Међународне институције знале су где припадници Ослободилачке војске Косова држе Србе које су киднаповали током и након сукоба 1999. Сазнања потврђује и увид у документа Уједињених нација.

За време и након сукоба на Косову нестало је више од 1.200 Срба. Иако се готово све међународне институције залажу за решавање овог питања, до данас није решен ниједан случај. Ипак, како С медиа портал сазнаје, Уједињене нације, Кфор и Међународни Црвени крст знали су за постојање логора за Србе на Косову и северној Албанији. Ипак, нису ништа урадили како би спасили те људе!

Увидом у документа УН до којих је дошао С медиа портал, ове организације су после доласка у јужну српску покрајину знале које се особе налазе у заточеништву, као и њихову тачну локацију.

Међу њима су Мића и Радмила Петровић, брачни пар из Ђаковице који је киднапован из свог стана у јуну 1999. Последњи траг да су живи је документ УН из септембра исте године, у ком се наводи да су они здрави и да се налазе у заробљеништву. До ових сазнања, како стоји у документу, преговорима су дошли Црвени крст и Кфор.

Уједињене нације упутиле су допис на „Центар за мир и толеранцију“, српску невладину организацију, која је остала у Приштини и након доласка међународних снага. За само неколико месеци од Црвеног крста и Кфора тражили су на хиљаде сличних информација о несталима, али су увек добијали исти одговор:

„Обавештавамо вас да су живи и здрави и да се налазе у заробљеништву или логорима. До ових сазнања дошли су преговорима Црвени крст и Кфор“.

Овакав одговор Петровиће је вероватно коштао живота, пошто се и 13 година касније налазе на списку несталих Владе Србије.

И институције у Београду покушале су да дођу до сазнања о несталима. Према документима из Тужилаштва за ратне злочине, Међународни Црвени крст одбио је да пружи неопходне информације позивајући се на свој Правилник.

У писму се, такође, наводи да у архиви „нису пронашли ниједну релевантну информацију, и да због Правилника не могу да дају више информација“.

Равнодушност или не, тек 1.200 Срба и даље се воде као нестало. Оно мало „срећника“ који су извукли живу главу из логора и даље не могу да се опораве од страхота које су преживели у заробљеништву. (ин4с)