„Сваки облик владавине руши сам себе кад преврши меру у чувању основног начела. Аристократија пропада кад сузи круг властодржаца, а олигархија кад се преда неопрезној похлепи да се ОДМАХ ОБОГАТИ. Обе изазивају револуцију. Али, демократија руши себе тиме што претерује – у демократији.

Њезино основно начело јесте једнако право свих да врше службе и да узимају учешћа у доношењу државних решења. На први поглед, то је одлично стање, али оно постаје катастрофално тиме што народ нема довољно образовања да изабере најбоље вође и најмудрији правац. (588).

„Што се тиче народа. Oн ништа не види, него само понавља оно што му вођи кажу“ (Протагора, 317).

Да једна идеја успе или пропадне, довољно је да се она похвали или смешном учини у каквом комаду из народног живота.

Гомила толико воли ласкање и „толико је жедна меда“ да напослетку најлукавији и НАЈНЕСАВЕСНИЈИ ласкавац, који себе зове „заштитником народа“, узима највишу власт у своје руке (565). (Сетите се историје Рима).”

Слободанка М. Антић