Бањалука 23. 04. 2012 ПРЕСС РС
СТРАВИЧНО СВЕДОЧЕЊЕ РАДЕТА РАДИВОЈЦА, ЈАСЕНОВАЧКОГ ЛОГОРАША
Терали су нас да једемо људско месо!
Бањалучанин Раде Радивојац (83) као једанаестогодишњак преживео је страхоте у јасеновачкој фабрици смрти и у пробоју логораша успео да преплива Саву мада није умео да плива!

У су­пи про­на­шли ло­ба­њу и ко­су... Ра­де Радивојац

У потресној исповести за Пресс РС, Радивојац нам је поводом 22. априла, дана на који су пре 67 година логораши кренули голоруки у пробој из Јасеновца, посведочио да је у злогласном логору видео и поглавника Независне државе Хрватске Анту Павелића.

Поглавнику поклонили очи девојака

– Био је у огртачу. Ослањао се на штап у облику слова Г, а од усташа је на поклон добио прегршт очију девојака са Козаре – прича овај пензионисани шофер и механичар.

Усташе су им, како каже, у почетку давале супу без хлеба и са мало меса, али кад су једном из казана извадили лобању и остатке нечије дуге косе, престали су да једу.

– Сећам се да је то месо било лепљиво, па кад га узмеш, не можеш руке раставити… Имао сам тада дванаес’ година, једанаес’ кила – присећа се Раде.

Овај старац, рођен у Доњим Орловцима код Приједора, памти да су му родитеље побили 1941. године, када је почела офанзива.

– Ја сам клиснуо на Козару, тамо провео 45 дана и ноћи и за то време појео два-три парчета хлеба. Када су нас заробили и отпремили у Јасеновац, на себи нисам имао ни ‘лача ни гаћа. Само кошуљу – наводи Радивојац.

Не сећа се прецизно колико је боравио у логору, али зна да је побегао када су кукурузи били за печење.

– Ударила је олуја, а град је био толико велики да је правио ране по телу. Неко је повикао: „Ноћас ко утекне, певаће му мајка!“ И у таму је нагрнула сила народа. Људи су падали под усташким куршумима, а ја сам од страха препливао онолику Саву, иако нисам знао пливати. На оној обали ме ранио метак, као купина да ме огребала – прича старац.

На другој страни Саве накратко се увукао у једну хрватску породицу, глумећи Мату из Бањалуке. Одатле је 1943. године са много рањеника послат на опоравак у Италију.

Здрав као дрен

– Чувале су нас часне сестре. Ако рањеник није окусио доручак, знали смо да је мртав, па смо ту храну брже-боље јели. Неки италијански доктор се чудио: „Само Југословени могу да умру, па поједу доручак“ – преноси Радивојац.

У Југославију се вратио после ослобођења. Међутим, убрзо је, како тврди, послат у московску војну школу.

– Назад сам кренуо 1948. године, кад су захладнели односи Тита и Стаљина. Месец дана смо пловили Дунавом на броду који је шкрипао ко манастирска врата. У Београду сам изабрао да у Бањалуци похађам механичарски и шоферски занат и будем у дому „Рада Врањешевић“. Учили смо од врсних швапских мајстора који су ту остали као заробљеници. Био сам најбољи од 50 ђака – тврди Раде.

У „Аутопревозу“ се запослио крајем исте године, касније био главни контролор за оправку аутобуса и дочекао пензију.
– Народ смо прво возили камионима, чешким „прагама“, па се за Јајце ишло чак девет сати са паузом због лошег пута. Тек ‘49. набављени су мали аутобуси са 16 седишта.

Како било, у „Аутопревозу“ сам провео лепе дане и уз само један удес, за који нисам био крив, обишао 17 земаља Европе. Путника и ђака никада нисам истерао ако није имао за карту, а године 1988. од компаније „Мерцедес“ добио сам захвалницу за милион пређених километара аутобусом без квара. У Штутгарту сам провео 15 дана, а једина обавеза је била да по два сата дневно разговарам са њиховим инжењерима – истиче Радивојац, додајући да се посао возача данас мало цени.

Мало се зна да су Раде и његов син Радослав 1978. године први у Бањалуци регистровали приватни аутобус.

– Иако сам био републички делегат за саобраћај, нико није веровао да ћемо успети. Баш та „сетра 130″, коју сам од олупине довео до возног стања, донедавно је била у мом дворишту у Туњицама, али су је комуналци са још два аутобуса одвезли на отпад. Гањамо се на суду, јер не дам да ми бацају успомене – наглашава Радивојац, и показује џип из 1941. године у коме је возио припаднике Удбе.

Истиче да у својим годинама нема шта да тражи код лекара, осим када треба да извади возачку дозволу.

– Доктори се стално чуде како сам толико здрав – каже Раде, и на растанку већ пети пут нуди храну: „Ајте мало. Има се шта појести, а некада није било ни корице хлеба… И нађите неку честиту сиротињу да џаба живи у мојој викендици у Доњим Орловцима. Све има, вода, башта, воће, струја.“

Где је филм о Јасеновцу!?

О Радиној голготи у Јасеновцу снимљен је документарац „Добровољно умро“.
– Када бих се поново родио и да буде исто, радије бих умро. Не знам зашто се не сними велики филм о Јасеновцу и зашто по ко зна који пут грешимо? Ко зна за још један логор под Козаром, познат као „логор код Влачине“, где су нас сабирали пре Јасеновца? Налази се код старог пута Приједор-Бањалука. Тамо је био бунар код ког нас је млатила муслиманчад, а ми трпели – открива Радивојац.

Личанина тражи 16 година!

Раде 16 година трага за Крајишником који му је бежећи пред хрватском војском оставио коње и кола.
– Ни име му нисам упамтио, али сам га усликао. Рекао је да је из Лике и да је код спаљене куће затекао заклане жену и једанаестогодишњу ћерку, али а петогодишњег сина није нашао. Само је попио ракију и потегао према Србији. Његова кола су и сада код мене, а коње сам комисијски продао и новац ставио банку. Да ми је тог човека наћи, не бих жалио умрети – каже Радивојац.