22 март 2012, ФБР

Пише: Миодраг Новаковић

Као инспирација за наслов, послужила ми је једна стара хрватска (партизанска) тв серија из „југословенских седамдесетих“- јер као што и дивље свиње бесциљно лутају пространствима у потрази за „храном“ и тако преживљавају од данас до сутра- имам утисак да се данас тако понаша и већина опозиционих патриотских партија у Србији…

На данашњој политичкој сцени Србије у сличној ситуацији су се нашле и режимске и анти-режимске политичке партије… И једнима и другима је јасно да нису у стању да сами појединачно освоје власт на следећим изборима… Лично верујем да након оваквих катастрофалних резултата и губитничке политике Тадићевог режима- ни коалиција са „нато алијансом“ им неће више помоћи, и њихов одлазак (Тадићев лични и његовог омраженог режима) на ђубриште историје биће неминован…

Али то није суштина ове приче…

Суштина је да умирући владајући режим зна са киме хоће у изборну коалицију- док Српске патриотске опозиционе партије  и покрети знају једино  са киме неће!?

Суштина је у томе, да нико од њих- упркос тако евидентним и катастрофалним  промашајима националне и економске политике  умирућег владајућег режима (који и у стварности можда и нису тако евидентни, јер у Србији још увек влада медијски мрак, и те чињенице се не презентују широј јавности)- дакле нико од њих неће бити у стању да освоји изборе и власт у Србији, бар не појединачно…

А, улазак у ту изборну трку без „гаранција“ да ће освојити власт (за антирежимске патриотске партије) је не само бескористан, већ и контра-продуктиван- јер ће онда само зацементирати постојеће стање безнађа и пропасти у Србији, и осигурати нашу даљу и комплетну националну разградњу!

На Српској патриотској политичкој сцени је било више иницијатива, углавном од  стране ван-парламентарних „политичких аутсајдера“, за уједињавање у јединствени предизборни коалициони фронт са циљем уклањања издајничког режима и формирања Владе националног спаса, и практично тек онда стварања услова за праве и слободне изборе, уз пред-услов ослобађања јавних медија, и „уклањања“ издајничких- као и промене корумпираног изборног закона- и тек онда расписивања правих и слободних демократских избора. Опет,  по мени- једино исправно…

Наравно такве иницијативе су глатко одбијене, од пре свега парламентарних опозиционих партија, али и неких ван-парламентарних. Многи од њих чак и јавно износе „рачунице“ о свом могућем цензусу, или проценту  освојених мандата- али се нико није јавно усудио да устврди да ће успети да освоји власт… Изгледа да је њима  најважнији само још „један“ Скупштински мандат, или голи цензус, без обзира што ће се у том случају и даље наставити катастрофална политика националне деструкције од стране Владајућег режима (и њихових нових коалиционих партнера, који су већ формирали ред за чекање…), режим је већ сада разрадио разне коалиционе варијанте, све са јединим циљем-  опстанка на власти. Треба их разумети,  они се сада не боре само за власт, већ и за властити голи опстанак….

Што се тиче „наше“ патриотске опозиције, њих не треба разумети- јер они се очиглено више и не боре за  „освајање власти“ , већ само за освајање мандата- а таквим чињењем : НЕ-УГРОЖАВАЊЕМ „голог опстанка“ издајничког режима на власти- они УГРОЖАВАЈУ  „голи опстанак“ властите нације…

 Шта нам је чинити?

Опет, по мени- две су могуће опције:

1. Предизборна Коалиција свих патритоских снага (парламентарних и ван-парламентарних) са циљем уклањања издајничког режима Бориса Тадића (али и спречавања доласка на власт других сличних  Тадићу). Наравно ова коалиција и сабсеквентна Влада националног спаса (о чему сам већ писао) треба да буду само привременог карактера- до стварања услова за истински слободне и равноправне изборе…

2. Или напуштање сваког парламентарног и институционализованог (нарочито појединачног „донкихотовског) начина политичке борбе, и позивање народа на масовну грађанску непослушност, генерални штрајк, и таквом ненасилном  грађанском револуцијом извршити смену режима и успоставити Владу националног спаса. За такву опцију је наравно неопходно учешће свих већих, а нарочито парламентарних опозиционих партија, као и водећих невладиних националних институција и угледних појединаца…

 „Истрчавање“ у пролећну политичку изборну арену, појединачно- само ће ићи на руку издајничком режиму на власти- и такво терање воде на режимску воденицу од стране патриотских политичких снага- по мени би било равно чину издаје националних интереса.

Србија је већ уморна од хроничних опозиционих „парламентараца“ који у Скупштини немају никакву политичку снагу, али зато својим присуством обезбеђују легитимет издајничком владајућем режиму.

Постоје много важније ствари од цензуса, „раскошних“ скупштинских плата, и можда 10 или чак 20 процената седишта у Парламенту.  А те „важније ствари“ су се данас практично свеле на само једну: 

Голи Опстанак Српске нације…

 Зато памет у главу „господо опозиционари“- ако паднете на долазећем „пролећном испиту“- то вам неће опростити ни ваша нација, ни историја…