Весна Веизовић

„Поштовани и поштоване,

још једном вам се обраћамо да нам дате неки свој став по нашим ургенцијама од 9.08.2011 и 5.10.2011 . Напомињемо да смо у штрајку више од 540 дана, тачније од 4.05.2010. у циљу остварења својих права. Наши проблеми се не решавају и зато се између осталог Поштовани вама обраћамо. Питамо Вас ко ће да нас заштити? Извините , управо ваша функција је заштита грађана Србије. Са пуним правом од Вас очекујемо неко обраћање на неку од адреса оних који су до овог довели. Радници који су уложили своје здравље, животе, који су фирму створили да дођу у овакву ситуацију.

Па ми смо сад гори и од оних који примају социјалу, који су у народним кухињама. Нас рачунају као да смо запослени, послодавци нам дали нелегалне отказе и то ретроактивно, за време штрајка, тако да не можемо ни на тржиште рада. Ево данас истиче 540 дана, ми без динара све ово време, па размислите како преживљавамо. Иде још једна зима..Питајте се од чега да обезбедимо храну сада за зиму, шта да пружимо деци, како да измирујемо обавезе за струју, воду, да плаћамо порезе ?! Шта да обучемо, шта да купимо деци за зиму?

Обзиром да је много времена прошло а да смо ионако били у веома лошој финансијској ситуацији а све је више болесних и штрајкача који су на ивици нервног слома јер немају пара за лекове. Ако томе додамо да нам је на самом старту штрајка умро колега и то у 50-ој години а да смо септембра 2010-е имали још једног колегу који је преживео мождани удар а пре девет месеци још једног колегу који је преживео инфаркт. Све су то последице деветнаест месеци без динара.

Имајте на уму да су нам директно угрожени животи и биолошки опстанак, поред тога угрожени су и животи наших породица. У нади да ћете схватити нашу ситуацију унапред се захваљујемо.“

Ово је само једно од мноштва писама које су радници сурдуличког предузећа „Рс партнерс Пес“ упутили властима у Београду, министру Дачићу, министарки Маловић, Агенцији за приватизацију, министарству економије и регионалног развоја, заштитнику грађана републике Србије , разним инспекцијама и државним установама, затим јавном сервису и осталим медијским кућама које су ко зна из којих разлога само окренули главу од очајних радника.

Запослени и у синдикату су уредно на састанку који се одржао у Сурдулици 23.04.2010 донели одлуку о штрајку који је започет 20.05.2010. Међутим власник је након само неколико дана на кућне адресе њих 125 радника послао решења о отказу о раду, наводећи да су започели незаконит штрајк , односно блокирали фабрику и онемогућили улаз у исту, те су услед таквих радњи и понашања имали за циљ да врше посебан притисак на Агенцију за приватизацију републике Србије, да се раскине приватизациони уговор између ове Агенције и већинског власника.

Самим што је власник и поред уговора потписаног са Агенцијом , против законито 81-ог радника упутио на четворочасовно радно време, због немогућности отпуштања а јављања вишка запослених, умањења зараде, утврђивањем топлог оброка, регреса и минималне зараде од 100 динара, не исплаћених зарада, не обезбеђивања услова за производњу, односно репроматеријала за нормалан рад свих запослених, због непрекидних претњи и малтретирања радника од стране руководства, показује колика је надмоћ појединих људи у односу на рају .

Епилог приче , која нажалост није само прича већ сурова реалност 125 особа, грађана Србије , јесте да не смеју да се пожале на услове рада, да затраже новац који су зарадили јер ће у супротном добити писмени примерак демократије у Србији – другим речима право гласа се награђује отказом.

Гладни , голи , неспремни за још једну зиму , неприметни у очима заштитника грађана , јер су забога у питању само социјално угрожени Срби  а не какве мањине, су данас од министарке правде Снежане Маловић затражили да их са својим породицама сместе у затвор јер ће у том случају имати топли смештај и три редовна оброка.

Нажалост како то бива тек када дође до оваког очајног вапаја медијски мрак се мало осветли па ће самим тим можда неко од надлежних дати себи за право да испита ситуацију у којој су се нашли ови људи.  Јасно је једино да док  људи не почну да гутају кашике, дижу себе у ваздух или траже да буду затворени, нико неће обратити пажњу на њих.