6.април 2012. 

С времена на време увек се питамо о смислу рушилаштва, јер рушилаштво је некако и средство и циљ и метод, само себи сврха. С њим се почиње и завршава. Једно такво ништитељско дело догодило се тачно пре седамдесет и једне године: штестоаприлско бомбардовање тадашње краљевине Југославије.

Бомбардовани су и уништавани људи и грађевине које су они подигли као слику свог стваралаштва, напора и рада. Међу тим грађевинама налазила се Народна Библиотека Србије, један свеархив нашег националног духовног стваралаштва у пољу науке, уметности, религије, философије и свеукупне културе српског народа. Стотине хиљада рукописа из Средњег Века, Турског ропства, читаво наше духовно благо скупљено на једном месту и похрањено, вековима сабирано збрисано је у једном тренутку, одузето од нас.

Можемо, ипак, претпоставити да је непријатељ знао шта тим једним ништитељским поступком чини. Уништава нашу духовност, одсеца нас од нашег темеља и тиме обезличује једну читаву нацију. Али као и када уништењем језгра атома маса прелази у енергију, тако и уништена записана духовност враћа се у своје родно место одакле је и потекло, враћа се у наше срце. Јер они који су уништавали то духовно благо вршили су једно додатно убиство. После сваког човека остаје да траје његово дело. Уништавајући наше записе староставне, они су уништавали и последњи траг остатка личног печата личности које су писале те списе и поучавале као мудри учитељи овај, па и сваки други народ, кроз векове. Онај који је уништавао ту духовну ризницу сигурно је један дубоки самомрзац који је мрзео и свој сопствени народ, јер да је ове списе презентовао свом народу могао је тај народ и нечему научити дати му једну духовну поуку. Уместо тога оне је то уништио, уништавајући могућност да се и његов народ кроз те списе поучи и доучи оно што можда није знао.Тако да тај уништитељ није хтео да просвети свој народ, него да га и даље држи у тами незнања да би са њим вероватно лакше манипулисао.

Али оно што у једном облику нестаје у другом облику васкрсава. Много је списа сачувано у копираном облику по разним другим установама које непријатељ, промишљу Божјом, није успео да уништи.

У једном сећању Милутин Миланковић је са великим жаљењем прокоментарисао страдање Народне Библиотеке, али када је видео погинуле и пострадале људе заборавио је на библиотеку. Јер шта су људи у једном народу и у једној држави ако не величанствени Божји записи, а држава шта је ако не једна величанстваена Божја библиотека људи? Те књиге староставне писали су припадници овога народа, украси Божји у једном народу, украси Божјег стваралаштва међу људима: од Светога Саве преко Патријарха Пајсија до Вука и Његоша.

Приликом једне моје, личне посете манастиру Жичи слушао сам предавање једне монахиње жичке. Она је рекла том скупу, био сам присутан, да су Немци у том бомбардовању поред толико уништавања поставили себи за циљ да униште у том моменту три највеће светиње у српском народу: Народну Библиотеку, манастир Жичу и Светога Владику Николаја. Две светиње Божје и једног Светитеља Божјег, да затамне сву светлост Божју, али нису успели. Она тиња.

аутор: ДАВОР МАНДИЋ