Великоалбанска идеја стара је макар колико и програм Призренске лиге (1878. година, Бајракли џамија и 300 виђенијих Албанаца који се противе Берлинском конгресу), када немачки канцелар Бизмарк није хтео да призна чак ни постојање албанске нације. Програм Призренске лиге тражио је, између осталог, да се Албанцима (након Руско-турског рата) врате све територије где су живели Албанци, до тада под Турцима. Ту спада део Србије, део Црне Горе, део Македоније, део Грчке и, наравно, Албанија. И то је, отрпилике званичан зачетак великоалбанске мисли.

Осујећени албански делегат, Абдул Фрашери, којем је тада објашњено да од идеје „лигаша“ нема ништа, упозорио је Европу следећим речима:

„Ако Велике силе осуде овај храбри и слободољубиви народ да остане у ропству или, још горе, да буде подељен између суседних држава, Балканско полуострво никада неће имати мира, јер Албанци никада неће престати да се боре за своју независност”.

Горе од турског ропства?

Дакле, крајем 19. века неко је рекао да је од турског ропства, за Албанце, горе да им народ буде „подељен између суседних држава“, што ће рећи, да је за албански народ најгоре да живи у Србији, Грчкој, Македонији или Црној Гори.

И са том идејом великоалбанска мисао дочекала је свој процват за време 2 светског рата када је са, од стране италијанских фашиста основаном, Иредентом – почела да у дело спроводи нешто што је до тада деловало као списак лепих жеља самоуверених албанских мудраца.

Када су фашисти изгубили рат, великоалбанска идеја живела је у кућама и џамијама, школовала се мимо школских система држава – победница над фашизмом, крила се по брдима и наоружавала се у тишини. И тако спремна дочекала је распад Југославије.

У Србији, као најлакшој мети – губитници у југословенским ратовима с краја 20. века, идеја призренских мудраца најлакше је започела остварење свог давног сна о ослобођењу. Отцепила је Косово.

Треба, поједностављења ради, подвући још једну не баш ласкаву чињеницу: Србија је великоалбанској идеји помогла више него иједна држава – домаћин албанском народу. Не само да је у време Брозове владавине било више него политички некоректно помињати постојање великоалбанске претензије на српске територије, него су Брозови цртачи граница припомогли десетковању српског становништва на Косову, померили границу Косова све до Лепосавића и Лешка (места која никада нису била део Косова), донели устав 1974, и направили једно вештачко језеро на Северу Косова. То вештачко језеро зове се Газиводе, изгледа готово нестварно лепо – свакоме ко не зна морбидан податак, да испод тог језера постоји чудно гробље. То гробље броји преко 20 српских села, дупло више од тога срских цркава, а одатле је на југ Србије расељено више од 25 хиљада Срба који су ту живели. Етничко чишћење? Да.

Почетком 21. века – ново пролеће великоалбнаске идеје

Уз помоћ српских непријатеља у југословенском рату, затим уз помоћ српске глупости (један од примера је податак да Срби све док нису изгубили Косово нису хтели да уче албански језик – а само луд човек може да неће да зна језик свог непријатеља), па уз помоћ алавости оних међу Србима који су продавали оружје Иреденти новог доба, овај пут у лику УЧК, и на крају – или је то на почетку – уз помоћ промене немачког става и става САД, великоалбанска идеја доживљава своје ново пролеће почетком 21. века.

У Србији представљена као небитна (чак упоређивана са смешним организацијама попут „1389“ или „Наши“), Ветвендосје или Самоопредељење – странка која се отворено залаже за присаједињење свих „албанских земаља“ матици, броји све више чланова на ослобођеном, албанском Косову, у Македонији и у Албанији.

Албанска армија (АНА) има своје оперативце у Македонији, на Косову и у Црној Гори. А албански криминалци преузели су водећу улогу у подземљу целе Европе, с акцентом на Балкану. Један од бораца за албански ствар, Пацоли, један је од најбогатијих људи на свету и своје послове проширио је чак и у Русију.

Осмех новог фашизма

Оно што самозвани антифашисти у Србији (и региону) не виде, или не смеју да изговоре – због новог духа политичке коректности – претња је не само миру у Србији или Македонији, него миру целог Балканског полуострва. Залагали су се за косовску независност, називали себе левичарима, самозадовољно себе сматрали слободоумницима, и све ће то трајати до оног часа када им албанска мисао отеловљена у једном врло озбиљно организованом пројекту, сасвим склоњеном од очију света који се бави важнијим стварима – не покаже огледало њиховог самозадовољног антифашизма. Лице које ће им се у том огледалу осмехнути – биће лице фашизма. Оног који је основао Иреденту. Оног који их плаши као нечиста савест због Холокауста. Оног који миноризују, одбијајући да се баве Јасеновцем.

Прича о великоалбанској идеји и подршци коју ова има, што кроз игнорисање чињенице да она итекако постоји, што кроз помагање и подршку од стране ојачале Немачке и све безумније Америке – прича је и о антифашизму новог доба, који је преузео све фашистичке идеје и гебелсовски назвао фашистима све оне који се том фашизму противе.

Тај фашизам, на примеру великоалбанске мисије, брише трагове постојања других народа (трагови српског постојања на Косову нестају сваког дана), служи се застрашивањем и протеривањем, етничко чишћење изводи под фирмом „ослобођења“ и нема намеру да се заустави на Косову. Косовско искуство охрабрује га (никакве реакције није било, идеја је остварена без много жртава, непочинства су награђена добијањем још једне државе на Балкану) и учи га на који начин да настави борбу за коначни циљ.

Безбрижно племе

Наивно је мислити да Албанце занима улазак у Европску унију. Њих занима живот у албанским државама, по законима албанских држава и, као племе паметнији су од свих комшија – јер код њих припадност вери не подразумева припадност нацији. Дакле, не морате бити муслиман да бисте били добар Албанац. Морате бити само добар Албанац, и то је једини бог којем се имате молити. Албанци су, а ово ће звучати политички некоректно, племе које је, неискварено цивилизацијским измишљотинама попут неких идеологија или религија, остало на нивоу племена. Да ли се њихова великоалбанска идеја назива фашистичком или ослободилачком или се назива примитивном и цивилизованом човеку одвратном, њих не занима.

Као 1912 – када је након устанка против Турака напокон призната Албанија као држава (у чему су помагали Срби и Црногорци, верујући да раде у циљу дестабилизације Отоманског царства) или 2008, када Црногорци и Македонци (зарад обећања ЕУ и уверења да ће тако од Албанаца направити пријатеље) признају независно Косово, тако и сада – када се цео регион упиње да миноризује дестабилизацију Македоније и југа Србије (Прешево, Бујановац, Медвеђа) не би ли очувао привид мира. И привид пријатељства са Албанијом (чији се председник Бериша јавно залаже за уједињење „албанских земаља“) како се не би замерили Немачкој и САД.

У том послу Србија је отишла толико далеко да у Бујановцу постоји регистровано Удружење ветерана ОВПМБ (Ослободилачка војска Прешево, Медвеђа, Бујановац) а Македонија дотле да усред Скопља постоји музеј ОВК, пун албанских застава, реликвија као што су некакав Јашаријев пиштољ итд.

Када Македонци, Срби и Црногорци схвате да они, баш као ни Турци, неће ући у Унију, када се дакле сете да је граница била и остала Дрина (а за једне Србе – мутна Морава и несрећна Дрина), поново ће Ослободилачку војску Косова (ОВК) назвати терористима. И пашће маска политичке коректности, али то више ништа неће значити. И Албанцима и САД и Немачкој, савршено је свеједно како их неколико слабих државица назива.

Конкретно, ствар може да се одвија следећим редоследом. Косово је богато. Али тамо има превише младих људи који не виде перспективу, нема довољно посла за све и новац је у рукама група људи који су окупљени око бивших ратних вођа. Побуна до које ће вероватно доћи, кренуће међутим у другом смеру – уместо социјална она ће бити побуна Куртијевих „самоопредељених“. Донација са Запада је све мање и када нестане тог новца неки нови рат биће најбржи излаз из беде. Накупљени бес прво ће бити искаљен на оној шачици Срба (и Црногораца, нека се не заносе) на Косову. Већ је почео да се прелива и у Македонију, и неће много проћи, појавиће се на границама Србије – много бучније него сада када то делује као спорадично упадање и покушаји МУП-а Србије да то реши без много галаме.

На прелазу Мердаре (граница Србије и Косова на југу) све је мање аутомобила. Искусни Срби плаше се затишја и празних путева и сви до једног (којој год опцији наклоњени били) слуте да се спрема невреме. И на прелазима према Црној Гори је проблематично. Црногорци попуштају, и пропуштају косовска возила за мале таксе, али у супротном смеру, косовски цариници све чешће малтретирају Црногорце, наплаћују неразумне казне, претресају возила итд.

Дакле, идеја о Великој Албанији постоји и никада није нестајала. Живи свој живот у потаји, или у гласној пуцњави, у брдима или у градовима, рушећи и палећи пред собом све што је подсећа на податак да је територија на којој живи – отета, при чему се не ради само о Косову. И нема назнака да ће ту идеју угасити попуштање и тапшање по рамену од стране суседних државица или моћних сила. Поиграва се са фашизмом и антифашизмом цивилизованих народа који своје тежње покушавају да увијају у идеолошке обланде. Албанцима је свеједно. Јуче иредентисти и фашисти, данас борци за ослобођење од некакве српске хегемоније, сутра агресори на Македонију или Црну Гору – савршено је свеједно. Идеја не умире, само се називи мењају.