Предизборне трубе (2): Кич глумци српске сапунице

06. 02. 2012. 06:54
Говор је пресудни алат комуникације, а домаћи политичари лоше владају тим умећем. Фразирају, беспотребно упадају у острашћеност, млатарају рукама, подижу тон и беспотребно понављају једно те исто. Нема добрих и искрених говорника, оцењује Добривоје Станојевић, професор стилистике и реторике на Факултету политичких наука у Београду.

– Да би се народ убедио у оно што говоре, нису довољне само речи, већ и дела. Почев од председника државе, сви се труде да пазе шта заправо неће изговорити, уместо шта ће казати. Говори им немају садржај, фразерски су и саморекламерски.

После Ђинђићеве епохе рекао бих да је у јавном обраћању Тадић имао неког успеха, али у ситуацији када води рачуна шта да не каже, његова обраћања постала су веома бледа.

Рецимо, Предраг Марковић је неко ко води рачуна о естетици говора, ипак, са променљивим успехом. Гестикулација може да помогне убедљивости ако имате садржајан говор.

Драган Ђилас је неко ко има највише усклађене говоре са гестикулацијом и темпераментом. Али, пошто није добар говорник ни гестови не могу да га извуку. Зато је комплимент назвати српске политичаре чак и трећеразредним холивудским глумцима.
Заправо су као ликови из сапуница. Причају којешта и шетају около намештени тип-топ, нису у стању да покажу неки људски недостатак чак ни у одевању. Како се понашају и говоре то је потпуни кичерај.

Да ли један министар полиције треба да изгледа као да не може да потрчи? Зар министар полиције, ко год да је, не треба да буде невидљив, неупадљив и да дела уместо њега говоре – пита се професор Станојевић.

Политичари имају своје стручњаке за изглед и понашање у јавности, који им пишу говоре и уче их како да држе руке, када да климају главом или се насмеју не би ли нас убедили у своја обећања. Станојевић оцењује да је њихова стручност очигледно под знаком питања.

– Углавном су то нечији пулени и истомишљеници, самопроглашени стручњаци који копирају западну политичку сцену и без размишљања је пресликавају, али то наравно није код нас применљиво. Зато су наши политичари као клонирани. Природно је што су несигурни када ангажују школске другаре за саветнике. При том, тешко им је да признају своје недостатке.

Једном ме је један политичар питао за савет и указао сам му да говори „сво време“, на шта је он без пардона слагао и одговорио да изговара „све време“.

Добривоје Станојевић
Ипак, нисмо све усисали са Запада. Политичка бахатост је посебност српске политичке сцене.

– Наш политичар мора увек да буде главни. Рецимо, бахатост је да бивши министар културе Бранислав Лечић у посети једном месту докторима наука држи предавање о култури!

Бахатост је да новинари трче за вама и да вас питају милион пута, а ви их игноришете, или још горе чупате микрофоне… Разлика између нас и света јесте та што када на Западу обманете јавност немате шансу да се вратите на јавну сцену, а овде можете и по 20 пута.

Станојевић годинама подучава студенте вештини говорништва. Чим политичар проговори, он зна да ли манипулише и лаже, али признаје да му академско знање и искуство у Србији није неопходно за такву процену.

Досадне имитације

– Ниједна политичка струја није показала да може да уради за нас оно што обећа. Обраћају се дрско и понављају неистине. Не треба анализа говора тела да би се утврдило да не говоре истину чим отворе уста. Да се никоме не верује, показује све мања излазност бирача. Не проналазе се ни унутар политичких партија нова лица, јер сви жарко желе да личе на своје вође, па су им обраћања бескрајно досадна.

Погрешна реклама

– Није ми јасно како политичар може да даје крв пред камерама и да се тиме хвали?! Осим што је то крајње неукусно, зар ни они ни њихови саветници не знају да би далеко више ефекта имале позитивне гласине да су то урадили дискретно без камера, да би таква порука била много сугестивнија него да се хвалите около.

Председничка небулоза

– Није ми јасно како то Борис Тадић прогласи ову годину годином беба, а после две недеље поскупе пелене?! – ишчуђава се Станојевић.

(Ј. Л. Петковић – Вести)