Са покојником у бољи живот

Влада Бориса Тадића, која незадрживо одлази, жарко жели да продужи свој мрачни мандат. Макар управљала и руком из гроба. Покојник, упркос свему, и даље нуди бољи живот, сигурне перспективе, стабилан курс динара и друге радости, иза којих се крије паклени план о усмрћивању још милион Срба, који су добили ново име: „социјални терет“. И док народ дословно изумире јер је стопа смртности највећа у Европи, монструозна режимска лабораторија увећава бирачки списак. Гласача је све више, а народа све мање! Преостали су спремни да изађу на улице, па је чак и председников истраживач, Милан Николић, добио запањујући податак да је сваки други грађанин Србије спреман да се обрачуна са фалангом лажних демократа, и то на улици! Али, њихов неприкосновени вођа и даље нуди смртницима да му се придруже. На ономе свету.

Док је вишегодишња демократска пљачка трајала, из Србије је у иностранство отишло више од 400.000 људи. У међувремену је демографска слика постала застрашујућа: на једно рођено дете, у Србији има десет пензионера! Старијих од 65 година има знатно више од деце и омладине до 18 година. Према свим рачуницама, убрзо ће нестати још милион и по Срба. Србија се убрзано своди на град Београд, његову околину и још десетак других градова. Већ постоје читави региони у којима скоро да и нема људи! Садашња социолошка слика Србије изгледа морбидно: парови без деце или са једним дететом, и старачка домаћинства.

Мада званичне статистике говоре о 50.000 самачких домаћинстава на селу, њих има три пута више. Топлички, Јабланички и Пчињски округ постали су ненасељене пустиње са ретким, сиротим и заборављеним становницима који нису имали ни средстава ни снаге да оду негде другде.

За време Тадићевог режима смишљен је и адекватан одговор на овакво стање. Предложено је „продужење радног века“, по могућности до смртног исхода, али је неко цинично додао да ће то бити нови фискални удари јер ће „…у будућности све више бити оптерећен пензиони фонд и више ће се издвајати за медицинску негу…“!

За десетак година застрашујуће пљачке, као последица сиромаштва, у преко 400 села широм Србије није рођено ниједно дете! У истом периоду, више од осамдесет одсто свих села у Србији имало је негативни природни прираштај, а у тренутку последњег пописа преосталог становништва, у преко стотину села није било ниједне труднице! У трећини свих српских села данас живе искључиво старији од 65 година живота. Од укупног броја живорођене деце за време „демократског препорода“, чак две трећине деце рођено је у градским насељима, а свега једна трећина у сеоским. Од осам спроведених пописа након Другог светског рата, на овом последњем је регистрован највећи пад броја становника у савременој историји Србије откада пописа уопште има! За мање од тридесет година нестаће град величине Београда, а све говори да то може да се деси и мало брже! Само још неколико оваквих влада каква је била Тадићева… Само на још неколико избора треба заокружити ову исту групу ликвидатора…

Овога нема ни у Индији!

Ту је и тужна армија незапослених, која је у међувремену порасла за нових 600.000 људи! Та информација  сустигла је недавно и Бориса Тадића, па се на дату околност одмах изјаснио: „…Нема, нажалост, масовног запошљавања. А сви они који кажу да има, обмањују грађане“!

И заиста, запошљавања нема! Али, има масовних отпуштања! И то их има свакодневно, и врло су брутална, у неким случајевима потпуно сулуда, као протекле зиме кад је отпуштена група радника предузећа за путеве из Ниша (у стечају), које чисти и одржава регионалне и магистралне путеве у три округа око Ниша. Откази су им подељени у моменту док је Србија била окована снегом и док су штабови за ванредне ситуације тражили сваког способног човека да помогне у чишћењу огромних сметова! Ништа није помогло, неко је донео одлуку да „макне“ десет одсто запослених, и то баш возача и машинисту усред проглашења ванредне ситуације!

У Новом Саду је, уочи грејне сезоне, отпуштена већа група радника, у Зрењанину су бивше раднице зрењанинске текстилне индустрије изашле на улицу да потраже неисплаћене зараде… Не постоји град у Србији у коме се нису десила масовна отпуштања радника и где радници нису изашли на улицу да потраже правду. Али, и то ова власт преко својих „тајкунчића“ сурово кажњава. У Сомбору се један покушај синдикалног организовања завршио дељењем отказа!

Маса најурених радника из бројних упропашћених предузећа широм Србије спремна је да „посети“ Владу у Београду. Има их на све стране. Неколико стотина бивших радника краљевачке фабрике „Магнохром“ кренуло је пешке пут главног града да потраже својих 18 зарађених плата. Али, није то једина невоља са „Магнохромом“: она иста браћа Митал, милијардери из Индије који су упропастили „Магнохром“, још увек се облизују око српског металског комплекса и око Владе Србије. Неки министри на челу са Мирком Цветковићем такође балаве од среће кад им се неко од браће Митал јави са новим идејама како да Србе утерају у робовски рад, као у Индији или Кини. Тај „пројекат“ Тадићеве владе само што није готов! У Србију је стигао, нико други него Маркус Лангес Сваровски, председник најчувеније компаније за производњу накита на свету „Сваровски“, са намером да у Суботици отвори фабрику кристала! Газда Сваровски је био шокиран понудом коју нико не може да одбије: за свако отворено радно место (а планирао их је 550, макар формално) од државе ће на поклон да добије по 10.000 евра, и најјефтинију радну снагу – каква данас постоји још само у централној Кини, Индији и неком афричким земљама. Никада и нигде, рекао је Сваровски, није наишао на тако висококвалификовану а тако јефтину радну снагу: „… Тражио сам такво нешто и у другим деловима света, али…“

 Тога заиста нема нигде, па је фирма „Сваровски“, због овакве незапамћене понуде, први пут откако постоји, отворила једну фабрику изван Аустрије! Што да иде у Индију, Африку или Кину, кад је најцрњи робовски рад, за робовску плату, у најближем аустријском комшилуку! Тога нема чак ни у Индији! У исто време док је Тадићева влада у Суботици подводила Сваровском бесплатну домаћу радничку класу, кренула је агенцијска вест о догађају на далеком индијском потконтиненту: „…Бесна маса отпуштених радника у фабрици челика запалила директора у једном месту на истоку Индије…“

Покојник закопао још 1.300 радника!

Нажалост, у Србији то тако не бива… Радници у појединим крајевима земље немају ни снаге ни воље да се одупру бандитској транзицији. Тако је, опет у Суботици, чувени „Агрокомбинат“ плански спреман да буде продат „за џабе“. Све је већ намештено тако да ова некада велика и профитабилна фирма оде у бесцење. Суботички „Агрокомбинат“ је дуговао 5,1 милион евра, али је поседовао скоро 8.000 хектара земље, значајан сточни фонд, доста објеката у Суботици и околним насељима, укључујући ту фарме и силосе, као и импозантну механизацију, системе за наводњавање и другу опрему. Али, дугови ове фирме намерно нису враћани (та је политика и у овом случају спровођена директно по наредбама досадашњих господара лажне демократије), иако је стално, у току последњих пет-шест година бележена добит са 8.000 хектара земље! Где су паре, сви знају и нико не зна! Биће да су у сефовима демократских властодржаца, јер је једна од њихових најважнијих фирми, „Викторија група“, кључни поверилац суботичког „Агрокомбината“! Јасно као дан о чему је овде реч. У међувремену је 6.300 хектара државне земље одузето и дато у закуп, а око 1.300 управо продају „на добош“! Тако је 1.300 радника експресно остало без посла, практично на улици! На крају је све брутално завршено тако што је улазак у просторије предузећа забрањен члановима скупштине „Агрокомбината“. Срамно је да у таквој ситуацији председник државе Борис Тадић долази у Суботицу како би охрабрио милијардера Сваровског и његов бизнис у Србији, а није отишао да види како је сахрањен „Агрокомбинат“ и са њим 1.300 радника. А и зашто би, па он и његова странка живе од „Викторија групе“, због које је и убијен „Агрокомбинат“!

Баратање мотком

У потрази за опљачканом зарадом, на пут за Београд спремали су се оружари из крагујевачке „Заставе“, па су властодршци пожурили да их плате како не би дошло до обрачуна са неизвесним исходом. Баук радничког беса ипак ће се десити у Београду, упркос жаркој жељи однарођене власти да невоље буду што даље од њих. Радници ФАП-а из Прибоја, али и бројних других предузећа, спремају се да обиђу одлазећу владу… Није ред да их ојађена радничка класа не испрати онако како су заслужили! Заслугом ове владе, само у последњих неколико година збрисано је са лица земље 20.000 предузећа и 150.000 радних места! Бројку од око 800.000 незапослених радника треба одмах двоструко увећати! Многи од оних који раде, у ствари само мисле да раде, а заправо су на робији, са дневницом која не покрива ни довољан број калорија у организму!

Мада скоро 90.000 малих и средњих предузећа запошљавају више од 60 одсто радника у Србији, Влада је на дивљачки начин зајашила управо тај сектор новим даџбинама, и бескрупулозно га прождире бирократијом.  Ниједна системска реформа за последњих десет година није направљена, у сталној или повременој блокади је око 50.000 предузећа, над више од 20.000 фирми спороведен је или се спороводи стечај! Потрошено је више од милијарду евра такозваних субвенционисаних кредита, а крајњи исход је поражавајући: остварени обрт је – нула! Спрема се сахрана још 15.000 предузећа. Што је ближа та мрачна будућност, то је весеље одлазећих власти веће! Најављују још оштрије мере контроле наплате пореза и доприноса. Свугде, само не у својим фирмама које су створили пљачкајући државу!

Највећи број оних који су експресно отпуштени због „демократског апартхејда“, где мала група осведочених превараната и пљачкаша терорише целокупну нацију, налази се у деликатној старосној доби, између  45 и 55 година, кад нису ни за пензију нити да буду „приправници са искуством“. Одмах иза њих следи маса незапослених у доби од 30 до 44 године. Највише их је са средњом школом, а чак 10 одсто има и диплому више или високе стручне спреме. Тадићева влада вешто врти новац преко такозване Националне службе за запошљавање, и то тако што је за 12.000 људи организовала програме обуке, преквалификација и доквалификација „за потребе познатог послодавца и тржиште рада“ (што је обична лаж јер већина њих дође на пробни рад, а мало њих се задржи на послу). Тако је новац који је помпезно представљен као „племенита инвестиција“, остао у рукама владиних службеника. Што директно, што индиректно. А посла и даље нема…

Колико је одмакла подела на привилеговане државне службенике и на оне који су у масовном заточеништву овог система, најбоље се види по томе како су отпуштени радници Народне банке Србије успели да докажу и да наплате противзаконито добијање отказа. Скоро више од милион евра су до сада успели да наплате сви они које је својевремено из НБС најурио Млађан Динкић, некадашњи гувернер. Њих преко 600 тужило је НБС тврдећи да је термин „технолошки вишак“ коришћен само као изговор, јер су на њихова радна места примани нови људи.

И Динкић је имао своје одговоре да су у питању: „…отпуштени радници који нису били активни на послу, који су лоше радили и забушавали…“ и да су судови направили велику грешку јер су „…превише благонаклони према радницима који добију отказ…“. На крају, многи од њих су већ враћени на посао, и то са наплаћеном одштетом, а многи ће се тек вратити.

Наравно, ово је могуће само у великим, привилегованим установама, и може се посматрати као реткост у судској пракси. Милиони других виде решење за себе у традиционалним српским вештинама као што је баратање мотком…

На пљачку пљачком!

Али, док у Београду у државним институцијама запослени па и отпуштени долазе некако до својих права, у унутрашњости Србије влада психологија правог Дивљег запада. Раднике пљачка ко год стигне. Осим лутајућих превараната и лажних инвеститора, али и озбиљно организоване лоповске институције каква је Агенција за приватизацију, на терену раде и „слободни уметници“. Тако је недавно у Лесковцу директор дрвно-индустријског предузећа „Данило Бошковић“ из Грделице, са још двоје запослених, благајницом те фирме и председником синдикалне организације опљачкао од 45 радника више од 600.000 динара, за наводно пружање помоћи „у решењу административних питања“. Да нису колективно изашли на вишедневне протесте испред седишта градске управе Лесковца, захтевајући од државе да донесе социјални програм по коме би им биле исплаћене заостале зараде, и да нису упорно истрајавали у потрази за отетим новцем, ни полиција ни суд не би се бавили овом трочланом бандом која је на крају допала у немилост. Тако су лесковачки радници видели мало правде, али оне опљачкане паре више неће видети!

Има и примера организоване самоодбране! На пљачку пљачком! Тако су пре годину дана ојађени и бесни радници, због лоших услова рада и неисплаћених плата, из контролних кућица у необезбеђеним тунелима Липак и Железник, на траси обилазнице око Београда, скинули све што је могло да се скине: нестали су компјутери, опрема за видео-надзор, делови вентилационих система, клима-уређаји и бакарни каблови који се простиру читавом дужином и једног и другог тунела на 1.400 метара! Крађа је трајала месецима, јер су каблови укопани испод бетонских плоча које је требало подигнути. Пљачку нису забежиле ни камере, јер нису ни радиле! На крају су и те камере украдене! Нико није ухваћен на делу, „починилац истрази није познат“, али сви знају да је радничка класа на овај начин узвратила ударац!

Хаос као судбина

У Србији која има све сиромашнију полицију и војску која практично више не постоји на начин како је постојала, неко је ипак добро наоружан! Скоро 50.000 комада оружја налази се у рукама приватних компанија за физичко-техничко обезбеђење, у којима према проценама ради од 25.000 до 60.000 људи! Потпуно прецизан број није познат чак ни МУП-у Србије. То је само још један симптом тешког лудила које је створила отуђена власт са својим такође отуђеним центрима владавине. Бројке људства и наоружања у такозваном приватном сектору застрашују због чињенице да је тај „сектор“ и бројнији и боље наоружан од МУП-а Србије. Везе појединих власника ових „компанија“ са водећим криминалним босовима, али и са својим „хонорарним сарадницима“ у полицији и другим државним институцијама, више су него чврсте.

Многе од тих „физичко-техничких“ армија су у потпуном власништву водећих странака на власти, тако да их стране дипломате и дискретни посматрачи овдашње стварности сматрају „војним крилом“ партијских фаланги.

Ако, дакле, и овакав вид паралелних власти постоји у Србији, онда нема говора о томе да само Бог може да спасе улице великих градова од пошасти општег обрачуна између гладне већине и сите, али одлично наоружане мањине. Одавно је Србија, захваљујући оваквим властима – које одлазе и долазе са идејом да нешто опљачкају – загазила у до сада невиђен систем такозване политичке мафије, којом владају испеглане силеџије из сенке. Нису институције појединачно криминализоване, него је цео систем смишљен ради криминала! Закони,  судови, извршна власт… Све је у служби криминала! То је српска свакодневица. Водећи „босови“ Европске уније то знају (пок. Верица Бараћ је својевремено сведочила о изјави једног високог функционера ЕУ, који је за Србију рекао да јесте криминализована од врха до дна, али да га није много брига због тога јер она неће тако скоро ући у ту заједницу, ако уопште и уђе, а до тада „нека се крчка“).

Досадашњи председник државе Борис Тадић отворено је у више наврата признао да он лично, у свом кабинету, кроји спољну политику Србије, чиме је признао да је предводник државног удара! Он је лично поставио Мирка Цветковића на чело групе грађана која се састаје четвртком и себе назива владом Србије. Он и нико други, свих ових година је преузимао на себе одговорност за стање у економији, култури, пољопривреди, машинској индустрији, рибарству, спољној и унутрашњој трговини, шумама, рудама, аутомобилској индустрији, правосуђу, тужилаштву, књижевној критици, спортским дисциплинама и свему другом, чега год се сетио он сам или његов тим за односе са јавношћу. Нико као он није свакодневно, са највишег места, вршио такву и толику промоцију насиља над здравим разумом, личну промоцију и промоцију „прихватљиве аутократије“. Али, и томе је дошао крај. Он одлази, а његова последња жеља је да му се сви придруже на путу ка Деветом кругу пакла, који неизбежно чека своје госте.

Он одлази, а у томе му помажу његови страначки епигони, они који га већ данас индиректно фино моле да изађе на изборе превремено, „јер је то дужан грађанима“. Исто то су „блиски другови“ рекли и Слободану Милошевићу („да провери вољу грађана“), што је довело до 5. октобра 2000. године.

Кад владар остане сам, он се обично суочи са једним паралелним светом, који у стварности не постоји. Из зидова кабинета почну да излазе духови прошлости и он има потребу да побегне на улицу, међу народ. Али, тада је, за тај спасоносни чин, обично већ касно…

И ко ради умире!

Председник Србије оперисан је у децембру 2010. године на ВМА. Специјалиста из Фиске извадио је из председниковог колена желатинску масу, а лабораторијске анализе су потврдиле да је реч о саркому. Ова болест је тешка и са лошом је прогнозом, а лекари крајњи исход одлажу мењањем крви и коштане сржи председника Тадића.

Он брзо копни, али његови саветници га свакодневно показују грађанима и тако излажу још већој опасности да умре на ногама. И сам председник је изјавио да ће убудуће изгледати све лошије јер, како је рекао, много ради.