Али је истина Курсула ипак од свих старешина био независан, јер ни под чију команду није пристајао – а ни сам ником није волео да командује. Но, иако никакво старешинство није имао, нити је хтео да га има, ипак због његовог великог јунаштва и што је на мегдане радо изодио и на њима велике успехе показивао, Корађорђе га је у рангу војвода рачунао, а било је и таквих који су га звали „мегданџијом“.

ЈОВАН КУРСУЛА — МЕГДАНЏИЈА

Биста Јована Курсуле испред Основне школе у Варварину која носи његово име

Јован Курсула, раније Петровић, рођен је 1768. године у селу Доњој Горевници, ондашњој кнежини подгорској. Иначе су му родитељи отац Велимир и мајка Магдалена старином били из Црне Горе од Дробњака. Али га је мајка после смрти оца му, преудавши се, превела у село Цветке,

Када је Карађорђе 1804. године дигао устанак на Турке, Курсула је са неколико својих другова из ове околине: притекао му у помоћ и припадао је Мутаповој војсци (кнежине подгорске нахије рудничке). Учествовао је у свим бојевима зајед-но са Мутапом, као на Чачку у марту и на Карановцу (Краљеву) У јуну 1805. године. А кад није било боја, он је са својим момцима крстарио по овој околини и штитио народ од турских пљачкашких скитница, које је прбгонио и на лицу места убијао (као што је напред поменутог Згура Мемед-агу у овој околини у пљачки ухватио и убио).

Али је истина Курсула ипак од свих старешина био независан, јер ни под чију команду није пристајао – а ни сам ником није волео да командује. Но, иако никакво старешинство није имао, нити је хтео да га има, ипак због његовог великог јунаштва и што је на мегдане радо изодио и на њима велике успехе показивао, Корађорђе га је у рангу војвода рачунао, а било је и таквих који су га звали „мегданџијом“.

Јован Курсула, 1768―1813.

Курсула није ни био за вођу војске, зато што је био одвише тврд на ушима, али је располагао великом снагом, хитрином и неустрашивом храброшћу, из чега је јунак над јунацима био, да ни хајдук-Вељку није уступао. Он се није плашио пушке ни сабље. Увек је добре коње јахао и никуд у бој пешке није излазио. Он је највише волео са голом сабљом затуреном на раме у бој и на мегдан ићи.

Између многих коња које је Курсула променио најбоља му је била бедевија кобила коју је звао „Стрина“ која је била зелена као трава. Она га је најбоље послужсила, са њом је 1810. године у Пољу варваринском црном Арапину на мегдан изашао, где је одсудна и крвава битка од 6. до 10. септембра била, где је српски вожд Карађорђе са 18 својих војвода (Срба) и руским командантом грофом Орургом и са 700 Руса био. Курсула је ту са својом бедевијом велико јунаштво показао, погубивши црног Арапина. Тиме је Србима подигао храброст, а код Руса велики углед, да је од тада много више цењен српски војник.

Курсула је обично на мегдан полазио пушећи његову лулу са дуваном, коју је пред самим циљем, односно противником лагано истресао и стављао у своју чибучницу.

Исти се још пре варваринске битке нарочито прославио на Црном врху 1809. године, борећи се са Гушанцем, где је многе Турке посекао.

Но у време варваринске битке на средину бојишта изашао је један турски страшан јунак на враноме хату, крупна људина, са великим црним брковима, држећи голу сабљу у дееници руци, засукао бијеле рукаве, преко лакта до рамена и еа сабљом Србе на мегдан позива.

Двобој Курсуле и Арапина на Варваринском пољу

У народној песми се то овако казиваше:

Какав беше црни Арапине,
зазор беше у њег погледати,
а камоли мегдан дијелити.
Црна лица, очију крвавих,
на сред поља изаш’о и стао,
мегдан хоће, па је уздрхтао..,

Кад је Карађорђе у пољу видео црног Арапина, врло му је тешко било, замишљајући шта може на мегдану бити. И тако љутит зађе по логору српске војске тражити Јована Петровића, кога једва нађе позади ван логора близу једне шуме, где је сам самцит седео на једном ораховом пању и иушио чибук – а сабљу голу преко крила држао. Карађорђе га с леђа позове, рекавши му: „Брат Јово! Брат Јово!“ и руком га до рамена дохвати. А Јован се окрене и кад поред себе виде Карађорђа, одмах на ноге скочи и рече: „Заповедајте, Господару!“ Карађорђе ће рећи: „Зар ти не видиш да нас Турчин на мегдан позива, па од толиких наших јунака неће нико да му изађе да га смакне, него се сваки невешт чини! Мораћу ја сам, којекуде, да идем и да пса ућуткам да више не лаје“. Јован запита: „А где је, Господару?“ — Карађорђе му рече; „Ено га видиш у пољу на хату“. Јован се попне на шанац и чучи, метне руке повише очију да боље види. Код погледа, насмеја се, па рече: „Та Господару! Зар оној „трти“ неће нико на мегдан да изађе? Опрости, Господару, ја га прије нисам ни видео ни чуо“.

Затим је Јован још рекао: „Е, па баш добро, Господару, ја ћу ићи, јер и нако је мене Бог одредио да се кусурам с Турцима“. И по тој речи како Јован рече да се кусура, сва војска и све српске старешине прозову га „Кусурлија — Курсула“.

Потом, кад Курсула прими к знању да он треба да иде на мегдан црном Арапину у Варваринско поље, одмах је зовнуо своје момке и казао им: „Доведите ми Стрину“. Кад му је доведу, Курсула је узјахао и одмах, по својој навици, запалио чибук, затим пушећи, пусти своју бедевију све одом полако, мирно и немарно је отишао право турском мегданџији. Када је дошао мало ближе Турчину, полако је истресао чибук и ставио у чибучницу. Затим наодмах с рамена сукне своју оштру палошину и викне: „Држ’ се, Туре, ето ти Курсуле!“ Па потрчи право Турчину. Кад га је Арапин видео, уплашио се и узео сабљу у зубе, па из кубуре пиштољ вади и на Курсулу пали, да га с бедевије свали, па за њим наодмах и други пут, а када виде да га не потреви, одмах је свога мрког хата окренуо и у турски логор бегати стао. Али га Курсула са својом бедевијом пред самим турским логором и на очи свих Турака стиже – сабљом махну, одсече му главу. Затим главу Арапову и хата узме и у српски логор пред Карађорђа Курсула се здрав и читав врати.

Курсула се 1813. године највише налазио на Делиграду, где је у зору на дан Преображења 6 (19) августа исте године на својој бедевији, а са својим сеизом сестрићем Љубисавом Радосављевићем званим „Туља“ из села Цветака, из једног шанца отишао у други код војводе Парезана и Новичића на неки договор. Кад је пред шанац дошао, сјашио је и своју Стрину предао сеизу Љубисаву да му је вада док се он у шанцу са поменутим војводама договори. Но како је Парезанов шанац био напред истурен и служио за предстражу, Турци реченог дана у зору ударе на Парезанов и Новичићев шанац. Утом Курсула потрчи к вратима шанца да се дочепа своје бедевије, али му се сеиз од Турака уплаши и побегне некуд без трага, – а свог ујака Курсулу остави на делиградском шанцу, где га Турци на 17 места смртно обране.

Најтежа му је рана била она на плећки (коју је задобио од ударца копља), јер му се копље било заломило у косци од плећке, па како је турско копље било на врху отровно, то је затровало рану и крв. Када је Курсула био онеспособљен за даљу борбу са Турцима, његови момци су га узели носити. Али пошто је био у тешким ранама да се уопште није могао нимало кретати, то су му били исплели лесу од прућа, па ставили између два коња и рањеног Курсулу одозго на ону лесу метнули и тако га из Делиграда до његове куће у Цветке донели. Од тих рана Курсула је после десет дана, тј. 6 (29) августа исте 1813. године умро код своје куће у селу Цветкама. Потом је сахрањен у гроб своје мајке, код старе цветачке цркве брвнаре, са њене западне стране (види његов надгробни спог меник на слици број 40 који се и данас налази код поменуте цркве).

ЈОВАН КУРСУЛА и Арапин

Спевао 1862. године ЈОВАН ДРАГАШЕВИЋ
професор земљописа на Великој школи

1

Варваринско поље притиснула војска
И српска и турска да се крвнички коље
А на пољу злокобиву очајну мејдану
Стоји јунак црн делија на коњицу врану
Хрже коњиц земљу бије баца пене бледе
А делија џилит игра две га војске гледе
Црни Арап мејдан хоће па иште јунака
Да се поздраве и познаду ватром из пушака
Оружје и одело све у суху злату
Стоји јунак црн делија на бесноме ату

2

А из војске српске јунак се појави
Крвавог одела очију крвавих
На њему не беше кадива у срми
Већ дебело сукно у тој мркој крви
На ногама нису чизме сврх местава
Већ лаки опанци калчина крвава
На глави му црна шубара јагњећа
А широку палу бацио на плећа
Те с рамена лева крвав балчак сева

3

Па се тако диго да дели мејдана
А под њиме танка бедевија врана
Дао јој дизгине па је руком чеше
Чибука се маша па у кремен креше
Запалио лулу облаци се вију
А кобила танка опружила шију
Па тако лагано иде пред делију

4

Насмеја се Арап на смеј му се дало
Што пијано Влашче на коњу заспало
Па се окреће својим да се и они смију
Какву му ђаури шаљу мегданџију
А Курсула само пуши и димани
Сиграчка су њему крвави мејдани

5

Тек Арапу црном дуго се не чека,
Кубурлијом бије јоште издалека
Не може да трпи жудан бојне славе
Зажелео се крви хоће русе главе
Па још једну меће – ал Јово с’ не креће
Препаде се Туре, вришти вранац љути
Па хрже и слути да ће погинути
А Курсула иде све Арапу ближе
И кобила поче ушима да стриже
Па издиже шију те гледа делију

6

Сад Курсула лулу тури
А с рамена пала сину
Па ободе љуту змију
И потече Арапину
Пуче пушка Арапова
Те замагли мејдан поље
(а у Јова пушке нема
он свакада само коље)
Звекну љута бакрачлија
Под ребрима бедевија
И заблиста тешка пала
У српскога мегданџије
Љута змија бедевија
Четир копља подскочила
И у једном јоште скоку
Па да здроби вранца чила
Ал да видиш љута јада
Од Арапа дели Мује
Кад у Срба очи згледа
Препаде се ка од муње
Намах вранца обрнуо
Па побеже са мејдана
А за њиме полегла је
Она љута змија врана
Пршти поље од копита
Чили вранац хитро граби
И тек иза све ордије
Стаде да се заустави
Ал у маху одмах томе
Арапину паде глава
Прсну крвца по вранчићу
Поцрвене мека трава