Србија је добила статус кандидата 1. марта 2012., још један датум мартовских ида за Србију. По свему судећи, недовољно образован и неприпремљен српски преговарачки тим је успео да за пахуљицу, за ништа, преда 10.887 км2, односно 12,3% своје територије!

20.03.2012. извор: Корени.нет

Изгласавање Србији статуса кандидата је велика шарена лажа и таблета за смирење увелико слуђеног српског народа. Због огромног рудног, водног и пољопривредног богатства на Косову и Метохији, почео је грабеж најмоћнијих мултинационалних компанија као око ратног плена. Према српском Уставу Косово и Метохија су у саставу Републике Србије, али данас се мало ко још држи Устава и закона „као пијан плота“ како би рекао највећи син наших народа.

Тежња ка Европској унији као земљи Дембелији, била је главни предизборни слоган данас владајуће Демократске странке, чији је председник уједно и председник Србије, Борис Тадић. И поред тога што му је Берлускони поласкао да је леп као Клуни, Срби од те лепоте немају ништа, напротив, остаће запамћен као неко ко је био на услузи свима сем народу који га је изабрао. Па је тако, све гласно се заричући да „никад неће признати независну државу Косово“ током преговора о представљању Косова и Метохије, сам себе толико заплео да му ништа друго неће ни преостати уколико жели да уђе у Европску унију. Српски народ није одушевљен чланством у ЕУ нити њеним донацијама од неповратних 60 милиона евра годишње с којима нам машу европски бирократи као просјаку у реду за чекање. А тих „60 милиона евра“ којима се мажу очи бирачима пред пролећне изборе, Србија би лако могла сама да убире са својих рудних поља на Косову и Метохији, кога се с неподношљивом лакоћом одричу званичници у српској влади.

Увођење отвореног друштва, као симбола демократије и модерног схватања односа међу народима, чији се родоначелник сматра амерички берзански шпекулант Џорџ Сорош , омогућило је пљачкање малих и слабих народа до библијских размера. У економски посрнулој Европи поново је завладао никад нестао, дух колонијализма, данас мало софистициранији, али никако мање погубан за земље које су на мети. Моћно средство за окупацију и колонизирање циљаних држава, је новац и то онај који има вредност једнаку папиру на коме је одштампан, долар. За безвредни новац поткупљују се опозиционе снаге и оне, добро вођене из центара моћи, обављају најпрљавије послове за своје газде. Новац влада светом и ко га има тај је господар живота и смрти.

Обећаних 60 милиона евра Србији из неких магловитих предприступних фондова су уствари само део камате на оно што нам „пријатељи“ из Европе отимају са Косова и Метохије свакодневно. Глад за сировинама у експанзији индустрије, покренула је велике светске компаније да уз учешће својих мултинационалних НАТО снага изврше агресију на Србију с циљем да јој највреднији део територије једноставно отму! Олбрајтова је јавно рекла да ниједна земља нема искључиво право да управља властитим ресурсима, јер то је пука случајност да се они налазе на њеној територији! А с обзиром да је и она учесница пљачке са својим деривативним капиталом на Косову и Метохији, мора јој се веровати!

На Косову и Метохији се свакодневно извлаче огромне количине сировина које се отпремају на дестинације богатих земаља. Почела је пљачка Србије у извођењу радова европских и америчких неоколонизатора. Пљачка се врши уз коришћење српске рудне инфраструктуре, за коју Србија и данас враћа дугове!

Странци увелико пишу о нашим добрима на Косову и Метохији, њих наше цркве и манастири много не занимају. Њима је важна вредност рудника и јефтина радна снага, како би се још више обогатили на рачун других. Према писању Душана Ковачева, извоз основних метала са Косова и Метохије је 2007. године износио 9,7 милиона долара, а до 2008. године достигао је 180 милиона. Извоз руде је у истом периоду са 24 милиона долара порастао на 557 милиона. Производња и извоз су расли 2009. и 2010. године. У руднику Трепча обновљено је рударство под руководством британске фирме Selection Trust. Ревири рудника Трепче се налазе на јужном и северном делу Косовске Митровице и некад је представљао знатан део југословенског извоза и запошљавао 23. 000 људи.

О богатству Косова и Метохије писали су и наши геолози, али и наши новинари. Тако је Слободан Кљакић 2007. године у „Политици“ објавио процену “ да је вредност налазишта олова, цинка, сребра, никла, мангана, молибдена и бора (седам стратегијских руда) на Космету и до 1.000 милијарди америчких долара, а према речима покојног др Михаила Станишића „само резерве косовског лигнита вреде око 500 милијарди долара“. А ту су још и резерве злата, бизмута и неких ретких метала потребних за свемирску технологију.

Преговорима Борка нејаког и лукаве Едите Тахири руководила је Велика Британија преко свог посредника у Европској унији, Роберта Купера. Он је запретио Србији да се не усуди да организује изборе на Косову и Метохији јер „ћемо морати да се ускоро суочимо са проблемом севера Косова и то на веома високом политичком нивоу“.

Такође нам је поручио да „без обзира на дијаметрално супротне разлике две стране око статуса Косова, постигнуто је седам споразума који ће олакшати живот грађана и допринети побољшању регионалне сарадње“. О каквим је споразумима реч, то Србима нико није саопштио. Битно је да их знају Борко нејаки и његов шеф, одлазећи председник Србије.

Србија се олако одрекла свог трезора, који јој је у наслеђе остало од претходних покољења. Наш просрпски председник, лекцију о рудном богатству на Косову и Метохији очигледно је пропустио, па нам у предизборној кампањи маше неким фантомским предприступним фондовима и неизвесним уласком у ЕУ, која ће се, судећи по сигналима који из ње долазе, много брже распасти него што наш лепи председник и његова неуспешна спољна дипломатија могу и да замисле.

(аутор: Мирјана Анђелковић Лукић)