Законом о избору народних посланика у Србији прописано је да најмање стотину бирача мора бити пријављено и регистровано да би било отворено неко бирачко место. Иако таква одлука важи и за отаџбину и за дијаспору, то не иде наруку нашим грађанима у иностранству, сматрају саговорници „Вести“ у немачкој покрајини Баварска. Они истичу да је то још један показатељ маћехинског односа матице према дијаспори, али и страх садашње власти од гласова дијаспоре.

31. 03. 2012. Екипа „Вести“

Биле и гужве: Једно од бирачких места у Паризу током ранијих избора

Миленко Милосављевић из Минхена каже да ће гласати 6. маја, као и сваки пут до сада, а да ће се на време пријавити и регистровати у нашем конзулату у Минхену.

– Одлука да треба бити најмање стотину пријављених да би било отворено бирачко место, сматрам неоправданом и чини ми се да то говори да се власт боји гласова из дијаспоре. Ја сам као грађанин Србије разочаран односом матице према нама у иностранству. Живим у Минхену и гласаћу, али нисам сигуран да ће то учинити они који морају да пређу 200 и више километара – каже Миленко Милосављевић.

Ускраћују нам право гласа

Милош Дамјанац из Дијетикона у Швајцарској:
– Сваки глас је важан и одлучујући и моје мишљење је да треба свима који се пријаве омогућити да гласају, без обзира на то колики је тај број. Зашто ускраћивати онима који желе да дају свој глас неким бројем пријављених. То до сада није био случају и надам се да ћемо сви бити у прилици да остваримо своје грађанско право, право гласа.
На сличан начин размишља и Ђорђе Ђорђевић из Рота, у северној Баварској.

– С обзиром на то да од нас у дијаспори траже да се посебно пријавимо и региструјемо, а онда изађемо на изборе, без обзира на то колико далеко били, чини ми се да им је циљ да нас елиминишу са ових избора. Ваљда рачунају да само тако могу да задрже власт. Ја сам 180 км удаљен од Минхена и будући да морам да дођем једном да се региструјем, а други пут да гласам, јасно је колико то кошта и новца и времена – разочарано говори Ђорђевић.

Жарко Петровић из Хановера је мишљења да је дијаспора за Србију пуно значајнији фактор него што јој се поклања пажња.

– Ми ту земљу волимо, јер је наша. Друге отаџбине немамо и сасвим је јасно да желимо да гласамо и да на тај начин бар делимично и политички утичемо на њен развитак. Свакако да би начин гласања у дијаспори требало да се прилагоди и да се та квота од 100 људи за бирачко место укине или бар спусти на 50 бирача. Мени је незамисливо да из Хановера отпутујем у Хамбург, изгубим дан, потрошим 200 евра и онда не могу да гласам, јер се на бирачком списку нашло „само“ 90 бирача – каже Петровић.

А зашто не може поштом?
– Требало би најмање у сваком или бар у већим кантонима у Швајцарској да се отвори по једно бирачко место и то у неким од наших клубова. Овде постоји тридесетак наших клубова, али проблем је да човек који живи и ради у кантону Тићино, удаљененом 300 километара од Цириха, да дође и гласа. И ја имам тај проблем да дођем из Алштетена. Требало је људима омогућити да гласају писменим путем или преко интернета – каже Љубиша Мирић из Алштетена у Швајцарској.
У Паризу, како сада ствари стоје, ништа се не препушта случају. Одштампано је 6.000 гласачких пријавних формулара који се деле се на све стране. Добили су их сви клубови и удружења, наше цркве, наше продавнице и ресторани, сва места где се појављује наш човек.

Мића Алексић, председник Скупштине српске дијаспоре, париски регион, нада се да ће у граду светлости бити отворено барем једно бирачко место.

– Не знам колики је максимални број гласача, јер ако их је 2.000, то се на једном месту тешко постиже. Ми смо раније, у Паризу, имали и два гласачка места – у Културном центру и амбасади. Добро је што сада имамо јединствен бирачки списак и што лако може да се провери да ли је уписан.

Дакле, пут је олакшан. Истина, има их који телефонирају, проверавају које место да упишу, одговарам им: „Париз или Лион, где живите и желите да гласате.“ Сваки заинтересовани дијаспорац требало би да се одлучи где ће да гласа, у матици или овде, уосталом, ту своју одлуку саопштава на формулару за упис у јединствени бирачки списак – објашњава Алексић.

Новица Макуљевић из Госауа у Швајцарској за изборе ће са супругом доћи у родну Шевицу крај Кучева да обави своју грађанску дужност, али и да није узео одмор ишао би у Цирих да гласа.

– Онај ко хоће да гласа наћи ће начина и неће му закон бити препрека – истиче Макуљевић.

Др Бранка Ђорђевић из Вајнфелдена у Швајцарској изненађена је одлуком да бирачко место неће бити отворено ако се не пријави 100 гласача. – Сматрам да је то веома погрешно, јер многи су ионако скептични и неодлучни када је гласање у питању. Ако се не пријави довољан број бирача многи ће бити ускраћени и неће моћи да остваре своје основно људско право, а то је право гласа – упозорава Бранка Ђорђевић.

Заслужујемо већу пажњу

Божица Ћирић из Браунсвајга не жели да се меша у организацију гласања и трошкове реализације, јер како каже није стручњак, али је уверена да је изборе могуће и олакшати и појефтинити.
– Не знам због чега то ограничење важи за дијаспору као и за отаџбину у којој су потенцијални бирачи пуно гушће насељени него у иностранству. Надлежни би требало да изврше корекцију закона и укину све отежавајуће околности за гласање дијаспоре – каже Божица Ћирић, која наглашава да дијаспори, као бирачком телу, ипак треба да се посвети већа пажња.

Морамо разумети и отаџбину

Ромео Милошевић, из Епона, стотинак километара удаљеног од Париза, потврђује да су пријавни формулари стигли у њихову средину, да их је као челник Удружења Србија уредно разделио свим члановиа.
– Знамо да је довољно да се пријавимо на овакав начин, остало ће, уз помоћ нашег матичног броја, за нас урадити Амбасада. И доћићемо у Париз на гласање. Морам да истакнем да међу нама влада веома позитиван набој. А, оно што бих посебно истакао јесте да дијаспорци престану да буду критични према матици. Стално очекујемо шта матица треба да уради за нас, а мислим да је време да ми у расејању, који имамо боље услове живота, размислимо шта ми треба да урадимо како бисмо помогли матици – закључује Ромео Милошевић.