научни сарадник
Институт за нуклеарне науке „Винча“