6. април 1992 – почетак прогона Срба у Сарајеву

Почетак рата у Сарајеву 6. априла 1992. године био је почетак прогона Срба из овог града и највећег етничког чишћења у Европи од Другог свјетског рата, сагласни су политичари и истакнути српски интелектуалци.

Они истичу да је прије рата у Сарајеву живјело око 160.000 Срба, а да их данас нема ни 10.000, и то углавном старих.

Бивши предсједник Републике Српске Биљана Плавшић истиче да је у Сарајеву данас много мање Срба него што их је било у вријеме турске владавине.

„Рушење Устава за мене је значило почетак рата. Срби га нису жељели. Они нису жељели да разарају Југославију. Нису имали никаквог интереса за рат, али је очигледно да су муслимани имали“, каже Плавшићева, преноси „Глас Српске“.

Плавшићева, која је уз Николу Кољевића изабрана за српског члана Предсједништва Социјалистичке Републике БиХ на првим демократским изборима 1990. године, подсјећа да су њих двоје дали оставке 8. априла, два дана послије сједнице Скупштине на којој је без њих донесена одлука да буде „подигнута“ Територијална одбрана, чиме је Предсједништво остало без представника српског народа.

„Узела сам папир и написала оставку. Сјећам се добро те реченице да је то распад БиХ, да је одлука донесена без присуства представника Срба, исто као што је и у октобру донесена одлука о независности и написала сам још да, пошто је то најава рата, ја у томе нећу да учествујем“, каже Плавшићева.

Она подсјећа да је Сарајево некада било други град у бившој Југославији по броју Срба, а данас то више није, него је то „град језе“.

Декан Факултета политичких наука у Бањалуци и политички аналитичар Ненад Кецмановић тврди да је Сарајево жртвовано да би Република Српска опстала, истичући да би се БиХ реинтегрисала да је Сарајево послије рата проглашено за екстратериторијалну зону.

Кецмановић подсјећа да су странци то и планирали и наводи да би то створило услове за повратак у Сарајево великог процента и Срба и Хрвата, послије чега би се тај модел проширио и на друге крајеве, те би се БиХ реинтегрисала.

„Алији /Изетбеговићу/ је било више стало до Башчаршије и Бегове џамије него до цијеле БиХ, а /Слободан/ Милошевић му је у Дејтону изашао у сусрет и изазвао гнијев руководства Републике Српске и у почетку генерално негативан српски став према Дејтонском споразуму. Испоставило се да је то била, шаховски речено, жртва тешке фигуре за добитак партије: Сарајево је изгубљено да би опстала Република Српска“, истиче Кецмановић за „Прес“.

Он наводи да је послије рата из Сарајева изашло и оно мало Срба и Хрвата што је било остало, те је град постао готово потпуно етнички чист – бошњачко-муслимански.

На питање која му је прва асоцијација на помен 6. априла 1992. године, политички аналитичар и доктор политичких наука наводи да је то био почетак краја и да општи утисак који му је остао јесте расуло. „Отказивао је један по један подсистем, људи и односи су се преко ноћи мијењали“, рекао је Кецмановић.

Коментаришући „абдицирање“ Фикрета Абдића из Предсједништва БиХ у корист Алије Изетбеговића, Кецмановић је рекао да је то вјероватно био први незаконити акт Изетбеговића и СДА у оквиру нове трипартитне власти.

„Нажалост, српски представници су подржали иницијативу да Алија ускочи умјесто Фикрета, који је на изборима добио највећи број гласова. Претпостављам да је овај то прихватио зато што су му у СДА обећали све што је тражио за ‘Агрокомерц’, који је за њега био и остао важнији него читав свијет“, истиче Кецмановић.

Говорећи о политици реформиста, коју је заговарао, Кецмановић је рекао да су се реформисти, као и СДС, борили за останак БиХ у Југославији, за разлику од СДП БиХ, која је са распадом СКЈ постала републичка партија, која се, као и СДА, борила за независну БиХ.

„Када је избио рат СДП је преживјела тако што су чланство напустили Срби и Хрвати, па и данас /Златко/ Лагумџија неће да каже колики је проценат немуслимана у тој мултиетничкој партији. А реформисти су се разишли тако што је свако кренуо ка свом националном јату. Једноставно, била је то политичка опција која у том времену и у тим околностима није имала шансе“, рекао је Кецмановић.

Појашњавајући како је проглашен за британског шпијуна, Кецмановић је рекао да су водећи политичари Раиф Диздаревић, Бранко Микулић и Милан Узелац рефлектовали на функцију члана Предсједништва СФРЈ из БиХ, а на коју је он практично био изабран, те да су због међусобне конкуренције пропустили на вријеме да га зауставе.

„Прогласили су ме за шпијуна, а да то нису ничим аргументовали, нити предузели кривично гоњење, судски поступак или нешто слично, тако да јавност није у то повјеровала. Пошто су ме елиминисали из трке, повукли су тврдњу да сам шпијун и саопштили да ‘немам довољну безбједносну културу’ да бих био члан предсједништва СФРЈ“, рекао је Кецмановић.

Он је додао да су они који су ушли у то предсједништво „растурили“ Југославију.

Књижевник Рајко Петров Ного каже да већ долази до објективизације свега оног страхотног што се у Сарајеву дешавало већ долази, јер нема злочина који се може сакрити, иако се још не зна тачан број убијених сарајевских српских цивила.

„То да Срби нису имали шансе да избјегну рат већ је опште мјесто, о томе све више говоре и странци. Рат се могао избјећи, али они са стране који су га програмирали, уз балканске страсти, то су операционализовали удруженим снагама“, каже Ного и додаје да у Сарајеву данас има више Кинеза и муџахедина, него Срба.

Привредник и бивши политички функционер Рајко Дукић каже да су прогони и убиства Срба почели много прије почетка рата, што доказује и данашњи Закон о правима бораца Федерације БиХ који борачки ратни стаж припадницима Патриотске лиге и „Зелених беретки“ признаје од 1. марта 1991. године, дакле читаву годину прије почетка рата.

„Срби никакве везе немају са изазивањем и отпочињањем рата. Они су покушали на сваки начин да га избјегну, али за то нису имали шансе“, каже Дукић, који је и сам био на списку за ликвидацију.

Он подсјећа да је тадашњи предсједник Предсједништва РБиХ Aлија Изетбеговић потписао Кутиљеров план који је значио мир, па је одустао од тога по наредби америчког амбасадора Ворена Цимермана.

„Срби су из Сарајева протјерани. Борбе послије тога биле су само борбе за голи опстанак“, каже Дукић и додаје да су Срби у Сарајеву 1991. године прекрижени као конститутивни народ, а историја ће показати, као и за оно што се сада дешава у сјеверној Aфрици, ко је покренуо те ратове. (Глас Српске)