Комуналци су однели цвеће, а ја отишла на свој крај Дорћола. И учинило ми се, лепи свете мој, да се наша свеопшта катаклизма не огледа ни у задриглом диктатору, ни у нашминканим дебелгузим мувама, ни у немању, ни у понижењу, па чак ни у потпуној апатичној амнезији у којој дозвољавамо да нас силују и разапињу краваташи, лажњаци и коцкари – огледа се у тим плавим патикама које је једна жена хтела да скине с ногу да би купила ручак, а да је при томе не ухапсе. И које ја нисам могла да купим. Љуштила сам лук и сузе су ми текле. Лук није био љут…“