Последње три године Европска унија је у најдубљој кризи откако постоји, ако се посматра од 1957. или чак од 1950. године када се појавио Шуманов план. Криза уједињене Европе је јединствена зато што је изазвана не само унутрашњим, већ и спољним факторима. Нико не оспорава да су 2008. године епицентар прво финансијске, па затим и светске економске кризе биле САД, а не ЕУ. Међутим догађаји у Америци су се поклопили са нагомиланим унутрашњим проблемима у развоју Европске уније што је, сабрано, довело кризу и у Стари свет.

19.04.2012. извор: srb.fondsk.ru

Ради се не само о тешкоћама очувања модела „социјалног тржишта“ којим се ЕУ поносила последње три деценије. Недовољно осмишљено ширење ЕУ преко низа постсоцијалистичких и постсовјетских држава је надјачало финансијско-економску кичму Уније и спустило у плићак оне његове старе чланове који се ни раније нису одликовали неким посебним привредним имунитетом…

Стварни банкрот преживљава Грчка. Мада и даље настављају да га називају техничким, од тога већини грађана у тој земљи није ни мало лакше. А иза Грчке се одавно помаљају и мало крупније земље.

„Грчкој ће можда затребати још једна реструктуризација; она ће затребати можда и Португалу и Ирској. Врло брзо проблеми могу да се јаве и у Шпанији и Италији“ – тако говори економиста Нуриел Рубини, који је и предвидео садашњу кризу. Најбоље, што се може предвидети у садашњој ситуацији, сматра Рубини, то је „развод еврозоне“. По његовом мишљењу би „било идеално да еврозону напусте, пошто се договоре о финансирању у међувремену, пет проблематичних земаља са њене периферије – Португал, Ирска, Италија, Грчка и Шпанија“.

На чему се заснива овакво мишљење Нуриела Рубинија када се, конкретно, ради о Италији коју је он, без имало премишљања, сместио на „периферију“ Европске уније?

Државни дуг Италије је у јануару 2012.године достигао рекордну цифру од 1,936 билиона евра, саопштила је Италијанска централна банка 15. марта. Ако се упореди са децембром 2011. државни дуг се повећао за 37,9 милијарди евра. Да констатујемо да је према резултатима 2011.године државни дуг Италије износио 120,1% БДП или 1,898 билиона евра. Како је дуг растао, саопштава Централна банка, расту и трошкови његовог праћења.

Зна се да су крајем прошле године европска тржишта практично сасвим изгубила веру у способност италијанског руководства да решава највећи проблем државних дужничких обавеза, што је и предодредило оставку владе Силвија Берлусконија.

У новембру 2011године је разлика између италијанских десетогодишњих државних обвезница Btp и немачких бондова први пут откако постоје прескочила психолошку црту од 500 бодова. При том је рентабилност италијанских обвезница порасла на 6,9% и тако три пута премашила рентабилност немачких хартија од вредности.

Нико не жели да предскаже шта може да се деси већ сутра. Посебно ако се узме у обзир да је Италија још средином фебруара престала да добија нафту из Ирана. Санкције које је Европска унија увела Ирану су предвиђене да ступе на снагу првог јула, али је Иран, знајући да Кина, Индија и Јапан не могу да откажу испоруке, одлучио да предупреди Европску унију. Тако се цео низ земаља, међу њима и Италија, нашла у компликованој ситуацији. Јер учешће иранске нафте у увозу Италије износи, како се процењује, 30%. Зато је просечна цена литра висококвалитетног горива већ у марту достигла у земљи 1,96€. Цена литра дизел горива је већ преко 1,8€. А прошлог децембра, пред католички Божић литар бензина је био испод психолошке границе 2€.

Поскупљење горива има драматичне последице за сектор транспорта, јер 88% комерцијалних превоза иде аутомобилским путевима. Није добро ни приватним сеоским произвођачима код којих вредност производа поскупљује зато што се повећавају трошкови горива за пољопривредну технику – у просеку 19% од почетка ове године.

Осим тога, раст цена за гориво је на Апенинима основни фактор повећања инфлације. Вредност минималне потрошачке корпе у фебруару је у Италији порасла за 4,5% у односу на средњи годишњи показатељ. И то је рекорд у последњих пет година, као и општи показатељ инфлације од 3,3%.

Нема ничег чудног ако се кроз месец или два рентабилност италијанских обвезница попне на 7%. У условима пораста државне задужености то ће значити финансијски колапс, јер ће се тржишта на којима би се могло позајмљивати за Италију једноставно затворити. Ко би поверовао да ће Италија убудуће моћи да извршава дужничке обавезе уз такав проценат, а да се и не помиње измирење дугова?

Међутим, према мишљењу експерата, у 2012.години Италија би требало да се задужи за још преко 200 милијарди евра. До краја априла им предстоји да измире 91 милијарду евра првих на реду доспелих дугова. Испада да антикризне мере „техничког кабинета“ Марија Монтија који је у децембру заменио владу Силвија Берлусконија не само да нису донеле позитивне резултате већ су, на против, ситуацију још више погоршали.

Наставља се рецесија, односно претварање економије у својеврсну „шагренску кожу“ само мању по димензијама. 12. марта 2012. године Национални статистички институт Италије (ISTAT) је саопштио да је БДП у земљи у 4. кварталу 2011. ако се упореди са 3. кварталом, мањи за 0,7%, а годишње – 0,4%. Снижењу је допринело смањење унутрашње потражње. Смањен је и доток инвестиција у италијанску економију – за 2,4% и 3,1%. Ништа добро не обећава ни прогноза за 2012. годину – Европска комисија предвиђа пад италијанске економије за 1,3%.

„Финансијски маневар“ против друштва

Мере владе Марија Монтија које су назване „финансијски маневар“, а које предвиђају економију од 33 милијарди евра у следеће три године, имају врло изражен антисоцијални карактер. Критичари „финансијског маневра“ су одмах приметили да он у великој мери укључује повећање пореског бремена за све становнике, а врло мало – мере које би стимулисале раст економије.

Конкретно, поново је уведен порез на некретнине који је укинут 2008. године, а који ће износити 0,4% од вредности прве некретнине и 0,75% на сваки следећи стан или кућу. Једина олакшица је попуст од 50 евра за свако дете до 26 година.

Осим тога, појавио се порез од 0,75% од вредности некретнине, коју Италијани поседују у иностранству, као и порез на луксузне аутомобиле, јахте и приватне авионе. Повећане су и акцизе на производе од дувана и ПДВ.

Оцењујући „новоуведено“ од стране Монтија, новине «Il Legno Storto» су уочи католичког Ускрса написале: «Ове године се не може галамџиски славити у породици, када се поседа око пуних столова, ако се зна да је све већи круг становништва у очајној ситуацији, а има их који се чак решавају и на самоубиство. Када о томе говориш – осећаш бес. Бес зато што они који нама владају предпостављају да патње на које је народ натеран, да је то најмање зло, неопходна случајна последица како би се избегле горе несреће. То уопште није тако, нас покушавају да врте око прста, лажу нас, или још горе – потпуно су нас излудели».

Једно од најтежих питања је повећање старосног узраста за пензију, и за мушкарце и за жене. Према плановима владе, почев од 2012. године мушкарци у Италији ће ићи у пензију са 66 година живота, а жене са 62. При том, од 2018. – та граница ће и за жене бити подигнута на 66 година. Када се буде обрачунавала пензија – рачунаће се радни стаж који треба да буде најмање 42 године и један месец за мушкарце и 41 година и један месец за жене. За оне пензионере чија збирна пензија на годишњем нивоу премашује 200.000 евра до краја 2014. године се уводи тзв. «порез солидарности» од 15%.

Осим тога, Монтијева влада је напала члан 18 Кодекса о раду који је последњих 40 година сматран за највећу социјалну победу становника Италије. Члан ограничава права газда у вези са отпуштањем радника који ради под сталним уговором, а којим се гарантује чување радног места. Монти и његови министри су закључили да је то кочница за развој тржишта рада, и да представља препреку за ротацију и најам младих.

Да се на рад узимају млади је, наравно, одлично. Али шта да се ради са радницима између 40 и 60 година који морају да хране своје породице?! О томе Марио Монти и његови „компетентни“ министри не размишљају.

Појачава се расположење за протестовање

«Финансијски маневар» се и у тренутку доношења и сада сусреће са оштрим, мада и растуреним, отпором великог дела јавности. Крајем јануара више од недељу дана су штрајковали возачи теретног транспорта, блокирајући низ централних аутомобилских путева и тако паралисали читаву земљу. То је зауставило фабрике Фијата које су остале без делова, поново је дошло до нагомилавања отпада на улицама Напуља, а на Сицилији је дошло до дефицита производа по радњама. Острво је такође остало без бензина, са чиме локална мафија није пропустила да се позабави.

Затим су по размерама огромне штрајкове направили возачи таксија, због чега су страдали туристи. Ускоро су свенационалн штрајк имали и радници римских аеродрома «Фјумичино» и «Чампино», железница и регионалне авиокомпаније Alitalia-CAI и Meridiana Fly. Одмах после њих штрајковали су апотекари, адвокати и судски писари, као и радници на бензинским пумпама.

У праву трагедију се 29. фебруара претворила манифестација покрета No Tav, која је организована против изградње брзе железнице на правцу Турин – Лион. Манифестанти су у Пјемонту, у северној Италији, блокирали путеве и палили аутомобиле, а сама манифестација се завршила сукобима са полицијом која је морала да употреби сузавац и водене топове. Како саопштавају италијански масмедији рањено је петоро људи. Формалан повод за протесте је било питање очувања човекове околине, а стварни – не само дивљачки услови рада на градилиштима, већ и опште незадовољство економским положајем.

НЕЗАПОСЛЕНОСТ, КРИВЦИ И ОКРИВЉЕНИ

Ситуација се све више погоршава. Незапосленост расте и не виде се перспективе за њено смањење. Ниво незапослености у Италији се од јануара попео на 9,2%, што је у последњих 11 година максимум, тврде подаци Istat. У децембру 2011. незапосленост је била 8,9, а у јануару прошле године 8,1%. Бројка незапослених се повећала на 2,29 милиона људи.

А оно што је најопасније за земљу – то је брз раст незапослености међу младима, јер просечно 31,1% младих не ради. Односно – сваки трећи млади човек у Италији остаје без посла. А то значи и без могућности да се напусти родитељска кућа и да се оформи сопствена породица. Таквих је до 35 година у Италији 1,1 милион људи. Ту се већ постављају питања о националној безбедности у земљи, јер не треба се надати да ће у Италији наредних година доћи до социјалног мира.

Интересантно је да тренутно у Италији протествује и ситна и део средње буржоазије. У потрази за повећањем уплате пореза влада је захтевала да свако, чак и најмањи предузимач у трговини, издаје каса-блок. Шта се дешава?

Одговор су дале оне исте «Il Legno Storto»: «Главна средства информације, бескрајни телевизијски програми… служе да би се незадовољство јавног мњења усмерило од правих виновника наших несрећа – политичара, бирократа, администратора и да би се сиромаси побили међу собом. Наши су непријатељи пекари и власници малих радњи свакодневно потребних намирница. Има и оних који су у то поверовали, они праве на интернету сајтове и пуне странице на фејсбуку како би окривили и оне продавце који не издају рачуне на каси. Мисле да ти трговци треба да исплате свој четврти ауто, истовремено док они, можда, само покушавају да избегну узимање четвртог кредита у банци (која и тако неће да им га одобри) како би платили порез који је дошао до 70% укупног дохотка њиховог предузећа. Води се борба за преживљавање на било који начин, зато што они знају да се баве само оним, чиме се и баве. А ако је реч о јахтама – баш и није тако тешко да се открију њихови прави власници. Богатство је по дефиницији свима видљиво. Да би се открило тамо где не треба да се нађе нису потребне криминалистичке службе…»

Ипак, без обзира на високу фреквенцију и величину протеста у Италији ти протести за сада не угрожавају озбиљно Монтијеву политику. Ствар је у томе да се организовањем протеста скоро искључиво баве грански синдикати. После краха некада најјаче комунистичке партије у Европи, Италија не успева да нађе политичку снагу која би покушала да све поточиће и потоке улије у исто, снажно корито.

Даља судбина Италије, очигледно је, неће се одређивати у Риму. Она пре зависи од карактера процеса који се развијају у еврозони и Европској унији уопште. Ако се појави време за «евромарку» Италија ћебити остављена сама себи и, можда ће ипак успети да пронађе одговоре на изазове које јој је, преко својих конкретних европских облика, понудила глобализација. Уколико се Берлин и убудуће буде борио за очување евра Италију ће можда постићи судбина европериферије са новим дуговима, новим Монтијима и новим расутим протестима.